Serijski "gousteri" pokušavaju da objasne svoje ponašanje

U trećoj sezoni Nesigurnih, Isa (Isa Rej) je bila goustovana na najbrutalniji mogući način. Nejtan, zanosni vozač taksija koji je postao njena simpatija iz El-Eja, delovao je opčinjen njom. Čak je počeo i da joj pomaže da pokrene projekat do kojeg joj je bilo užasno stalo, i inicirao je razgovor o statusu njihove veze. A onda odjednom više nije uspevala da stupi u kontakt s njim. Njegov misteriozan nestanak je uzeo danka, i naša junakinja je počela da se budi usred noći, sanjajući ružne snove, i počela je da skače svaki put kada joj se telefon oglasi da je obavesti da je dobila poruku, samo da bi se iznova i iznova razočarala. A onda je u epizodi od prošle nedelje stvarno prevazišla sebe, koristeći Moli kao izgovor da ode kod njega kući, gde je uspela da se ušunja u njegovu praznu sobu i pronjuška tražeći odgovore.

A iako je ovaj zaplet suvo zlato komedije, takođe je prinudio gledaoce da ponovo prolaze kroz isuviše poznato iskustvo kada te neko goustuje, naročito neko ko je delovao iskreno zainteresovano za vezu s tobom. Na kraju se baviš mentalnim akrobacijama, razmišljajući o raznim mogućim scenarijima za njihov nestanak u šumi u kojoj nema prijema.

Kao neko ko nikada nikoga nije goustovao, i mene Nejtani ovog sveta jednako zbunjuju kao i Isu. S toga sam odlučila da se obratim ljudima koji imaju mnogo iskustva sa goustovanjem, da bih bolje razumela šta se dešava tamo, na drugoj strani tih telefonskih ekrana.

Naravno da se dešava da ljudi budu zauzeti, a neki su otkrili da variranje njihovog mentalnog zdravlja često ima velike veze sa obrascima goustovanja. Ali u mnogim slučajevima, ljudi su izgleda toliko često goustovali nekoga bez većih posledica, da sada to koriste da bi izbegli i najmanje nelagodnu situaciju. Drugi veruju da je u pitanju neutralan, pa čak i pristojan način da se okonča veza u povoju.

Uzmimo za primer slučajne goustere. To su ljudi koji su možda zaboravili da odgovore na par poruka, ili trenutno nisu zainteresovani za komunikaciju, ali se nadaju da će ta vrata u bliskoj budućnosti ostati otvorena. Ali do trenutka kada žele ponovo da uspostave komunikaciju, počnu da se plaše da je suviše kasno. Džastin Van, slučajni gouster, u komentaru na Fejsbuku kaže, „Pošto je prošlo par nedelja, i ignorisao sam par poruka te osobe, mislim da je pristojnije da je goustujem nego da kažem, ’Hej, izvini, izgleda da sam te malo goustovao’. Gotovo sigurno bih to ponovo učinio. Hoćeš li da odemo zajedno na klopu, ili tako nešto“?

Svakako, ako bi poslao tu poruku sa pismenim izvinjenjem, to verovatno ne bi prošlo baš dobro, a goustovati nekoga dvaput je svakako gore nego to učiniti jednom. Ali hajde da nam ne promakne činjenica da Van trajno nestajanje smatra za pristojniji postupak nego da se izvini zbog toga što je na neko vreme iščezao. Ova vrsta racionalizacije se javljala iznova i iznova – da je goustovanje za obe strane bolje nego davanje objašnjenja.

Brojni ljudi su sa mnom podelili da ignorišu druge uglavnom zbog toga što su isuviše anksiozni da se suoče s nečim vezano lično za njih. Ali primeri mnogih potiču od lične sramote. U nekim slučajevima, može se reći da je u pitanju blesav rezon, i teško je zamisliti da bi drugoj osobi to značilo manje od goustovanja. Na primer, Stjuart Hoskins kaže, „Nedavno je trebalo da se nađem s nekim za doručkom, ali sam se uspavao, a onda mesecima nisam razgovarao sa tom osobom“.

U drugim slučajevima, sramota je delovala više vezano za samopoštovanje. Ilajdža Fortson, još jedan komentator na Fejsbuku, napisao je, „Goustovao sam ljude zato što bih im ispričao da se u mom životu događa nešto uzbudljivo ili obećavajuće, a bilo bi me isuviše sramota da im kažem da je ta stvar propala“. Jedan drugi je pomenuo goustovanje koje je usledilo posle napada panike koji je okinuo strah da se neće dopasti toj drugoj osobi.

Razmišljanja nekih su da u retrospektivi njihove sopstvene odluke nisu bile dobre, i da je goustovanje više bio akrobatski način da se sačuva sopstvena koncepcija. Em Gibson objašnjava, „Goustovala sam ljude umesto da otkažem dogovor zbog toga što sam se osećala bolje kada nešto ne otkazujem“.

Ono što je zanimljivo kada je reč o osećaju krivice povodom serijskog goustovanja je to što neki u najvećoj meri pravdaju sebe taktikom o brizi za samog sebe, da bi sačuvali svoju energiju. Van kaže, „Ima nedelja kada ne želim ni sa kim da razgovaram, pa onda to i ne činim. Onda ljudi bivaju goustovani. Verovatno bi trebalo da se osećam loše tim povodom, ali to nije slučaj“. U sličnom stilu, Ali piše, „Imam osećaj da sam isuviše predusretljiv, pa se na kraju sprijateljim s ljudima koji mi se baš i ne dopadaju“.

Njihovi odgovori ukazuju na posebnu vrstu diskursa brige o samom sebi, sa akcentom na tome da se ne osećaju loše kada otkazuju planove, ne pristaju na planove, ili iz svog života isključuju (toksične) ljude. Shvatajući ovo, možemo da nađemo neki osnov za popularnost goustovanja. Iako ovakva vrsta dijaloga o brizi o samom sebi eksplicitno ne ohrabruje ignorisanje ljudi koji se nisu ogrešili o tebe, primetila sam da su gousteri skloni tome da koriste dosta sličnih izraza kada grozničavo brane svoje pravo da „ne duguju ništa“ raznim grupama ljudi (muškarcima, onlajn partnerima, onima sa kojima su u neobaveznoj vezi, i tako dalje). Pravac razgovora je ponukao komentatorku Medlin Esmi da se ubaci, „Mislim da je osećaj da nikome ništa ne duguješ iskren. Ali takođe, čak iako to nije nešto za šta se osećaš moralno odgovornim, da li je lepo to toliko često činiti“?

Čak i tokom ovih razgovora u kojima ljudi u većini odobravaju goustovanje, i dalje im je bilo prilično teško da u potpunosti ignorišu koliko je upadljivo nepristojno jednostavno nestati iz nečijeg života. Bejli Garfild je opisao popularni paradoks, rekavši, „Retko se osećam loše kada nekoga goustujem, ali svakako mi je nelagodno kada onoga koga sam goustovao sretnem u javnosti“. Šon Vizgan ironično objašnjava da nije uvek lako to opravdati, ali da sam taj fenomen uvek može da bude odstupnica: „Niko nikada zbog toga nije brinuo za mene. Tako da se i sam trudim da ne brinem zbog toga“.

I šta onda da radimo? Mnogi ljudi imaju toliko pozitivnih iskustava sa goustovanjem kao sredstvom da se pobegne od socijalne anksioznosti, da više ne uzimaju u obzir psihološki danak koji to uzima kod druge osobe, sve dok se i sami ne nađu u takvoj situaciji. Bilo bi lepo biti u mogućnosti da kažeš nešto kao što je, „Sada barem imamo više dokaza da goustovanje ne shvatamo lično“, ali to nije slučaj. Ciklus goustovanja će se nastaviti sve dok gousteri imaju pozitivnu podršku da nastave da goustuju. Iako ne predlažem da svi treba da budemo kao Isa i da ljudima dolazimo u kuću, verovatno bismo mogli da počnemo da sebe, svoje prijatelje, ili – kada ih vidimo – svoje goustere smatramo odgovornim za to što se ovaj fenomen uzdigao u tako nezaslužene visine. Ispostavlja se da je, ako postavite ljudima par jednostavnih pitanja na koje odgovore uglavnom znaju, ili se ponašaju u skladu s njima, njihov oblik brige o samom sebi zapravo samo loše zamaskirana neuviđavnost.

Pratite Tejlor Hosking na Tviteru.