Reklame
Zdravlje

Šta se događa kada transplatacije kose krenu po zlu

Razgovarali smo sa nekim od žrtava baš loših procedura.

pisao Tom Usher
30 Oktobar 2019, 10:34am

Foto: Dr Roshan Vara

Ako se sećate još 2011. godine, onda se možda sećate jednog Vejn Runija – tada živahnog dvadesetpetogodišnjaka koji se spustio sa fudbalske visine koja ga je učinila globalnom super-zvezdom – tako što je najavio na najekstremniji način Vejn Runija ikada (tj. loše napisanog tvita) da je imao transplataciju kose.

„Samo da potvrdim svim svojim pratiocima da sam imao transplataciju kose,“ tvitnuo je tada fudbaler Mančester Junajteda, „Počeo sam da ćelavim sa 25, zašto ne. Oduševljen sam rezultatom... Uradio sam to u Ulici Harli na klinici za kosu u Londonu. Hvala čitavom osoblju koje se brinulo o meni.“

U to vreme, opšti konsenzus je bio veliki debeli 'fer plej, prijatelju'. Možda je čak i 'klasa tih momaka’zbog Runijevog pionirskog stava da otvoreno priča prema otvorenoj diskusiji o njegovoj operaciji transplataciji kose, koja je pre osam godina, bila prilično tabu.

Teško je verovati da će Vejn ’Wazza’ Runi biti taj koji će srušiti stigmu vezanu za mušku kozmetičku hirurgiju, ali napredujući brzo prema 2019, muškarcima je postalo prilično uobičajeno da govore o tome. Prema istraživanju Međunarodnog društva za obnovu kose (ISHRS) iz 2017. godine, operacije transplatacije kose porasle su za 60 posto u periodu od 2014. do 2016, pri čemu je u 2016. izvršeno preko 635.189 operacija.

Operacija transplatacije kose obično podrazumeva uzimanje parčeta sa glave, gde dlaka nesmetano raste, poput zadnjeg dela glave. Ćelavi deo glavi se probuši i folikuli dlaka iz onih parčića se ubacuju, gde prirodno rastu kao dlake. Iako se šuška da je Ronijeva operacija koštala oko 30.000 funti, neki praktičari sada nude transplatacije za samo nekoliko hiljada.

Kako se povećava apetit za transplataciju kose, tako raste i broj nelicenciranih klinika za transplataciju. Ove prakse deluju bez nadzora i ponekad bolnih rezultata, uništavajući muškarcima već krhko samopouzdanje i varajući ih za hiljade funti. Prošle godine se klinika KSL Hair u Glazgovu koja je radila transplataciju na bivšem pevaču Brajanu MekFadenu i fubaleru Entoni Stouksu, ugasila nakon višestrukih navoda o nestandardnim transplatacijama, a bivši pacijenti su tvrdili da im lekari nisu odobreni.

KSL Hair je možda zatvorena ali mnoge druge nepouzdane klinike za transplataciju kose i dalje rade u Velikoj Britaniji. Polu*, koji živi u Londonu je prijatelj preporučio kliniku i rekao da je "mnogo jeftinija nego uobičajeno." Kako god, operacija nije prošla po planu.

“Moja dlaka je mesecima bila tvrda i krvava, a bilo je i mnogo šala na moj račun. Jedan kolega je čak mislio da imam sifilis," kaže mi Pol. "Moja devojka je bila, a i dalje je veoma nesrećna i sramota je da izađe sa mnom u javnost."

Entoni* ,koji takođe živi u Londonu je imao slično iskustvo nakon što je posetio nelicenciranu kliniku za transplataciju kosu. "Moja kosa je u potpunosti uništena," kaže on. "Moram da nosim kapu sve vreme, a srećom, ja sam šef, tako da bih je svakako nosio. Moji prijatelji su me pitali šta se dogodilo sa mojom kosom kada su je videli. Teško je i veoma sam tužan zbog svega toga"

“Moja devojka je bila, a i dalje je veoma nesrećna i sramota je da izađe sa mnom u javnost."

Klinike kao te posećene od strane Pola i Entonija nisu registrovane od strane Komisije za kvalitet nege, Nacionalne zdravstvena službe i regulatornog tela koje proverava ispunjavanje medicinskih standarda. Dr Roshan Vara, generalni direktor licencirane klinike za kosu Sobe za negu u Londonu, kaže da "ovo ne znači nužno da oni rade kao klinika na sivom tržištu, ali trenutno po standardima Ujedinjenog kraljevstva jesu ilegalni." On dodaje: "Oni često rade zajedno sa kliničkim brokerom koji upućuje pacijente njima, što je jadna klinička praksa koja nije cenjena od strane Generalnog opštinskog veća budući da pacijent nema nikakve veze sa svojim hirurgom."

Kao i sa bilo kojom operacijom na sivom tržištu, marketing i lična preporuka su krucijalni za uspeh nelicenciranih klinika za transplataciju kose.

“Mnoge ilegalne klinike su sofisticirale rangiranje veb lokacija pomoću Google plaćenih oglasa za privlačenje potrošača za kliniku koja površinski izgleda veoma profesionalno," kaže Rikardo Mehija, predsedavajući ISHRS odbroa. "Bilo kako bilo, realnost je da vašu operaciju može uraditi neko ko nema medicinsku obuku."

Pol kaže da je "imao jednu konsultaciju i odma platio" za svoju transplataciju kose, sa tim što je postupak započeo čim je predao gotovinu. Sve bi to trebalo da zvoni zvonom alarma u smislu nege pacijenta.

Džon*, još jedna žrtva mučne transplatacije kose u nelicenciranoj klinici, sreo je svog doktora "dok je bio na piću." On objašnjava: "Rekao je da dođem na transplataciju kose. Odlučio sam da to uradim dva dana kasnije. Sve je bilo toliko u žurbi, da mi oni nisu dali nikakve instrukcije o tome kako da brinem o svojoj transplataciji kose kod kuće, nakon operacije."

Entonijeva procedura je bila slično zbunjujuća. “ BIlo je teško znati ko mi je operisao glavu, jer hirurzi koji su se predstavili na početku nisu bili u operacionoj sali kada mi je rađena transplatacija," kaže on. "Samo sam želeo da moja glava bude opet puna kose. Mnogi ljudi je dobilo lečenje pa sam mislio da bih mogao i ja."

Uporedo sa narastajućom popularnosti transplatacija kose u Ujedinjenom Kraljevstvu, počeo je nagli porast putovanja zapadnih evropljana u Litvaniju, Poljsku i Rumuniju posebno za transplataciju kose, dok zemlje kao Turska čak nude vladine popuste za pacijente koji lete Turkish Airlines-om. Zbog sve slabijih zakona u vezi zdravstvenih radnika u ovim zemljama, muškarci koji imaju tamo operacije izlažu sebe još većem riziku.

“Jedan pacijent me je posetio zato što je imao ranu na glavi," kaže Vara o pacijentu koji je imao bolnu transplataciju kose. "Rana u vezi koje je bio zabrinut je bila velika površina nekroze kože [mrtve i umirujuće kose] koja je napravila ožiljak i gde kosa nije bila u mogućnosti da raste.”

Ako nekroza kože ne zvuči dovoljno loše, Vara objašnjava da loš tretman može rezultirati "infekcijom kože i kose posle transplatacije, vidno lošeg zarastanja kože", a u nekim slučajevima i dobrom staromodnom "smrću". Ali to nisu samo fizički efekti.

“Uzeli su 1800 funti za tretman ali radije bih bio ćelav opet," kaže Džon. "Uvek moram da nosim kapu i imam ogroman ožiljak na mojoj glavi povodom kog ne mogu ništa da uradim. Bio sam u klinici kako bih potraži pomoć oko moje kose ali bilo je samo gore nego pre. Ja sam devastiran.”

Kao ćelav lik koji je počeo da gubi svoju kosu sa 16 godina, oduvek sam se pitao kako bi moj život izgledao ako bih imao masivnu haubu - kao Antonio Banderas u Desperadu, ili Tom Džouns u mašti vaše nane. Možda bih imao regularnu ulogu u Coronation Street-u kao simpatična prevara zvana Džoni Stiv. Možda bih bio oženjen glamuroznim modelom. Možda bih imao najprodavaniji Božićni singl. Kosa može delovati kao moćna stvar muškarcu, čak i ako sam pomirio sa tim što sam ćelav i ne pojaviljujem se u Corrie-u (ČAK IAKO SAM I DALJE OTVOREN ZA TO, AKO NEKO OVO ČITA), mogu da razumem očaj sa kojim se muškarci još uvek kače za kosu; jedan od najvidljivijih barometara mladosti.

Naravno, sve ovo čini ćelave muškarce podložnijim brzom popravljaju jeftinim transplatacijama kose i pokazuje zašto su nelicencirane klinike toliko opasne.

*Imena su promenjena kako bi se zaštitio identitet.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.

Tagged:
коса
ćelavost
opadanje kose
plastične operacije