Sport

Noć kada je Novak Đoković još jednom pokazao da je šampion, laf i ortak

Nole se pokazao u najboljem svetlu, na terenu i van njega. Pokazao se baš onakvim kakav jeste.

pisao Nikola Olić
10 Septembar 2018, 10:10am

Tiho nedeljno jutro u Njujorku. Zbog kabanice koja mi je preko glave još slabije čujem automobile na Menhetnu dok čekam novinarski autobus ka teniskom centru. Stojim na metar od nadstrešnice, sam, na kiši, jer ne želim da budem blizu pričljivih radnika, trenera i tenisera sa kojima ću deliti autobus. Mislim o tenisu, Đokoviću i celom US Openu. Siguran sam da i današnji finalisti Đokovic i Del Potro, pred veliki meč isto traže tišinu.

Poslednjeg dana turnira sve ide mnogo lakše jer je knjiga spala na dva slova, odnosno spao je turnir na dva igrača. I bus se kreće brže nego obično. Idemo slalom, levo desno - između silnih murkanskih automobila i presretača. Oni proveravaju broj našeg autobusa, ja proučavam njihovo naouružanje. Kroz oblake se povremeno vidi sunce.

I Novaku se ove godine tenis "razvedrio" posle oblačnog perioda, od Vimbldona samo sljašti. I dalje je mokro, ali to nema veze, sad US Open ima krov.

Vidim na četri ogromna časovnika u media centru koliko je sati, majstor nas je doveo za manje od 20 minuta. Prva sreća je da imam vremena da na miru sredim kartu za večeras. Druga je da imam ceo Artur Eš stadion sam za sebe. Pitam u media centru kad dolazi moj tajni kontakt za karte, oni mene pitaju kako se na srpskom kaže 'Čestitamo' jer žele Đokoviću nešto da kažu nešto lepo dole na ceremoniji, ako večeras uzme pehar. Setim se stare emigrantske fore gde te pita dobroćudni Amerikanac kako se na našem kaže recimo Sretan Božić, a ti im kažes 'Ua, grobari'. Fonetski napišem ovima šta im treba, i usput im pomenem da španski mogu slobodno da preskoče.

Poznati fotograf Ansel Adams ja jednom rekao da u svakoj fotografiji koju napravite vi ubacujete sve fotografije koje ste ikada pre videli, knjige koje ste pročitali, muziku koju ste slušali i ljude koje ste voleli. Oko i ispred mog foto aparata se tokom godina, baš ovde na Artur Eš stadionu, desilo puno fotografija, priča, ljudi i lepih događaja. To je i plan sa ovog finalnog meča, naravno, kao i uvek, sa fokusom na Novaka Đokovića.

Tople bele neonke i plišani tepih hodnika koji vodi direktno na teren je poslednji momenat mira i tišine koji će Đoković i Del Potro imati pred meč. U svlačionici su sami, svako na svom kraju. Od svlačionice do terena je vrlo kratka šetnja kroz mali hodnik. Izlazak na njega je kao izlazak na Brodvej predstavu - svetla šljašte, muzika svira. Sa spuštenim krovom, Njujork je našao način da učini teniske mečeve još glasnijim. Tokom ovog turnira igrači su pominjali to uvek u pozitivnom smislu.

Đoković i Del Potro počinju sa svojim standardnim oružjem, obojica udaraju duboke loptice, bacaju jedan drugom forhende, izbegavaju jedan drugom bekhende. Cela dvorana bruji od klima uređaja. Noletu ovakvi uslovi obično prijaju. Prvi set je počeo sa najboljom verzijom Del Potra, i sa ne još najboljom verzijom Đokovića, glavni udarac - forhend - još nije pronašao. Del Potro gađa Noleta na bekhend koliko može, ali to nije dovoljno. Bilo je napetije i tesnije nego što rezultat ukazuje, ali Đoković uzima prvi set.

U drugom setu tribine su se fino popunile. Ne znam šta se desi ljubiteljima tenisa da toliko zakasne na nedeljni meč i finale Grand slama, ionako pada kiša, najbolje mesto da se sakriješ je upravo Artur Eš stadion. Puno ljudi dolaze ovde, a i na ostale velike teniske turnire, sa fokusom na druge stvare a ne tenis.

Stadion je 99% pun, zvuči kao da je dosta navijača za Argentinca. Međutim, u pitanju je samo jedan vrlo glasan luksuzni boks u kom je grupa raspevanih i odlično organizovanih navijača Del Potra. Nole je miran, ne idu stvari baš kako bi hteo, Del Potro u početku drugog seta vodi ritam, on napada, Novak reaguje i prati. Reaguje i publika, sve glasnije i glasnije.

Ona štoperica koja broji koliko teniseri imaju vremena da serviraju više nema smisla. Sudija prekida sa brojanjem zato što publika ne prestaje da se javlja.

Na jednoj pauzi, preko velikog ekrana upoznajemo pilote koji su preleteli preko ovog stadiona na početku meča, hvale ih sa razglasa. To je vrlo normalno u Njujorku, pogotovo na US Openu koji je uvek poklapa sa godišnjicom 11. septembra. S

Slušam Top Gun muziku i razmišljam da je najveća stvar u drugom setu Del Potrov forhend. Kako se set razvija, tako forhend postaje sve bolji. Novak mirno gradi poene i zateže kad je spreman.

Čak i loptice posustaju, Đoković je pričao sa Del Potrom i sa sudijom da nesto sa njima nije u redu. Možda ih udaraju prejako? Čini se da je Novak sve jači, skače između poena kao bokser. Del Potro počinje da opada sa snagom udaraca i snagom pokreta.

Đokovic uzima i drugi set.



Novinarska sekcija je obrnuta od one argentinske. Ne sme da se navija kod nas, to nije po pravilima. Navijačima se dopadaju naša sedišta, nama njihova sloboda. U treći set Nole ulazi sa velikom prednošću, vidi se odmah da je opušteniji. Sa povredama koje je Del Potro imao, što duže meč traje, to Đokoviću ide u prednost. Sa ovo malo odmora između setova, sveže presvučenom majicom i lepim vođstvom, Đoković opušteno "boksuje" kroz treći set.

Del Potro i dalje hrabro gađa linije, ali umor polako stiže sve njegove loptice. Vidimo sve više lobova - Novakovi su namerni a Del Potrovi slučajni. Novak lobuje jer zna da ovaj neće moći da stigne, Del Potro lobuje neželjeno kad loptica udari stranu reketa. Lukovi loptica nas podsećaju da smo u zatvorenom prostoru.

Sve se prelomilo u drugom setu, kada je Novak dobio gem koji je trajao više od dvadeset minuta. U trećem setu Nole brže dolazi do kraja, posle 3 sata 15 minuta tenisa on servira za meč i šampionat.

Poslednji poen izgleda kao rezimiranje svega što se desilo. Prvi udarac je forhend, pa forhend, treći je bekhend, kao i četvrti. Šetaju jedan drugog levo desno, a stoje daleko iza osnovne linije. Poslednji udarac koji Del Potro vraća je forhend, ali gubi balans. Loptica je, opet, u nekom neplaniranom polu-lobu, Đoković je čeka na sredini njegove strane terena, i smečuje u otvoren prostor. Del Potro je savijen do pola, još se nije povratio od tog poslednjeg forhenda.

Đoković se baca na zemlju, bez reketa u ruci. Ponovo je šampion US Opena.

Ono što je nekad bilo špansko "Ole! Ole!" je sad stvarno "Nole! Nole!". Ceo stadion je uz njega, zasluženo. Đoković nije dugo na zemlji, to nije njegov stil, ustaje i ide ka mreži, čeka ga Del Potro i veliki zagrljaj. Zna se u svetu tenisa koliko su prisni prijatelji. Zagrljaj dugo traje, nema više žurbe. Svi časovnici su stali, onaj koji broji kad se servira i koliki je rezultat. Moje staro pravilo gledanja tenisa je da ne ustajem dok se meč ne završi, bez izuzetka. U novinarskoj sekciji, kolegi "bacam kosku" i tiho slavimo pobedu.

Poslednji fizički napor za Noleta je penjanje u boks. To je lepa tradicija svih velikih teniskih turnira, publika je satima pomagala obojici igrača da igraju njihov najbolji tenis, sad pomažu pobedniku da se popne u svoj boks kako znaju i umeju. I publici je lepo, izbliza vide tenisera ili teniserku koju su došli da gledaju.

Novak i Delpo, daleko od očiju javnosti

Najprisniji momenat večeri, van dometa većine kamera, desio se sa strane. Dok oba igrača čekaju da se pehari spreme, fotografi nameste, i bina sklopi za finalnu ceremoniju, Đoković je nekoliko puta pogledao ka Del Potru, njegovom dobrom prijatelju, čekajuci da im se oči susretnu. Pošto je Del Potro dugo gledao prazno ispred sebe, Đokovic je ustao, prišao mu iza leđa, i zagrlio ga. Pričali su neko vreme, tiho i privatno, kao da nisu okruženi hiljadama ljudi.

Dok ceremonija traje, publika Novaku daje dugačak aplauz. On se u govoru zahvaljuje svom timu ali i protivniku i njegovom timu, čak i njegovim navijačima. Oni Novakov gest toplo pozdravljaju i uzvraćaju pesmom. Đoković se uvek trudi da nas podseti da je tenis prijateljski sport. I da je on jedan od glavnih promotera te ideje.

Posle intervjua za nekoliko TV stanica, uključujući i RTS, Đoković je nadomak tunela iz kog je pre 4 sata išetao sa Del Potrom. Prolazi kroz njega nazad ka svlačionici sa više od 3 miliona dolara u džepu. Usput potpisuje sve što mu daju - majice, patike, rekete, akreditacije, karte, čak i delove tela.

Pošto poraženi ide prvi na konferencije za štampu, naši navijači su imali vremena da se malo zaustave i proslave po ovom teniskom centru. Nije bilo skakanja u fontane, kao što se to desilo kad je Novak ovde prvi put ušao u finale. I dalje je padala kiša sa kojom je ovaj dan počeo tako da nikom nije bilo mnogo do vode.

Đoković se pojavio na konferenciji za štampu sa peharom, a posle razgovora na engleskom jeziku, Nole je okrenuo našim novinarima.

Prvo pitanje je on uputio nama. Izgleda da baš voli da igra odbranu, kao uostalom tokom svojim mečeva. Tokom US Opena smo planirali sa Noletom da odemo zajedno da gledamo izložbu u MoMA muzeju o Jugoslovenskoj arhitekturi posle drugog svetskog rata. Oduševio se idejom, nije znao da je izložba tu, i rekao je da će možda ići. Međutim posle veoma teškog meča sa Džon Milmanom, bio je iscrpljen i preskočio je druženje sa nekolicinom srpskih novinara.

Sada, u jako simpatičnom gestu, Novak kao znak pažnje nam daje nekoliko bombonjera iz Srbije, što je jako poseban poklon za nas koji živimo u Americi. Zatim prelazimo na pitanja našem jeziku. Prvo ga pitamo šta želi da poruči navijačima u Srbiji.

- Poruka zahvalnosti svima koji su pratili meč i koji su bili uz mene, pogotovo kad nije išlo kako sam navikao ljubitelje tenisa. Znao sam da ću se vratiti na ovaj nivo i ponovo osvajati Grand Slamove. Ovaj meč je bio dosta naporan za tri seta, igrali smo skoro 3 sata, ali kao što sam vam rekao pre tri dana kad smo pričali, osećao sam da što duže meč traje da će mi biti lakše. Sa njegovom visinom, njemu je duplo teže da se kreće - kaže Novak.

Ovaj meč je bio vrlo napet i težak na momente, ali ni u jednom momentu nisi izgubio kontrolu ili živce. Da li je to nešto što si naučio kad si išao da planinariš sa Jelenom, kao što si nam pričao?

- Ja sam planinski čovek, odrastao sam na Kopaoniku i planina budi u meni slobodu uma. Bio sam van tenisa šest meseci, Jelena i ja smo imali mogućnosti da odemo tih 5-6 dana u planine, i prosto se povezali sa prirodom i izolovali se od ostatka sveta. Čoveku su ponekad potrebne takve perspektive, sa drugog staništa posmatrati stvari. Lakše je onda pronaći rešenje. Osetio sam novi talas snage i energije - kaže on kroz povremeni osmeh.

Kako kontrolišeš oscilacije u toku meča kod sebe?

- Na ovom nivou, psihički rad zahteva više vremena nego fizički. Kada se spremate za ovako veliki turnir, tada vam je mozak uključen 300 na sat, imate milion misli i scenarija u glavi. Sve vreme pokušavate da usmerite misli na sadašnji trenutak i da ne trošite iracionalno energiju. Stalno te misli teraju u budućnost ili prošlost, i to je konstantan rad da teraš sebe da si prisutan u trenutku. Mnogo više energije je za to potrebno nego što ljudi misle. Igrao sam nebrojano puno puta, iskustvo pomaže - kaže on.

Tradicija fotografisanja sa Novakom i njegovim - a pomalo i našim peharom - nastavila se i ove godine. Napravili smo puno fotografija koje su rasute po foto aparatima kolega širom sveta. Neke ćemo dobiti tek sledeće godine kad se, nadamo se, opet sretnemo ovde u Njujorku. Jedna je stigla odmah.

A za ove čokoladice nisam još siguran da li će se jesti, ili postati deo neke ukusne sportske arhive.