Ovaj članak je prvobitno objavljen naVICE New Zealand.Glumac Rob Mokaraka je pokušao da izazove pokušaj samoubistva, tako što je provocirao policiju da ga ubije ispred njegovog doma u Oklendu. Ispod je svojim rečima opisao događaje od tog dana, i podelio ono što je naučio obilazeći zemlju sa predstavom koja je zasnovana na njima.Svešću stvar. 2009. godine sam imao depresiju bez dijagnoze – mislio sam da sam jedina luda osoba na planeti. Osećao sam se neverovatno suicidno, i mislio sam da tog dana treba da umrem.
Depresija mi se javila posle gadnog raskida, koji je bio emocionalni okidač za nešto mnogo dublje. Ja to nazivam „olujom“. Kada si u oluji depresije, ne znaš gde je gore, a gde dole. Kada osećaš tu oluju i tu težinu samoubilačkih misli, teško je znati gde ti je mesto u svetu. Stid, krivica i osećaj neuspeha su se uskovitlali oko mene.
Reklame
Dok si u kovitlacu tih samoubilačkih misli, misliš da nekome činiš uslugu, a u stvari samo izazivaš dodatnu traumu – eto koliko je luda ta bolest.Pozvao sam policiju. U rukama sam držao sataru i kutlaču umotanu u peškir. Provocirao sam ih da pucaju na mene. Rekli su mi da više ne napravim nijedan korak. Napravio sam još jedan korak, i tada sam pogođen. Kada odeš tamo, znaš koliko je strašno to mesto. To mesto je zastrašujuće.
Rob Mokaraka izvodi ’Pucaj, brate – ispovest depresivnog metka’
Nisam umro, ali su mi telo i um bili istraumirani brojnim operacijama. Pokušavao sam da shvatim šta mi se tačno dogodilo. Ja sam pisac/glumac, pa sam u bolnici počeo da zapisujem sve te stvari. Svakodnevno sam u bolovima, pa sam veoma prisutan. Mnogo godina sam se krio ne znajući šta je ta uskovitlana stvar, a u pitanju je bila depresija. Pucaj, brate – ispovest depresivnog metka je evoluirala od tih beleški. Tokom raspleta dramskog teksta i mog života, došli smo do kul i bezbednog načina da izvodimo tu predstavu, da bismo edukovali porodice povodom toga na šta treba da obrate pažnju i da vide kako je to kada neko živi sa depresijom.
Mi živimo u kulturi represije i potiskivanja, u kojoj razgovor o emocijama predstavlja ranjivost. Tako su me učili dok sam odrastao – očvrsni, jebote. Završi svoja sranja. Ne pričaj o osećanjima i emocijama. A kada si tako uslovljen, imaš osećaj da ne možeš bezbedno da se izraziš, a da te neko ne osuđuje, tako da mi ta sranja gomilamo u sebi. Tokom većeg dela života su mi se javljale samoubilačke misli, ali ja sam ih potiskivao.
Reklame
Svi se kriju, brate. Krijemo se iza našeg umetničkog izraza, iza naših poslova i uniformi. Ja sam samo jedan od mnogih. Pogledajte statistike o samoubistvu.Da je neko iz moje porodice progovorio o našoj istoriji depresije, onda bih možda znao da nisam jedini. Kada sam počeo da igram predstavu u javnosti, moja porodica je došla da je gleda, i onda su počeli da priznaju neke stvari. Kada sam čuo da se jedan moj rođak ubio samo godinu dana pre mog pokušaja samoubistva, shvatio sam da je sve povezano; to je međugeneracijski.
Ne postoji magični lek. Ja nisam terapeut, ali moja priča izgleda odzvanja kod mnogih ljudi, i posle svake predstave imamo male forume, na kojima diskutujemo i delimo stvari, kao zajednica. Da budem iskren, to je pravi isceljujući segment predstave Pucaj, brate. Predstava pokriva tu zabranjenu teritoriju o kojoj se plašimo da pričamo, a kada proces isceljenja zaista počne, ljudi kažu, „Vau, hvala ti što si mi to otkrio“.Shvatio sam da je ovo epidemija – samoubistava ima po čitavoj zemlji. Svako je na neki način pogođen samoubistvom. Svi znamo da je sistem pun mana; to je opšte poznato. U koju god zajednicu da odem, ljudi deluju kao da samo čekaju dozvolu da progovore. Imam takav osećaj. Samo nam je potrebna ljubav i da nas neko sasluša. Ne možemo da izmenimo prošlost, ali možemo da izmenimo sadašnjost. Vredni smo toga, i istinski zaslužujemo ljubav.JOŠ NA VICE.COM:Ketamin može da pomogne u otklanjaju suicidalnih misliTerapeuti nam pričaju kako je to kad pacijent overiDeset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite pacijentu sa psihijatrije
