Video igrice

Stigla je jesen, a sa njom i FIFA

FIFA 19 je mnogo dobra igra. Ali da nije, koga bi bilo briga?
30 Septembar 2018, 6:00am
Slike via EA

Odlučio sam da postanem vrhunski FIFA igrač. Ovo je moja godina.

Postoje tri vrste FIFA igrača: prvi su nesposobnjakovići – mora da im se objasni koji taster čemu služi, ne znaju ni da se trči sa R2, motaju se ispred svog šesnaesterca, pitaju „kako da dodam?” pa je šibnu pravo u aut, totalna anarhija. (Najgore je igrati protiv njih jer takve vezare nije zabavno ni pobediti; kao da si u trci na sto metara bio brži od kvadriplegičara.)

Drugi su oni nenormalno dobri klinci koji svoje utakmice kače na YouTube, oblače trenerke pred meč, znaju šta je biciklica a šta sombrero, umeju čak i ljudski penal da izvedu. Ako na takve naletiš kad si u top formi, možeš nekako da odigraš 2-2 do pred sam kraj kada do izražaja dođe njihova natprirodna FIFA koncentracija (i činjenica da u timu imaju Ronalda) pa te dobiju 3-2 golom u poslednjem minutu. Ako na njih naletiš kada nisi u top formi, natrpaju te sa po 8-0, 9-0, bez imalo milosti.

A treći su nit-smrdi-nit-miriše sredina u koju spadamo i ja i ti i verovatno većina tvojih ortaka i većina FIFA igrača na planeti: rigidno forsiramo stil igre na koji smo navikli, jedini način dodavanja koji nam pristojno ide, onaj prodor po krilima i finiš iz dva dodira koji smo uvežbali još 2007. pa nam se urezao u korteks, prste, mišiće, nema šanse da nešto sad menjamo. (Boli me čak i da zamislim izvođenje kornera pri kom ne pritisnem L2 da pozovem saigrača da mi priđe na pomoćnu igru.)

Ali ove godine, odlučio sam da se probijem iz tog srednjeg sloja na sam vrh. Gledaću video tutorijale, čitaću analize optimalnog rasporeda komandi. Naučiću čak i kako da izvedem neki trik sa loptom. (Samo jedan.) Razviću šuterske veštine koje se ne svode na prangijanje uz R1. Ovo je moja godina, ovo je moja godina, ovo je moja godina.

Prethodne godine u kojima sam isto ovo rekao: 2010, 13, 14, 15, 17, i 18.

§

Godina je 1997. i igram svoju prvu FIFA. Sivi kartridž za Gejmboj, na omotu David Žinola, brižljivo obrisanih logoa tako da nosi štraftasti crno-beli kostim zebre dok beži od neke plavo-bele eksplozije. Volvo u kom me voze se trucka, nebo je boje gvožđa, prtljag nam je na krovu. Britansko letovanje od nedelju dana. Na zadnjem sedištu, na lekovima protiv mučnine, igram FIFA 97 u sivo-zelenom tehnikoloru. Kompletno je sranje. Čisto sranje od igre. Pogledajte koje sranje:

Čudne stvari nam sećanje radi, usadi lažne priče i osećanja koja nikad nisu postojala. Voleo bih da mogu da kažem: „Igrao sam Gejmboj FIFA 97 i imao osećaj da sam stvarno u koži Davida Žinole! Imao sam osećaj da sam se otelotvorio u Eriku Kantoni. Na tom kadru od 160 puta 144 piksela, ja jesam bio Erik Kanona.” Ali ne. FIFA 97 nije bila ta igra. Bila je sranje onda i sranje je i sada. Mogla je na ekranu da prikaže maksimalno dva igrača odjednom. Lopta je skakutala po sablasno sivom 2.5D terenu. Svi su igrači ličili jedan na drugog. Postići gol bilo je praktično neizvodljivo. Igra je bila praktično neigriva, a najviše sam uživao u poslednjem sudijskom „bip” jer sam mogao da prestanem da je igram.

Jesam li je ipak nemilosrdno gazio dok se baterije nisu potrošile negde u predgrađu Vitbija? Jesam, naravno da jesam. Jer FIFA je bila FIFA. Tada sam joj se po prvi ali nipošto i poslednji put prepustio na milost i nemilost.

§

Jesen je period za koji smo izmislili moderne rituale kao zamenu za one nekadašnje, tipa žetvu. Svako drugo godišnje doba ima svoje ritual: zima ima Božić i Novu godinu, proleće ima Uskrs, leto ima onaj čudni period od mesec i po dana u kom čovek počne da pije voćne likere. A šta jesen ima? Pre deset godina nije imala ništa, danas ima sve i svašta. Ljudi sa nestrpljenjem iščekuju da Starbaks pusti u prodaju Pumpkin Spice Latte. Svi se iz nekog razloga radujemo noći veštica. Deca skupljaju kestenje i slična sranja. Ludi smo za jeseni. Ne znamo šta ćemo bez nje. Septembar je nekad bio poznat po mučnom povratku u školu, i ranom smrkavanju, i prvom kišnom periodu koji zahteva gumene čizme. Danas nam je septembar supa, eliminacione runde X-Faktora, ćebence i udobnost. Vađenje zimske odeće iz naftalina i preturanje po džepovima u nadi da nam je ostalo nešto sitno od prošle godine.

Dakle jesen je za sve te rituale, ali takođe, jesen je i za ono kad ti legne plate a sirene iz supermarketa počnu da te mame, pa završiš sa primerkom nove FIFA igre u džepu i onda je igraš po 40 sati nedeljno.

Laik bi možda rekao da je svaka nova FIFA ista kao i stara FIFA, samo sa novim imenima i brojevima igračima. Ko to kaže je idiot. Imamo, na primer, male izmene u meniju. Drugačije su animacije pri zagrevanju. Ronaldo sad igra za Juventus. Dakle sve je jasno, potpuno nova igra.

FIFA 19 literatura navodi da su uvedene stotine novina, ali ja mogu da primetim samo sledeće: ima ono kad posle šuta opet pritisneš šut da ga igrač malo preciznije plasira, što će tvoj mlađi brat uvežbati pre tebe samo da bi te nervirao dok ne baciš kontroler u pravcu ili prozora ili televizora, što će te koštati dodatnih 48 ili 300 funti, u zavisnosti od toga gde si ga bacimo; ima ono kad podešavaš taktiku pre početka, tako da znaš na šta će tim ličiti kad ih budeš prebacio iz „ofanzivne” u „ultra-ofanzivnu” formaciju; uzeli su Konamiju prava na Ligu šampiona gde im je stručni konsultant Li Dikson, glas koji smo svi toliko želeli da čujemo; ikonice igrača na mini-mapi sada su krugovi i trouglovi umesto krugova i krugova.

Ali nije sve u tim opipljivim mehaničkim promenama. Ceo FIFA hajp oko je osvežen kao i svake godine – taman dovoljno uglancan da nam deluje novo. Novina nove FIFE leži u količini dosade koju ti je stara izazvala (psihijatri još nisu izmislili naziv za nervni poremećaj sličan stokholmskom sindromu koji kod čoveka izaziva zvuk FIFA melodije koji igra beskonačno vrti u menijima, pa onda kad se desi ga začuje negde u spoljnom svetu, u pabu ili tržnom centru, čovek oseti disocijaciju i lupanje srca jer očekuje da odnekud iskrsne džinovski Marko Rojs). U svakom slučaju, sad imaš kod sebe primerak nove FIFA igre, i možeš da pobegneš u vrli novi svet u kom FK Midlsbro postaje šampion Evrope.

§

Ko god se oprobao na FIFA bojištu, mislim da je iskusio jednu od onih godina u kojima se jednostavno previše navukao. FIFA je igra koja se ne može zaista savladati – sastoji se od 22 pikselizovana oličenja haosa koja se u nedogled sudaraju jedni sa drugim, svaki meč je meč za sebe, beskonačna statistika i mehanika uslovljava svaki šut i svaki skok, pa se tako baš kao i u pravoj igri ni pobeda ni poraz ne mogu pouzdano predvideti – osim kod mene i FIFA trinaestice, koju sam nekim čudom uspeo da savladam iako nije predviđeno da je iko savlada.

Sigurno ste imali takvo iskustvo. Kakve god da su vam bile životne okolnosti – šokantan raskid veze, druga godina studija, noćna smena na poslu na koji si uspeo da prokrijumčariš Plejstejšn, život sa šestoricom cimera koji su digitalnim fudbalom zamenili emocije, hipnotički trans izazvan dugim Ronaldovim nogama kad si se u 22. godini žestoko navario – ali svaka inkarnacija FIFA igre na svetu nekom je negde postala Problem, pa tako i devetnaestica vreba nove žrtve.

Dok sam još studirao, FIFA još nije uspela da savlada PES i uzme krunu neosporne kraljice svih fudbalskih simulacija, jednom sam morao da ritualno bacim Pro Evolution Soccer disk sa mosta kako bih se oslobodio zavisnosti. Pre pet godina, morao sam da ubedim sebe da batalim FUM jer sam shvatio da počinjem da o tom režimu igre pričam ženama po barovima. Ali tako se lako čovek ponovo navuče, da sad sigurno i ti već razmišljaš kad bi mogao da se organizuješ turnir sa ortacima, pa da svako ponese svoj kontroler, pa naručite picu… zar ne? Možda ćeš se i ti jedne maglovite noći zateći sam na mostu, zagledan u daleki odsjaj svetlucavog diska kojeg reka nosi ka moru.

§

Promo kadrovi nove FIFA igre prikazuju nam Neimara Juniora u onom savršeno čistom Peseže dresu, kako mu sa nosa kaplje savršeno renderovan znoj. Meni taj znoj smeta. FIFA već godinama pokušava da nadogradi svoj postojeći status (monstruozno prebogatog digitalnog simulatora igre čiji su akteri već monstruozno prebogati) ali nema šta da doda na osnovnu mehaniku igre (dodaš – potrčiš – šutneš). Umesto toga, fokusirani su na simulaciju TV prenosa, pa gledamo švenkovanje i čudno kadriranje, statistike o posedu lopte u dnu ekrana, beskrajne reklamne table pored terena, i znoj.

Prethodne četiri godine ako ne i više, kad god promašiš zicer ili ti golman skine penal, umetnik koji režira virtualni FIFA prenos odmah zumira Neimara ili koga već, da mu što volje vidiš svaku kap znoja dok razočarano odmahuje glavom zastrašujuće realistično. Namera FIFA igre je da bude što je više moguće zastrašujuće realistična simulacija FIFA iskustva, da realnost digne na nivo fantazije.

Evo na primer, pošto smo se već složili da smo svi nekad bacili disk igre u reku da bismo prestali da je igramo. Složili smo se, nema sumnje. Ali da li se svima nama desilo da kupimo nekog igrača u igri, a njegova karijera se razvije tako nezaustavljivo fantastično (nevezano za istog igrača u stvarnom svetu) da ne možemo da prestanemo da pričamo o njemu? Znate na ša mislim. Seidu Dumbija, na primer, bio je zvezda u mom FIFA 15 Ultimate Team, a onda je u stvarnom svetu potpisao za Njukasl (Svima sam rekao: „Pazi, taj će biti opak igrač!”; osramotio si me, Seido Dumbijo). Ili Viktor Fišer, klinac iz Ajaksa kog sam ja odveo u Milan i pretvorio u superstara, da bi on u stvarnosti potpisao za Midlsbro (Svima sam rekao: „Pazi, taj će biti opak igrač!”; osramotio si me, Viktore Fišeru). Mali Aleks Kivomija iz Čelsija bio je tako neuhvatljivo brz da sam tukao ortaka sa po četiri, pet nula dok se nismo dogovorili da više ne smem da koristim Kivomiju (koji danas igra za Donkaster; osramotio si me, Alekse Kivomijo).

Svako ima onog jednog igrača, ili onaj jedan savršen tim, koji ga je odveo do titule u Premijer ligi ili u Ligi šampiona, svakome je nekad neki trofej neobjašnjivo podigao neki Čarli Adam. Jeste osnovna atrakcija u tome da sa grupom ortaka igraš Siti-Barsa, ali nešto mnogo više su one utakmice koje igraš sam, obasjan plavim svetlom sa ekrana, dovodiš Gonzala Iguaina u Everton i rastežeš granice stvarnosti do ivice pucanja.

§

Ali lišće pada sa grana a ti pokušavaš da uvežbaš trostruki elastiko, dok telefon vibrira pored tebe. Ignorišeš ga, greje te jesenja opsesija. Pst, FIFA je stigla. FIFA je tu. Celodnevni turnir u četvoro. Dobiju vas u prve dve partije, vi vičete „na tri pobede!”. Gubiš 4-0 pa počinješ da krljaš iz nemoći, jedan crveni, drugi crveni, treću crveni. Brišeš mast od pice o pantalone da ti ne bi klizio kontroler. Supermarket radi do ponoći. Još se ložiš kao dete. Izlećeš sam pred golmana, Ronaldo za tri-nula. Izlećeš sam pred golmana, Mesi za tri-nula. Podešavaš formaciju Dortmunda toliko dugo da TV ekran prelazi u stendbaj. Onaj čudak što ne priča, ortakov ortak, podesio je svoj kontroler na kastom A. Igra i dalje ne dozvoljava da se promeni garnitura dresova kad je utakmica već počela. Igra i dalje ne priznaju slučajno igranje rukom. Baš te briga. Dobijate na penale, nemaš ni osećaj kao da ste pobedili. „Aaalooo, sudijaaa”, urlaš na digitalni sistem iako znaš da greške ne pravi, ofsajde dosuđuje milimetarski precizno. Primaš drugi gol u pet minuta, otvaraš kontroler i demonstrativno čačkaš baterije: „Ma gubi negde kontakt.” Imitiraš FIFA komentatorov izgovor imena "Vinsent Kompani" (Ven- san Kam–pa- nee). Ubeđen si da izbor FIFA strategije govori nešto više o tipovima ličnosti tvojih prijatelja i poznanika nego horoskop. Psuješ neko dete od 12 godina, banuju te sa Xbox Live. Nova igra je toliko usavršena sa su joj ugradili i nesavršenosti: lopta se češće prihvata cevanicom, trava hoće da uspori odavanje, ničije lopte izbiju se nasumično posle starta. Nekako si uspeo da potrošiš £60 na FUT ovog meseca. Sediš do kasno i gledaš kako KSI na YouTube igra FIFU, utišao si ton jer se dere, očajnički pokušavaš da naučiš kako da budeš znojav kao on. Ti i ortak se svečano zaklinjete da ćete birati samo timove približnog kvaliteta, ali čim ti izabereš Votford on brzinom mungosa lista kroz meni i bira Real Madrid; ako ti dobiješ kenjaćeš mu doživotno, ako on dobije nije fer. Do decembra, pričaš sa drugima otromboljene donje usne i zamagljenih očiju, dok u glavi podešavaš formaciju Liverpula. Pre dvadeset jedne godine, FIFA su bili usrani sivi pikseli, a danas vidiš svaku grašku znoja na obrazima Đorđa Kijelinija.

Jeste FIFA svake godine manje-više ista, ali takođe i napreduje, sve je veća i sve bombastičnija, svake godine sve više šljašti. Ali ti to ne primećuješ. Znaš da je pao mrak jer vidiš svoj odraz u prozoru. Poguren si, kapuljača do očiju. Lice ti je plavo u odsjaju ekrana. Eno čoveka koji može napamet da izdiktira klupu Real Madrida u bilo koje doba dana i noći. Eno čoveka koji je sa Edinom Džekom zabio pedeset golova jedne sezone. Eno čoveka ubeđenog da će ove godine, baš ove, postati vrhunski igrač. Jesen stiže, a ti toneš u čemer i ludilo. Jesen stiže, FIFA moja.

@joelgolby

Tekst je prvobitno objavljen na VICE UK.