uzbunjivači

Uzbunjivači u Srbiji su ljudi posebnog kova - kažu za VICE oni koji im pomažu

"Mi svakom uzbunjivaču kažemo: Spremi se, biće odmazde" - kažu urednici Pištaljke za VICE.

pisao Anđela Jovanović; ilustracije Zoran Svilar
27 Novembar 2019, 10:31am

Ilustracija: Zoran Svilar

Nakon što je u žižu javnosti dospeo Aleksandar Obradović, zaposlen u fabrici namenske industrije Krušik Valjevo, koji je progovorio o malverzacijama u ovoj kompaniji, ali i uključenosti oca ministra policije Nebojše Stefanovića, Branka Stefanovića, sve je veće interesovanje za takozvane “uzbunjivače“.

Iako su uzbunjivači i do sada igrali važnu ulogu kada se radi o obelodanjivanju kako manjih tako i većih afera i malverzacija, ovaj slučaj poseban je po tome što je Aleksandar Obradović uhapšen zbog, kako se navodi, “odavanja poslovne tajne,“ iako Zakon o zaštiti uzbunjivača propisuje zaštitu uzbunjivača u gotovo svakom slučaju, osim ukoliko je upravo neka tajna informacija iznesena u javnost.

U izradi ovog zakona, koji se smatra za zlatni standard u svetu, učestvovali su novinari i urednici portala Pištaljka kome se za pet godina rada za savet javilo oko 900 potencijalnih uzbunjivača iz Srbije.

Oni svakodnevno rade sa uzbunjivačima, pružajući im pravnu podršku i savete, ali i istražujući njihova saznanja.

Zbog toga smo razgovarali sa urednicima, Draganom Matović i Vladimirom Radomirovićem kako bi nam bliže objasnili ulogu i značaj uzbunjivača za jedno društvo, ali i rizike koje sa sobom nosi upravo odluka da se postane uzbunjivač.

VICE: Objasnite nam prvo - kada je neko novinarski izvor a kada je uzbunjivač?

Dragana Matović: Svaki novinarski izvor može biti uzbunjivač, i svaki uzbunjivač može biti novinarski izvor. U našem slučaju, na našem sajtu dobijamo informacije anonimno i neanonimno, tako da su ti ljudi i uzbunjivači i novinarski izvori. Uzbunjivač je čovek koji otkriva neku insajdersku informaciju i saznanje o svom poslu ili u koristeći neke usluge, otkriva ukoliko dođe do saznanja o nekoj nezakonitosti, i tu informaciju otkriva ili poslodavcu, ili javnosti ili nadležnim organima, a posle zbog toga trpi neku vrstu odmazde. Novinarski izvor je čovek koga štitite jednako kao što bi trebalo da štitite uzbunjivača - u isto vreme, i novinari su uzbunjivači nekog društva. Uzbunjivač može biti i novinar i novinarski izvor.

VICE: Status uzbunjivača po Zakonu ne postoji kao takav. Kako to utiče na ove postupke?

Status uzbunjivača je ranije dodeljivala Agencija za borbu protiv korupcije, na dve godine, i on nije davao nikakvu posebnu zaštitu - nije bio obavezujući za poslodavca. Zakon o zaštiti uzbunjivača iz 2015. godine daje sudsku zaštitu uzbunjivačima - to je najviši oblik zaštite koji neko može dobiti u bilo kom društvu. Na tome smo, između ostalog, i insistirali kao inicijatori i učesnici u pravljenju ovog zakona. Sud uzbunjivačima pruža zaštitu i od otkaza i od proganjanja u bilo kakvom smislu, i odluke suda su obavezujuće. Ovaj zakon je zlatni standard u svetu; Evropska direktiva pravljena je po ugledu na srpski zakon - on je najliberalniji, napisan je tako da ga mogu razumeti i ljudi koji nisu pravno obrazovani i on pruža vrlo široku zaštitu kako ljudima zaposlenim u privatnom i javnom sektoru, tako i korisnicima usluga bilo gde.

Uzbunjivač može biti i čovek koga sud ne zaštiti, jer sud može da pogreši, a i postoje slučajevi gde osoba koja je došla do takvih saznanja ne uradi sve korake potrebne kako bi dobila sudsku zaštitu - ukoliko osoba upozori javnost o nekoj nezakonitosti za opšte dobro, to je dovoljno da nekoga smatramo uzbunjivačem.

VICE: A kako se prijavljuje korupcija po Zakonu?

Uzbunjivači konkretno po zakonu svoja saznanja mogu prijaviti poslodavcu, policiji, tužilaštvu, Agenciji za borbu protiv korupcije, inspekciji. Pištaljka ima više od 800 tekstova o nekoj vrsti korupcije ili nezakonitosti - tužilac bi trebalo da reaguje i po svakom saznanju iz medija, ali se to u praksi ne dešava tako često. I Vlada i ja smo bili uzbunjivači - u vreme prethodnog režima ukazali smo na sukob interesa u kome se nalazio premijer Cvetković, ukazali smo na cenzuru u Politici gde smo radili - Vlada je bio zamenik glavnog urednika, a ja komentator - mi smo tada išli po proceduri koju danas zakon nalaže: prvo smo upozorili urednika, pa poslodavca, pa stranog poslodavca, onda je usledilo spoljašnje uzbunjivanje, i na kraju javnost. Niko u svetu ne prolazi bezbolno ukoliko ukaže na korupciju - uzbunjivači u nekim razvijenijim zemljama prolaze mnogo gore. U SAD je prva presuda u slučaju u kome je bio uključen uzbunjivač, nakon što je donet zakon, bila je doneta posle dve godine. U Srbiji je privremena mera izrečena posle šest meseci. Kod nas sudije posle dva dana vraćaju ljude na posao. Ovaj zakon funkcioniše, i to će vam reći i sami uzbunjivači.

VICE: Kako savetujete ljude koji žele da prijave korupciju, ali su skeptični u poluge državnih institucija da će svoje snage usmeriti kako bi ih zaštitili?

Ljudi su vrlo opravdano skeptični, jer je državni aparat zarđao, te ne funkcioniše. Ipak, da biste pokrenuli državni aparat, morate koristiti njegove poluge. Nama se ljudi često javljaju sa pretpostavkom da smo mi nekakava institucija, gotovo kao tužilaštvo, jer su čuli da smo neke slučajeve istražili ili pomakli sa mrtve tačke ili zaštitili nekoga. Mi im onda objašnjavamo da se ipak moraju javiti tužilaštvu - edukujemo ljude o tome kako da postupaju po zakonu. Državne institucije se ne mogu preskakati - ne možete reći da policija nije ništa uradila, a da se nikada niste obratili policiji. Morate iskoristiti mogućnosti koje država pruža - korupciji i koruptivnim elementima najviše odgovara da ljudi misle da država ne funkcioniše, niti da može da funkcioniše, kao i da se ne koriste njene poluge. Morate ostvarivati svoja prava kako biste ih dobili - to nije brzo, nije lako, ali je jedini mogući put da država profunkcioniše.

VICE: Kakve vam slučajeve ljudi najčešće prijavljuju?

Najčešće nam se javljaju ljudi iz javnog sektora, međutim, nameštene javne nabavke uvek idu sa privatnim preduzećem. U javnim preduzećima je više ljudi uključeno u taj lanac, pa samim tim i više njih zna za ove malverzacije. Time se povećava verovatnoća da će neko prijaviti šta se dešava. U privatnom preduzeću za to zna gazda i možda gazdin najbliži prijatelj-saradnik.

Najveći apsurd ovog društva, između ostalog nešto što smo dobili sa zapada, je to što kod nas Agencija za borbu protiv korupcije sprovodi obuku za lobiranje, a lobiranje je upravo korupcija, samo uvijena u oblandu legalnosti. Mi smo pisali o tome da su se ljudi žalili na zapošljavanje preko veze u ovoj Agenciji.

Javlja nam se jako puno ljudi iz školstva - i to ne za ekskurzije, to je kao dobar dan - u visokom školstvu se pojavljuje korišćenje intelektualne svojine studenata. Na primer, na FTN-u u Novom Sadu postoje profesori koji već dugo imaju privatnu firmu koja se bavi istim poslovima koje oni rade na fakultetu, koriste resurse fakulteta i koriste ime fakulteta - tako učestvuju na tenderima i dobijaju poslove. Da apsurd bude veći, oni su jedna od najpoznatijih firmi u toj oblasti, upravo zato što koriste sve to što im je na raspolaganju. E sad, imate kod nas na sajtu, oni su u proteklom periodu prodali tu firmu nemcima, koji su nastavili da posluju najnormalnije, samo što su ti profesori uzeli novac za to.

Imali smo i ekološke prijave - njih je malo kada ih posmatramo po postotku, ali kada se to prevede u broj potencijalno ugroženih života, njihov broj se meri u hiljadama. Ipak, uglavnom su u pitanju prijave vezano za privredu.

VICE: Da li su ljudi koji se vama javljaju oni koji su se već javljali institucijama, ili su to pretežno ljudi koji se prvo vama javljaju?

Ljudi koji su ozbiljno u tome obično su se već javili institucijama pre nego što se nama jave. Društvo očekuje da se njihovi navodi ispitaju, ali to nije posao ovog zakona, već posao tužilaštva, i to je ono što ljudi ne odvajaju. Tačno je, dok se navodi ne ispitaju, ta zaštita koju Zakon daje neće biti kompletna. Postoje istraživanja koja govore o tome šta je uzbunjivačima najvažnije - to su besplatna pravna pomoć i podrška medija, jer oni te dve stvari nemaju, na šta poslodavci računaju. Upravo to dobijaju uz pomoć Pištaljke. Nužno je da ovakvi ljudi dobiju vidljivost - u suprotnom može da ih pojede mrak - nužno je da ima advokata koji će se boriti za njega i to da ostane na poslu, kako bi mogao sebi obezbediti egzistenciju. To uzbunjuvači ovim zakonom dobijaju.

Dragana mi je ispričala da novinari Pištaljke svaki navod uzbunjivača koji dobiju proveravaju kao što bi to radili tužioci. Ona navodi primer afere u Hitnoj Pomoći, koju je Pištaljki otkrio dr Borko Josifovski, a koju su novinari Pištaljke prvi istražili.

“To je trajalo jako dugo,“ priča Dragana. “Čekanje dokumentacije koju smo tražili od Tužilaštva trajalo je nekoliko meseci, pa smo onda, posle trinaest godina, redom zvali sve porodice ljudi koji su potencijalno bili žrtve i našli smo ljude koji su potvrdili ono što je dr Josifovski izneo - to Tužilaštvo nikada nije uradilo.“

Ona mi je ispričala da na sajtu Pištaljka postoje kompletni dokazi svega toga: “Našli smo da je policijska inspektorka koja je to tada sve zataškala sada rukovoditeljka antikorupcijskog odeljenja u Ministarstvu zdravlja; našli smo da nikada nije bila u Hitnoj Pomoći, kao što je napisala u zapisniku; sve smo ispitali - tužilac može samo da ode na naš sajt i da ištampa sve to i ima gotov optužni predlog za ovaj slučaj,“ objašnjava Dragana.

VICE: A da li neko koristi vaša saznanja?

Dešavalo se da se posle našeg teksta obori neki tender, ili da se pokrene istraga - slučaj Šutanovac, pašnjak, jelka… Ipak, kada govorimo o svim dokazima koje smo prikupili vezano za javnu nabavku novogodišnje rasvete, ništa se nije desilo, a u pitanju je očito nameštena javna nabavka.

Sa druge strane, osim što imamo Savetovalište koje pruža besplatnu pomoć i novinarsku redakciju koja istražuje korupciju u svim sferama, radimo i obuke i imamo statistike koje smo u toku našeg rada prikupili i koje u zemlji niko drugi nema. Sudske statistike su jako neprecizne, stoga su naše statistike te koje omogućavaju da se ovaj fenomen izuči, što je jako važno i na šta niko ne obraća pažnju.

Što se obuka tiče, po ovom zakonu, sudije ne mogu da sude u ovim slučajevima ako nisu prošli obuku za primenu zakona. Mi sa Pravosudnom akademijom radimo te obuke, to su sertifikovane obuke. Preko hiljadu sudija smo obučili do sada, preko 150 advokata i još toliko tužilaca. Obuke za Tužilaštvo i dalje traju, i to je jedinstven slučaj da se ono otvorilo prema nekoj nevadinoj organizaciji - oni ljudi žele da rade i tu ima super ljudi koji žele saradnju i razmenu iskustava. Mi nismo zadovoljni radom tužilaštva generalno, jer se ne vide rezultati istraga - tužilaštvo jeste usko grlo - ali mi se nadamo da će se tu nešto promeniti.

"Mi upozoravamo one koji ne znaju da uzbunjivanje ne prolazi bez odmazde nigde u svetu, pa ni u Srbiji."

VICE: Kakva su iskustva uzbunjivača koji su vam se obraćali?

Dešavalo se da pitaju naše uzbunjivače, da li bi ponovo uradili to što su uradili. To su ljudi posebnog kova, kao i ljudi koji se bave ovom vrstom novinarstva - niko nije glup da ne vidi kako se prolazi u životu, pogotovo pošto mi upozoravamo one koji ne znaju da uzbunjivanje ne prolazi bez odmazde nigde u svetu, pa ni u Srbiji. Ljudi vrlo često misle da je ovde najgore, a nije najgore - Čelzi Mening i Asanž su primeri ljudi kojima se to desilo u velikoj Americi. Nama su dolazili uzbunjivači iz Švajcarske i Holandije - pričali su nam da se dešava da uzbunjivače proglašavaju ludima i smeštaju u ustanove za mentalno zdravlje.

Zbog nas samih treba da naučimo da čuvamo ono što imamo, a ne da u naletu besa, u pokušaju da smenimo nešto što ne valja, porušimo sve oko sebe. Ovaj zakon je nešto dobro što imamo, i treba da ga čuvamo.

"Mi ih upozorimo na stvari koje im se mogu desiti u našem Savetovalištu - kažemo im, idite kući i dobro porazmislite i tek onda vidite da li želite to da uradite, jer im život više nikada neće biti isti."

VICE: Kako biste reagovali ukoliko bi neko Vama drag došao i rekao Vam da je došao do nekih saznanja i da planira da postane uzbunjivač? Da li biste bili zabrinuti?

Jako puno. Da li bih svom detetu preporučila? Svom detetu ne bih preporučila ni da se svađa sa svojom profesorkom koja ga kinji, pa opet savetujem da kaže šta misli. Čovek koji takvu stvar prijavljuje, on je po definiciji optimista. Taj čovek, da ne misli da sa time može da učini nešto, ne bi prijavljivao. Ljudi borci su optimisti - iskreno, lično ne razumem ljude koji nisu optimisti. Neko možda smatra da su oni velike budale - mi ih upozorimo na stvari koje im se mogu desiti u našem Savetovalištu - kažemo im, idite kući i dobro porazmislite i tek onda vidite da li želite to da uradite, jer im život više nikada neće biti isti. Zbog toga savetujemo ljudima da u ovako nešto ne ulaze nespremni. To je jako važno za njih same, ali i za nas koji se borimo za njih. Ovakav proces se teško prekida, nekome se manje, a nekome više promeni život. Moj suprug i ja smo oboje ostali istog momenta bez posla kada smo postali uzbunjivači. Svako mora da napravi prioritete u životu, a veći luksuz od toga da radite šta hoćete u životu ne postoji. Nema kompromisa. Tako žive uzbunjivači.


VICE: Da li govorimo o odlikama hrabrosti?

To su takvi ljudi, to govorimo i na obukama. U svakoj firmi koje imaju više od deset zaposlenih mora postojati jedan zaposleni zadužen da prima informacije od uzbunjivača i da onda postupi prema odgovarajućoj proceduri. U većini firmi to dođe kao kazna, i ljudi na naše obuke dolaze očajni, samo bi da se sklone od toga. Zbog toga im mi objašnjavamo da su oni u dobroj poziciji - zakon ih štiti da ne mogu da dobiju otkaz, mogu sprovesti svaku istragu u kojoj direktor mora da im da informacije koje traže zarad istrage - nije zahvalna pozicija, ali može se iskoristiti u dobre svrhe.

VICE: Koliko vam se ljudi obratilo i kakvu vrstu pomoći vam traže kada se jave?

Vladimir Radomirović: Već nešto više od pet godina imamo četiri advokata u Beogradu i jednog u Nišu, koji su do sada zastupali više od trideset uzbunjivača. Većina tih uzbunjivača je dobila sudsku zaštitu, ili kroz privremene mere, ili tako što su dobili spor koji su vodili sa svojim poslodavcima. Advokati su pružili više od 1900 besplatnih saveta uzbunjivačima i potencijalnim uzbunjivačima, a s obzirom na to da su nekima davali i po nekoliko saveta, savet je dobilo nešto više od 900 ljudi. Ljudi koji nam se obraćaju putem ove dve opcije ili žele da neko novinarski istraži ono što su oni prijavili, ili traže pravnu pomoć. Mi ostavljamo ljudima da izaberu da li žele da budu potpuno anonimni ili žele da izađu u javnost. Imali smo dosta slučajeva da su ljudi, koji su tražili pravnu pomoć, zahtevali da ono o čemu oni svedoče ne bude javno. Tu se uglavnom poklapaju interesi uzbunjivača i interesi nas kao novinara.

Dragana dodaje da novinari i urednici Pištaljke uvek pažljivo procenjuju da li je neka priča odgovarajuća za njih, ili ne. “Mi ne rizikujemo bezbednost uzbunjivača zarad priče,“ kaže ona. “Zbog toga postoji poseban kanal gde se ljudi mogu javiti advokatima.“ Vladimir kaže i da su imali nekoliko slučajeva gde su ljudi mesecima anonimno komunicirali sa njihovim advokatima tražeći pomoć i savete, da bi se posle nekoliko meseci predstavili, kada je već došlo do neke potrebe da kažu gde rade i kako se zovu, kako bi dobili neku dodatnu podršku.

Objasnili su mi i da, kada im se neko javi, oni ukoliko procenimo da je priča zanimljiva za javnost, onda u dogovoru sa čovekom rade dalje, kako on ne bi bio ugrožen. “Poverljivost je potpuno zagarantovana,“ kaže Dragana i dodaje da se advokatska tajna poštuje. “Rad Pištaljkinih advokata se razlikuje značajno od bilo kog drugog advokata kome biste mogli platiti - pažnja i fokusiranost koje oni dobijaju u ovakvim slučajevima su nešto izuzetno, u pitanju je posvećen rad, a ne rad sa običnim klijentom,“ zaključila je ona.

VICE: Osim rada sa uzbunjivačima, kakve su ostale aktivnosti Pištaljke?

Vladimir: Imamo dosta interesovanja i pitanja od organizacija iz celog sveta koje žele da im prenesemo svoja iskustva, jer nigde ne postoji ovakva organizacija kao što je Pištaljka, koja kombinuje novinarsku i pravnu podršku uzbunjivačima. Imali smo upite iz Južne Amerike, Afrike i Evrope, i to je nešto na čemu ćemo i dalje raditi.

Dragana: Imamo i izdavačku delatnost - izdali smo desetak knjiga i priručnika iz ove oblasti koje koriste sudije - imamo jedan veliki priručnik sa sudskom praksom i sa studijom o tajnosti podataka. U pitanju je izuzetan materijal, koji traže kako sudije, tako i ljudi u svetu.

Ljudi koji rade u Pištaljci mogu se kreativno izraziti na više načina. Organizujemo konferencije, jedan smo od osnivača WIN-a (Whistleblowing International Network).

Vladimir: Plan nam je da desetogodišnjicu obeležimo za godinu dana jednom konferencijom na kojoj ćemo pustiti i naše i uzbunjivače iz zapadne Evrope i ostatka sveta da razmenjuju svoja iskustva.

Dragana: Ono što radimo na sajtu je možda 30% našeg posla - priče radimo dok ne uradimo tako da možemo da kažemo da smo dokazali nešto. Jako je teško izdržati pritisak u ovo vreme kada vlada pomama za senzacijama - ipak, nama je besmisleno pisati samo kako bi se pisalo. Ono što mi objavljujemo je novinarski tačno, i najobjektivnije moguće.