Reklame
Pozorište

Hoću (u) pozorište: mladi koji se bore za vidljivost "dasaka koje život znače"

“Neki glumci su malo manje, a neki malo više pristupačni, ali su manje-više svi spremni na saradnju i znaju za nas, na šta smo posebno ponosni.“

pisao Anđela Jovanović
22 Novembar 2019, 9:40am

Ekipa volontera HuP. Fotografije ljubaznošću sagovornika.

Veb sajt Hoću (u) pozorište predstavlja jedinstveni projekat u Srbiji na kome nekoliko desetina mladih ljudi redovno volonterski radi kako bi daske koje život znače učinili pristupačnijim i primetnijim u današnjem kulturnom podneblju gde one ne zauzimaju ni blizu toliko važnu poziciju kao što zaslužuju.

Hoću (u) pozorište predstavlja bazu repertoara svih aktivnih pozorišta u Srbiji, ali i mesto gde ovi mladi ljubitelji pozorišta objavljuju recenzije, izveštaje sa predstava, ali i intervjue sa glumcima, rediteljima i ostalim akterima koji omogućavaju da pozorišta u Srbiji i dalje žive.

Ovaj sajt pokrenuo je Nikola Bešlić, nekadašnji student FON-a, koji je trenutno na master studijama programiranja u Češkoj, odakle koordiniše ovaj tim ljubitelja pozorišta. Kao i svake godine, i trenutno je u toku konkurs za nove saradnike-volontere na njihovom sajtu, koji je posećeniji nego ikada do sad.

Za vreme Nikoline kratke posete rodnom Beogradu, našla sam se sa njime kako bismo porazgovarali o njegovom radu na portalu, iskustvima i poznanstvima koje je zbog njega stekao, ali i o trenutnom stanju u pozorišnom svetu u Srbiji.

Nikola Bešlić
Nikola, urednik sajta Hoću (u) pozorište.

Kako je nastao sajt Hoću (u) pozorište?

Dugo nisam išao u pozorište, tokom srednje škole sam bio jednom, vodila nas je profesorka engleskog. Onda sam bio direktna žrtva marketinga Jugoslovenskog dramskog pozorišta, postojala je ona akcija karte za sto i dvesta dinara. Otišao sam sa tadašnjom devojkom da gledamo “Šine“ i raspametio se. Igrala je ekipa Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nebojša Glogovac… Ta akcija trajala je u januaru i februaru - prvo sam video bilbord za tu akciju, i odmah sutradan otišao da kupim karte. Tada je red bio unutar JDP-a, možda petnaestak ljudi, ali kako se to pročulo po gradu, u februaru je red bio do SKC-a. Tada sam razmišljao šta da gledam, nisam znao šta je dobro, a nisam imao ni gde da saznam šta je dobro. I tako se rodila ideja za sajt ili aplikaciju Hoću (u) pozorište. On je zamišljen kao mesto gde će biti informacija o svim pozorištima u Srbiji - repertoari, informacije o predstavama, kategorizacija predstava po žanrovima… Za diplomski rad želeo sam da uradim nešto što bi imalo smisla, nešto što bi i meni bilo korisno - nisam želeo da otaljam, da uzmem neki tuđi rad i da ga samo izmenim malo, čisto forme radi. Mom mentoru se svidela ideja.

Diplomirao sam u aprilu 2016, i onda je prošlo leto, odmorio sam se od faksa, počeo sam da radim i to me je podstaklo da završim ovaj sajt i da ga pustim u život. Sebi sam odredio mart 2017. kao rok, jer sam stalno prepravljao i dodavao stvari. Verovatno nikada ne bih pustio sajt, da nisam odredio taj dan.

Da li si već tada imao ekipu sa kojom si radio? Šta su bili prvi koraci?

Imao sam samo jednog kolegu sa faksa. Imali smo informacije o predstavama i u prvom periodu prenosili smo kratke vesti - vremenom smo shvatili da to nema toliko smisla i krenuli smo da vijamo ljude po grupama na Fejsu. Neki ljudi, koji su i dalje u ekipi, priključili su nam se već krajem maja 2017. godine.

Koliko vas trenutno ima u redakciji?

Na papiru nas je četrdesetak, ali pošto je u pitanju volonterska priča, ima ljudi koji mesecima ne budu aktivni. Imamo širok dijapazon ljudi - od novinara, fotografa, grafičkih dizajnera, pa sve do lektora.

Da li si očekivao da će sajt funkcionisati, iako je volontiranje u pitanju?

Mislio sam da će sigurno biti studenata kojima će biti interesantno da rade nešto što vole tokom studija, a što im ne oduzima puno vremena. Ipak, pošto je volontiranje u pitanju, kada ljudi imaju previše obaveza na fakultetu, ili počnu da rade, manje se angažuju na našem sajtu, zbog čega svake godine imamo konkurs za nove saradnike.

Cela priča je volonterska, niko nema profit od ovoga - mislim da zbog toga i ljudi žele da rade za nas, svi smo zaista jednaki. Kada bismo naplaćivali nešto, izgubili bismo tu mogućnost jednakosti. Kada bismo uplovili u taj komercijalni svet, kada bismo prodavali karte za druge, to bi preraslo u nešto sasvim drugačije, što nikako nije naša želja.

Kako izgleda konkurs? Šta su zahtevi?

Maltene kao za zapošljavanje. Šalju se CV i neki tekst, pa ih onda ubacujemo u redakciju i polako kreću u rad - premijere po Beogradu, i po ostalim gradovima. Trudimo se da naši saradnici budu iz cele Srbije, ali smo nažalost prvenstveno vezani za centre gde ima studenata - prvenstveno Beograd i Novi Sad. Meni je stvarno krivo što nikako da uspemo da imamo stalne saradnike makar i u Kragujevcu i Nišu, ali videćemo sad posle ovog konkursa.

Šta vaši volonteri dobijaju od svog angažmana za Hoću (u) pozorište?

U odnosu sa pozorištima mi imamo status kao klasičan medij. Zovu nas na konferencije pred premijere i obično dobijemo karte za premijere. Uglavnom možemo da iskomuniciramo sa PR-om i kada nam se gleda nešto što je već dugo na repertoaru. Neka pozorišta vole da podele karte kada žele da se pročuje za predstavu.

Sa druge strane, mi najviše putujemo po festivalima, možda ne stižemo da ispratimo sve premijere po zemlji, ali se trudimo da stupimo u kontakt sa velikim festivalima, tako da nam uglavnom oni obezbede smeštaj i akreditacije. Sada, sve zavisi od veličine festivala, ali dešava se i da smo jedini koji na taj način izveštavaju sa svakog festivalskog dana.

Na festivale najčešće ide jedan novinar, i kada je to moguće i dozvoljeno, sa njime ide i fotograf. Pratili smo INTEF na Mišaru, gde smo održali i tribinu, kada nas je bilo više - bilo je sjajno, posle festivala noći na terasi uz vino…

Kakva su tvoja lična iskustva? Šta si ti dobio više nego prosečan posetilac pozorišta od svog rada na portalu?

Najponosniji sam na fidbek ljudi iz sveta pozorišta. Na prošlogodišnjoj Nušićijadi radio sam intervju sa Minjom Bogavac, koja mi je, kada smo završili razgovor, rekla da se divi našem entuzijazmu. Meni lično je to jako važno.

Sa druge strane, u odnosu na običnog posetioca, verovatno gledaš više dosadnih predstava, pošto se i gleda mnogo više predstava. Lično, volim da pozorište poredim sa muzikom. U toku ove dve godine sam zaključio da, isto kao što u muzici postoje klasična, alternativna, pank, zabavna muzika, tako i pozorište može da se kategoriše od klasičnog pozorišta, Šekspira i sličnih stvari, do modernih, društveno-angažovanih predstava, koje bi ovde bile paralela panku ili regeu.

Pretpostavljam da ti preferiraš upravo njih.

Tako je. Meni to zaista prija. Kada je predstava društveno-angažovana, aktuelna, kada te ošamari dobro - obično posle predstave ćutim i pijem pivo neko vreme, ali se onda posle raspričam o njoj. Ipak, gledam i druge vrste predstava.

Ove godine si počeo studije u Češkoj. Da li si stigao da posetiš i neka njihova pozorišta?

Bio sam jednom i napisao tekst o mom prvom utisku o pozorištu u Češkoj. Živim u Brnu, to je drugi po veličini grad posle Praga. Pozorište u kome sam bio mogao bih da uporedim sa Bitef Teatrom - gledao sam predstavu na češkom sa engleskim titlom, što kod nas ima samo u JDP-u redovno, i to jednom ili dva puta mesečno. Zanimljivo je to što u Češkoj, samo u Brnu postoje dva pozorišta koja ovo omogućavaju. Takođe, uskoro idem u njihovo Narodno pozorište, čemu se jako radujem. Pitao sam se da li će mi nedostajati predstave koje se bave temama koje mene više zanimaju.

Ispričaj mi o intervjuima koje si radio. Kako se snalaziš u tome, s obzirom na to da nisi novinar?

Kada smo krenuli sa radom, gledao sam monodramu “Naši dani“ Radoslava Milenkovića i pošto sam video da je pristupačan i da komentariše na Fejsbuku sa ljudima, odlučio sam da mu se javim i on je pristao na intervju. To je bio moj prvi intervju u životu - prvo sam mu poslao pitanja, pa sam ga malo jurio za odgovore, međutim, kada sam ga nazvao telefonom u jednom trenutku, vrlo lako smo se dogovorili da intervju snimimo posle predstave, pošto sam mu rekao da ću svakako doći da je gledam. Tako sam sedeo 45 minuta sa Raletom, što je za mene bila velika čast.

Sada skoro sam radio intervju sa jednom devojkom koja radi sve živo - glumi u Šapcu i Čačku i vodi omladinsko pozorište u Bogatiću - želeo sam da predstavim njen rad, i to je prošlo jako dobro. Naravno da i od jačine imena glumca zavisi prolaznost intervjua, ali sam ponosan i na činjenicu što, kada se pripremam za intervjue i čitam ranije intervjue koje su glumci dali, oni se prevashodno odnose na njihov privatni život, dok se intervjui za naš sajt bave isključivo njihovim radom na sceni i eventualno nekim njihovim stavovima o pozorištu i društvu uopšte. Mislim da i njima ta promena prija, bude im drago.

Neki glumci su malo manje, a neki malo više pristupačni, ali su manje-više svi spremni na saradnju i znaju za nas, na šta smo posebno ponosni. Danas je većini festivala u interesu da dođemo i izveštavamo o onome šta se igra.

Kakva je posećenost sajta i kakva publika vas prati?

Baš sad u oktobru smo oborili rekord, sa više od 29,000 jedinstvenih poseta. Mi smo time prezadovoljni, a i neki ljudi koji se bolje razumeju u statistike od nas kažu da, s obzirom na to da smo usko profilisani za pozorište u Srbiji, da je to super cifra. Čak i sada u novembru, na osnovu onoga što sam video, rekao bih da ćemo ponovo oboriti rekord. Broj raste konstantno.

Naša publika odgovara prosečnoj pozorišnoj publici - to su pretežno žene između 30 i 50 godina. Zbog toga smo se prijavili na konkurs sa projektom Mladi hoće u pozorište kako bismo pokušali da nekako organizujemo odlaske i da se o tome više priča. Moje lično mišljenje je da treba razmišljati o tome kako mladi kreću u pozorište - smatram da ti čoporativni odlasci celog odeljenja na neku predstavu koja se bavi nekom temom koja njima nije bliska mogu biti vrlo veliki autogol. Opet, ne možemo ni živeti u iluziji da će svi ići u pozorište - to nikad nije bilo tako i nikad neće biti tako. Statistike kažu da kod nas 3,5% ljudi posećuje pozorište, tako da možemo da se nadamo da će ovaj procenat za početak porasti barem duplo, ali ne i da će svaka druga osoba posećivati pozorište.

Na koliko festivala ste bili ove godine?

Rekao bih na oko dvadesetak, čak. Kada izvučem te neke brojke o pozorištima u Srbiji, i meni zvuče neverovatno. Na primer, u Srbiji postoji stotinu aktivnih pozorišta. Neki bi rekli da je to puno, a neki drugi da je malo. U Beogradu, na primer, ima malo pozorišta u odnosu na broj stanovnika - tek tridesetak. Ipak, dve i po godine nisu dovoljno dug period kako bih procenio da li su pozorišta dobro ili loše posećena, kao ni da li je posetilaca sve više ili sve manje.

Da li vam se glumci žale na slabu posećenost?

Možda ne direktno, ali čuje se da to nije to. Na primer, nekada vidiš glumca koji kida u pozorištu, i onda ga vidiš u nekoj glupoj seriji, ili u reklami ili u nekoj lošoj TV emisiji, pa se zapitaš - da li to zaista moraju da rade zbog para?

Sa druge strane, pozorišta su prvenstveno finansirana od strane države, to mi je i Rale rekao u tom prvom intervjuu - oni pare sa blagajne ne mogu da prerasporede kako žele, na produkciju, a plate dobijaju od države.

Da li vam se javljaju manja pozorišta u nadi da ćete ih reklamirati?

Naravno, to se dešava, ali smo mi onda u problemu - recimo, neka pozorišta imaju izvođenja svakog vikenda ili dva do tri puta mesečno, i za svako od tih izvođenja nam šalju zahtev da ta izvođenja najavljujemo. E sada, kada bismo mi najavljivali sva ta izvođenja svih malih pozorišta, bukvalno bismo samo to radili. Zato su svi njihovi repertoari na našem sajtu - voleli bismo da možemo da im pomognemo, ali pokušavamo da ih sve tretiramo jednako. Dalje od toga nije do nas. Ako su dobri, uvek će imati prostor. Na primer, kada su Reflektor Teatar radili predstavu “Smrt fašizmu,“ mi smo pratili ceo nastanak predstave, imali nekoliko intervjua, recenziju nakon prvog igranja… Ne možemo biti sto posto objektivni, naravno, ukoliko nam se nečija predstava više sviđa, više ćemo je i ispratiti.

Koliko su ti važni saradnici? Da li si strog urednik?

Nas petoro čini urednički tim, i trudim se da ne budem strog, ali je to nažalost nekada neophodno kako bi postojao efekat. U pitanju je borba - jedna od najvećih satisfakcija mi je kada mi ljudi koji su članovi redakcije kažu da bi voleli da im je ovo stalni posao.

Redakcija većinski funkcioniše onlajn, preko grupe na Fejsu, ali imamo sastanke jednom mesečno, naizmenično u Beogradu i Novom Sadu. Naravno, mnogo ljudi, uključujući i mene, u poslednje vreme na sastanke se uključuje preko Skajpa. To je važno, jer u proseku imamo više od jedne vesti dnevno - u Srbiji se godišnje održi više od sedamdeset pozorišnih festivala - dečijih, amaterskih, akademskih i velikih, profesionalnih.

Postoji li neki festival koji jedva čekaš?

Verovatno neki na leto. Pošto redovno posećujem muzičke festivale, razmišljao sam o tome kako se svet dobre muzike i pozorišta preklapa. Zbog toga mi je ogromna želja da jednog dana organizujemo festival koji bi imao dobar muzički program sa jakim regionalnim bendovima i dobre predstave. Zamisli: gledaš dobru predstavu u sedam uveče zavaljen u lejzi-beg, a posle slušaš dobar pank. Jednog dana…

Nadam se da će se taj dan desiti uskoro. Hvala ti, Nikola!

Tagged:
Mladi
Umetnost
volontiranje
pozorišni festivali