Najgori deo preživljavanja pucnjave u školi je čekanje da umreš

Kada si u klopci, možeš da se osetiš duboko bespomoćno.

|
25 Mart 2018, 6:00am

Fotografija je vlasništvo autora. Autorka fotografije: Lia Kantrowitz

Tekst je prvobitno objavljen na VICE US.

Ovaj članak je deo projekta Glasovi preživelih u pucnjavama u školama , serijal VICE.com čiji je cilj da se da prostora žrtvama pucnjava u školama širom zemlje.

Koledž Umkva je bio poprište pucnjave 1. oktobra 2015, kada je naoružani napadač ubio osam studenata i jednog profesora, pre nego što je sebi oduzeo život. Džošua Fridlin je u to doba bio student prodekan, a sada je apsolvent na državnom Univerzitetu u Portlandu.

Državni koledž Umkva je sjajno mesto. Nalazi se na obali reke Umkva, severno od Rozburga u Oregonu, a ja sam odrastao na suprotnoj obali reke, koja je prelepa. Školovao sam se kod kuće, i kada sam završio srednju školu, nisam bio spreman da odmah odem na četvorogodišnje studije na univerzitetu, gde bih bio prepušten sam sebi. S toga sam odlučio da odem na koledž Umkva i tamo pokušam da organizujem svoj život. Prijavio sam se u septembru 2014, i prvu godinu sam završio prilično lako. Zaposlio sam se u našem nastavnom centru, kandidovao se na studentskim izborima i bio izabran za studenta prodekana.

Četvrtog dana jesenjeg semestra moje druge godine – 1. oktobra 2015 – bio je sunčani jesenji četvrtak, malo prohladan, ali perelep. Bio sam na času fizičkog obrazovanja kada sam čuo buku spolja, ali sam samo pomislio da je nekome predavanje završeno ranije. Moj profesor je otišao da zatvori vrata, i u tom trenutku je naš sportska trenerica – bili smo u zgradi za fizičko obrazovanje – utrčala u salu. Nikada neću zaboraviti šta je rekla: „Morate smesta da zaključate salu. U krugu koledža se nalazi naoružani napadač, ovo nije vežba“.

Ja sam se smrzao. Preovlađujući osećaj je bila neverica, kao da to jednostavno nije moguće. Možda je ovo samo san, možda je u pitanju greška ili lažna uzbuna. Ali u isti mah, osećao sam strah od koga se lede kosti, i koji se iz utrobe penje na gore i ledi sve.

Profesor je zaključao vrata. Par studenta je odvuklo neke stolove na vrata, da bi pokrili ravni prozor. Onda smo otišli u ćoškove učionice koji su se nalazili na istoj strani kao i vrata, da bi nas napadač teže pogodio, ako pokuša da puca kroz njih. I čekali smo.

Mogli smo da čujemo sirene spolja, ali uglavnom je bilo tiho, a i mi smo ćutali. Mnogi ljudi su se prihvatili svojih telefona, ili šaljući poruke članovima porodice i prijateljima, ili pokušavajući da odu na internet i shvate šta se dođavola događa. Prvi izveštaji su počeli da pristižu deset ili petnaest minuta nakon zaključavanja. Bili su pogrešni, kao što inicijalni izveštaji uvek jesu – rekli su da je ubijeno nekih 30 ljudi, a još 50 ranjeno, i da ima više napadača. U to vreme to nismo znali, ali napadač je već bio van stroja. Molili smo se i čekali.

Veoma je teško opisati osećanja koja su mi u tom trenutku prolazila kroz glavu. Sedeo sam na podu učionice leđima naslonjen na zid, i osećaj je bio kao da čekam da umrem. To je u svakom trenutku moglo da se dogodi. Taj osećaj bespomoćnosti je bio nešto najgore što se događalo tokom perioda dok smo bili zaključani. To, kao i to što nisam uspevao da stupim u kontakt sa svojom devojkom, koja je sada moja žena, kao ni sa nekim drugim prijateljima.

Poznavao sam par žrtava. Lukas Ajbel je bio brucoš i njegov tata je kolega mog tate u lokalnoj drvnoprerađivačkoj industriji. Bio je jedan od četvorki i želeo je da postane veterinar. I dalje često viđam njegove roditelje; zajedno smo u komitetu koji planira memorijalni centar povodom tih zbivanja. Još jedna žrtva koju sam prilično dobro poznavao je bila Sarena Mur. Ona je bila netradicionalna studentkinja koja je imala nekih problema sa kretanjem, pa je gotovo uvek bila u invalidskim kolicima, u društvu psa za emocionalnu podršku. Skoro svaki dan bi dolazila i učila u nastavnom centru u kojem sam ja radio, i tamo je bila i jutra kada je došlo do pucnjave – ja sam je zapravo odjavio u 10 ujutru, što me i dalje progoni.

Ne sećam se mnogo toga o napadaču, i trudim se da tako i ostane.

Veći deo prvobitne reakcije u Umkvi se fokusirao na sećanje na one koje smo izgubili, na formiranje savetodavnog tela za rukovođenje sredstvima koje smo donirali za žrtve, i na smišljanje toga šta da radimo sa zgradom u kojoj se to dogodilo. Moja uloga u tome je bila prilično bitna – išao sam kod naših državnih zakonodavaca i svedočio u korist vanrednih fondova za novu zgradu i poboljšanje obezbeđenja. Takođe sam pomogao i u planiranju komemoracije.

Dva meseca nakon događaja, ministar prosvete Arne Dankan, koji se sastajao sa studentima po raznim pitanjima, pozvao me je u Vašington na raspravu o oružanom nasilju. Bio sam počastvovan i to je bilo neverovatno iskustvo. U to doba sam se još uvek oporavljao od događaja, i nisam bio u stanju da učestvujem onoliko koliko sam želeo. Ipak, to je bilo burno putovanje – mislim da sam boravio tamo manje od 48 sati, a za to vreme sam upoznao Dankana, obišao Belu kuću i upoznao se sa oba naša senatora i svojim predstavnikom u Domu.

Taj trenutak me je zaista izveo na moj sadašnji put. Rozburg je veoma konzervativna oblast Oregona, i veći deo svog života sam slušao da moji izabrani predstavnici nisu obavezno loši ljudi, ali da ne sprovode politiku koju su ljudi oko mene želeli. To iskustvo me je zateklo sa takvom dozom pristrasnosti. Ali kada sam video dubinu njihove empatije, njihovo saosećanje za ono što sam preživeo, i ozbiljnost njihove želje za konkretnim, dvostranačkim, umerenim promenama kojima će se štititi životi ljudi – to je bilo prosvetljujuće. Kao nekome ko se osećao kao niko, iz malog, nebitnog dela države, pristup tim ljudima mi je bio nešto neverovatno.

Veći deo razgovora koje smo tada vodili se više svodio na to da sam pitao svoje predstavnike šta može da bude učinjeno, a ne, „Molim vas, učinite to“. Ali moji pogledi su evoluirali. Katalizator za tu evoluciju je bio napad u Las Vegasu, koji se dogodio tačno na drugu godišnjicu događaja koje sam preživeo. Moja žena i ja tek što smo uspeli da preživimo još jednu godišnjicu, i gledali smo samo još jedne vesti pred spavanje, a onda je došlo do napada u Las Vegasu. Nakon što sam se izvukao iz depresije i napada posttraumatskog stresa koji su usledili, konačno sam došao do nekih veoma jasnih, veoma razumnih, a ja mislim i umerenih mera za kontrolu naoružanja.

Kao prvo, zabrana automatskih pušaka – apsolutno ne postoji potreba da bilo koji Amerikanac poseduje automatsku pušku. Druga po redu je zabrana šaržera velikog kapaciteta. Ovi događaji su pokazali da kada napadač zastane da ponovo napuni oružje, to je trenutak da ljudi pobegnu, a snage zakona stupe u akciju. Kada bi češće morali da naprave pauzu da bi napunili oružje, takve stvari bi se možda ređe događale, ili bi pravile manju štetu. Treće bi bila institucija zabrane nošenja oružja, po kojoj bi sud mogao da zapleni oružje onih za koje postoje ubedljivi dokazi da predstavljaju opasnost po sebe ili druge, da više ne bi predstavljali rizik. Četvrto bi bilo uređivanje sistema provera, što bi dovelo do toga da države i agencije budu sklonije njegovom primenjivanju.

Pre nedelju dana sam organizovao studentski protest protiv oružanog nasilja, i podelio sam svoju ličnu priču. To je bio prvi put da sam naglas pričao svoju priču toliko velikoj grupi ljudi. U početku sam bio užasnut, ali me je na kraju ohrabrilo to što sam, po svom osećaju, po prvi put preuzeo stvar u svoje ruke, još od 1. oktobra.

Čuo sam da neki ljudi moju generaciju nazivaju „zaključanom generacijom“ ili „generacijom masovnih pucnjava“. Nije baš da mi je drago da me tako opisuju, ali na neki način, to je tačno. Ova generacija je iskusila nesrazmerno veliku količinu oružanog nasilja, bilo da se odvijalo u obrazovnim ustanovama, crkvama ili tržnim centrima. Odrasla je vežbajući da se zabarikadira. Želim da dočekam svet u kome moj dvogodišnji sestrić i moja buduća deca neće morati da znaju šta je vežba za slučaj napada, ili da dožive masovnu pucnjavu u svojoj školi.

Razmišljam o tome da se kandidujem na izborima. Sa pričom koju imam, i onime što sam na nesreću morao da iskusim, nadam se da mogu da inspirišem promene. Nadam se da će ljudi moći da me vide i razumeju koliko dubok utisak su događaji od 1. oktobra ostavili na mene, i da će ih to motivisati da pokrenu promene. Nadam se da ću jednog dana moći da budem efikasan glas za druge preživele, i nadam se da ću moći da napravim neke promene. Ne možemo da nastavimo da živimo ovako, i ne možemo da nastavimo da ovako umiremo.