Govoriti ljudima da ste anksiozni zapravo pomaže smanjenju anksioznosti

Ovaj članak je prvobitno objavio TONIC.

Ironija je u tome što sam baš tog dana bio u sred višenedeljnog napada hipohondrične panike; na brzinu sam zakazao pregled, hitno zvao psihoterapeuta, u Google Docs dnevnik upisao „Svakog dana u svakom pogledu osećam se sve usranije“, a kroz glavu su mi neprestano tekle negativne misli. Ni meditacija ni čaj protiv stresa nisu pomagali. Ponovo sam se našao u onom što Met Hejg zove “privatnim paklom“.

Posle se ispostavilo da nisam imao o čemu da brinem, kao što je slučaj sa brojnim epizodama hipohondrije – plašio sam se da mi otkazuje srce; da gubim vid, sluh, ili razum; da sam dobio seksualno-prenosivu bolest, ili kilu, ili neizlečivi rak. Ali u sred svega, kao i uvek, imao sam osećaj sa je sve sasvim stvarno i opravdano. Kad je prijatelj rekao da ga smirujem svojim prisustvom, meni je mozak goreo.

Par nedelja kasnije, naišao sam na tekst koji objašnjava – ili bar potvrđuje – vezu između internog i eksternog doživljaja panike. Skot Stosel je za Atlantic 2014. pisao sledeće: „Kako to kažu u stručnoj literaturi, ja sam visoko funkcionalan tokom napada panike. Obično ih uspešno krijem (…) drugima izgledam sasvim miran. Ali kad bi zavirili ispod površine, videli bi da se praćakam kao davljenik.“

Moja anksioznost je manje drastična od Stoselove, više su u pitanju česti naleti iracionalnog straha nego kompletne fobije, ali ipak sam se u tom tekstu prepoznao.

Pošto se i sam u panici često praćakam, mnogo sam truda i emotivne energije utrošio na izbor između dve loše opcije. Da li da otvoreno izrazim kako se osećam, pa da svi vide kako drhtim i znojim se od nervoze? Ili da budem kul i pravim se da je sve uredu, što ponekad deluje kao čista laž?

Anksioznost se može tretirati kao invaliditet, smatra Dženifer Vajld, eksperimentalni psiholog sa Oksforda. „Kad čovek ne zna šta strah izaziva i ne deluje mu da ima smisla, obično pomisli da će on zauvek potrajati. To ga dodatno plaši, uz činjenicu da ne može uvek da kontroliše ni duh ni telo.“

Znam kako do izgleda. Moj život karakteriše ponašanje u potrazi za bezbednošću, kakvog se iskreno stidim. Pošto imam strah od plesa iz nejasnih razloga, izbegavam plesne podijume na venčanjima. Pošto sam osetljivog tena, plašim se dužeg izlaganja suncu, što ume da bude strašno nezgodno kad otopli. Spisak mojih strahova je beskonačan: plašim se svih zemalja u kojima ranije nisam bio, plašim se svih droga koje nisam probao, plašim se stvari koje sam rekao i koje iz straha nisam rekao… i tako u nedogled.

Ipak, anksioznost nisam mogao da rešim izbegavajući situacije koje je izazivaju. Anksioznost se vrlo vešto prilagodi, veže se za stvari do kojih mi je stalo i počne da napada iz tog pravca. Tekstovi koje sam pisao, prijateljstva, romantične i porodične veze, telesno i duševno zdravlje, budućnost, prošlost – sve ovo mi je ponekad izazivalo anksioznost.

Nedavno sam dobio poziv da u Brazilu držim govor na temu novinarstva, što je za mene bila velika prilika i ogroman izvor anksioznosti. Osećao sam je gotovo konstantno tokom celog puta; noć pred govor nisam mogao da zaspim od straha, a onda je počeo da me radi strah od toga kako će govor proći ako se ne budem ispavao. Na kraju je prošlo dobro, iako sam prethodno odspavao tek 45 minuta.

Nedavno sam počeo da eksperimentišem sa otvorenim iskazivanjem ovih osećanja. Prethodno sam veći deo života proveo u pokušajima da strahova sakrijem ispod mirne, spokojne spoljašnosti, što me je dodatno zamaralo.

Za početak, ako im je psihoterapija na raspolaganju, ja je preporučujem. ADAA nudi dobar opis terapije za poremećaje anksioznosti, kao i National Institute of Mental Health. Terapija ne samo što mi omogućava da otvoreno i bez ustručavanja govorim o svojim strahovima (što je za mene neopisivo olakšanje), već mi pomaže da utvrdim kako tačno anksioznost deluje na moj život, da osmislim nove strategije za lečenje i prevenciju. Danas mi je neverovatno koliko sam se dugo ustručavao da zakažem prvi sastanak sa terapeutom.

Psihoterapeuti, naravno, obično predlažu direktno suočavanje sa anksioznošću. Debra Kisen iz čikaškog terapijskog centra Light on Anxiety, kaže da su pacijentima koji su se panično plašili javnih nastupa „dali da vežbaju loše javne nastupe“ kako bi shvatili da nije tako strašno ako ponekad zamucaju tokom predavanja. Takođe navodi kao primer vežbe padanja na javnom mestu. „Dobro je suočiti se sa strahom, shvatiti da ste dovoljno jaki da ga istrpite poraz i nastavite dalje”, kaže ona.

Denis Tirč iz Centra za saosećajnu terapiju u Njujorku pomogao mi je da shvatim koliko je prirodno i logično da ljudi budu anksiozni. „To ne znači da ste falični, da ste bolesni; to je samo jedna strana vašeg bića“, kaže on. Ljudi su evoluirali da budu osetljivi na sve moguće pretnje, svakog časa svakog dana, a društvo u kom danas živimo nudi nam više stimulativnog sadržaja – telefoni, TV ekrani, život u velikom gradu – nego što bi naši drevni preci iskusili tokom nekoliko generacija. „Sve to nam izaziva grčenje mišića, probleme u stomaku, stres, razne fantazije o svim mogućim i nemogućim pretnjama“, kaže on. „Ali to je sasvim normalno, sasvim prirodno.“ Imati u vidu koliko je anksioznost normalna u velikoj meri pomaže protiv impulsa da se ona od drugih sakrije.

Naravno, postoje granice u izražavanju anksioznosti. Ne bih preporučio osobi koja se plaši letenja da svom najbližem saputniku u avionu kaže „Pašće avion, izginućemo“, iako sam često bio sasvim ubeđen u upravo takav ishod. (Bolja opcija su mi vežbe pisanja; tokom leta, pokušajte da napišete nešto, makar to bio samo opis vaše sobe. To je često dovoljno da se na trenutak zaborave strahovi.) Ali konsenzus među stručnjacima ipak glasi da se potisnuta ili prikrivena anksioznost sa vremenom samo pogoršava.

Džejms Ejblson, profesor psihijatrije sa Univerziteta Mičigen, pridružuje se horu glasova koji tvrde da se ne vredi opirati, pa navodi primer osobe koja se nosi sa strahom pre prezentacije. Dovoljno je da to unapred kaže svojoj publici – odmah će manje brinuti o tome da li su tokom govora primetili koliko je nervozan. „Anksioznost je najčešći emotivni poremećaj kod ljudskih bića“, kaže Ejblson. „Često ćemo više poštovati osobu koja ga kod sebe prepozna, prizna, i ipak nastavi dalje.“

Po Ejblsonu, praviti se da je sve u redu nije suprotno od anksioznosti, već se na nju nadovezuje. „Čovek ne može biti hrabar dok ne iskusi strah“, kaže on. „Hrabrost je ponašanje koje demonstriramo uprkos straha, rizik koji preuzmemo iako se plašimo ishoda. Dakle, osoba koja prizna da se plaši je hrabrija od osobe koja se pravi da je kul.“