Šta je pogrešno u ideji holandskog penzionera koji želi da promeni godište

Juče se medijima i Fejsbuk fidovima širom sveta proširila jedna naizgled simpatična "mali čovek utero sistemu" vest: holandski penzioner Emil Ratelbend je započeo sudsku bitku jer želi da legalno promeni svoje godište, pošto se sa svojih 69 godina oseća diskriminisano.

Stariji ljudi se susreću sa gomilom predrasuda, ali i praktične diskriminacije, to je činjenica, kako u Holandiji, tako i u Srbiji. Na dalekom istoku, naročito u Kini je malo drugačija stvar, ali dobro, to je druga kultura, kojoj mi nikako ne pripadamo. Samo penzioneri znaju kako im je u Srbiji i zašto nam je je tradicija lapota i dalje malo previše bliska srcu.

Ali ljudima koji su “prezreli za posao” nije lako nigde u neoliberalnom kapitalizmu. Potrošena radna snaga ne treba gazdama jer ne mogu da je iskoriste. Ljudi koji boluju od hroničnih bolesti nisu potrebni zdravstvenom sistemu jer ga opterećuju. Osobe koje samo troše a ne doprinose “novom vrednošću” ne trebaju novom društvu, u kome se sve vrti oko efikasnosti, ingejdžmenta i hakovanja rasta kako bi se povećala prodaja aplikacije koja ti dodaje muda na čelo na fotografijama.

Zato se diže starosna granica za penziju, koje možda neće ni biti kada dostignemo tu starosnu granicu, jer ako hoćeš da postoijiš ili da te društvo prizna da postojiš, moraš da budeš ekonomski produktivan. I zato je svaka borba za prava starijih ljudi validna borba, naročito jer su stariji najbolji primer “ugrožene većine”, ili makar to polako postaju u razvijenim društvima u kojima je njihov udeo u populaciji sve veći.

Emil Ratelbend je rešio da skrene pažnju na diskriminaciju prema starima, jer sa svojih 69 godina više ne može da nađe posao niti ženu. Doduše, posao nije da mu baš treba jer je čovek “self help guru” (ok, ovde se već pale neke lampice za uzbunu), a ne traži neku finu gospođu radi udaje, nego svajpuje po Tinderu pa ga devojke odjebavaju kada shvate koliko ima godina (ok, ovo je već ozbiljan debil alert).

I onda je Emil rešio da traži da legalno promeni svoje godište, jer se “oseća kao da ima 49 godina” a doktorski nalazi potvrđuju da mu je organizam u odličnom stanju, kao da ima 49 godina. I spreman je da se bori na sudu za njegovo pravo da bude tretiran kao da je 20 godina mlađi tako što će mu upisati u dokumenta upisati godište sa kojim se identifikuje. Jer, star si onoliko koliko se osećaš, što je lepa lepa misao svaka čast, i ja je rado koristim. Samo ne za to da indirektno podrivam prava ugroženih grupa.

Jer ta njegova akcija koja je juče “zapalila društvene mreže” bi bila carski potez i odličan način da se skrene pažnja na probleme starijih ljudi, da nema jednog detalja koji gura celu priču u septiku, a taj detalj je argumentacija koju je koristio, koju koriste kriptofašisti i malograđani kada osete da više ne mogu da uživaju privilegije na koje su navikl: "ako mogu (ugrožena manjinska grupa), zašto ne mogu i ja?", ovde poznata i u svojoj lokalmnoj varijaciji-mutaciji: "Srbi imaju najmanja prava u Srbiji".

U ovom slučaju, ako mogu trans ljudi da se identifikuju kao drugi pol, što ja ne bih mogao da se identifikujem kao da sam mlađi?

Pa, majstore, zato što ti nisi ugrožena manjinska grupa i zato što se ti ne boriš da ostvariš prava koja nikad nisi imao, nego se boriš da zadržiš privilegije na koje si navikao kao beli hetero muškarac iz jedne od najbogatijih zemalja na svetu - da zarađuješ ozbiljne pare i da jebeš mlade snajke.

Pogledaj i:

Svođenje na apsurd je postupak u diskusiji koja se često koristi i u satiri - tvrdimo nešto i ako to bude poreknuto, rezultat je apsurdan, čime dokazujemo tačnost izvoren tvrdnje. Ova Emilova akcija bi mogla delovati kaosvođenje na apsurd, ali je pominjanjem transrodnih osoba zapravo postala logička zabluda, poznata i kao "diskusija strašila" (strawman argument), jer menja tezu.

Tako se zazivanjem poređenja sa transrodnim osobama koje zapravo trpe diskriminaciju i nasilje Emil popišava po borbi ljudi koji su mnogo mala manjina i slabiji su i stvarno imaju problem. I posledično, kada njegovu apsurdnu tvrdnju proturimo kroz logički metod redukcije na apsurd, dobijamo jedini logičan zaključak: kada Emil sebe i svoju tegobu poredi s transrodnima, u stvari implicira da je potreba transrodnih da im se prizna drugačiji identitet besmislena. Protivprirodna. Što, rekao bih, u stvari misle svi oni koji su šerovali Emilovu akciju.

Samo što paralela između njegovih zahteva i zahteva transrodnih osoba za većim pravima prska kada uzmeš u obzir da Emil ne pripada nikakvoj manjinskoj grupi niti ima neki poseban problem. Njegov problem je starenje, a to je problem koji imaju ono, bukvalno SVI ljudi na svetu. I kul mi je da se borimo protiv starenja, ali to zahteva neke genetske inženjere i stručnjake za biohemiju i još mnogo uloženog novca, a ne ovakve medijske i pravne akcije koje za cilj imaju isključivo privlačenje pažnje javnosti na sebe.

A na kraju krajeva, svako ko se bori protiv diskriminacije tako što je suprotstavlja drugoj diskriminaciji, ne pomaže samo onima koji su na poziciji moći.