Pokušala sam da sprovedem 10 najpopularnijih novogodišnjih odluka, i to sve od jednom

Tako da sada, dok sve više ubrzavam ka tački propadanja, počinjem da kapiram svrhu odluka. Zbog čega ne bismo dali sebi mali godišnji podstrek kako bismo uradili stvari koje smo uvek mislili da ćemo, na kraju krajeva, uraditi? Koliko god da sam nova u ovome, skapirala sam da ću ovime možda sebi obezbediti sveobuhvatnu osnovu za ono kako želm da moj novi život izgleda, i to preko sastavljanja i pridržavanja novogodišnjih odluka. Tako sam završila ispunjavajući 10 najčešćih novogodišnjih odluka, i to u jednoj nedelji.

Prema podacima ComRes-a, 38 procenata odraslih u Britaniji daju časnu reč sebi da će vežbati više u novoj godini. Na sreću, teretana blizu moje kancelarije nudi sedmodnevnu propusnicu sa kojom sam mogla u bilo koje doba dana da dođem i vežbam koliko god želim. Za 24 funte, mogla sam da vežbam koliko god mi srce želi ili izdrži, šta god se desilo od ta dva.

U toku svog prvog dana kada je trebalo da se držim odluka, ustala sam u devet ujutru i odlazak u teretanu je propao. Drugog dana sam konačno odvukla guzicu u teretanu u terminu koji je trebalo da bude “hibrid treninga za celo telo kombinovan sa kardiom visokog intenziteta i uticaja koji postiže visok nivo sagorevanja masti uz minimalnu mišićnu izolaciju i izometrični metod vežbanja.” Oznojila sam se toliko da je moje lice nastavilo da se znoji čak i kada sam izašla iz tuša, a bila sam premorena ceo dan na poslu. Da li je ovo… fitnes?

Do kraja nedelje sam vežbala četiri puta, od toga tri dana za redom. Osećala sam se donekle više fit (sada mogu da izvedem vežbu “mountain climbers”!), ali sam takođe primetila da mi je sve teže da izdržim život u kome ustajem u sedam svakog dana u toku nedelje kako bih radila upravo ovo.

Osnivač London Loves Fitness i personalni trener Rodžer Lav savetovao mi je da počnem od jednostavnijih vežbi: “Ako ćeš trenirati sama, počni malo po malo. Ne osećaj se kao da moraš sve odraditi savršeno, čak i superkomplikovane vežbe. Oprobaj se u nečemu jednostavnijem, kao što su brzo hodanje, neke vrste poskoka, čučnjeva ili sklekova. Naravno, to neće biti vežbe koje ćeš raditi na proleće, ali od nečega se mora početi.”

Nije se iznenadio kada sam mu rekla da mi teško pada da konzistentno vežbam. “Samo se seti: Ne moraš biti savršena. Ako ti je dan loš, to ne mora da znači da će i cela nedelja biti loša. Nisi robot; biće i loših dana i grešaka. Otresi prašinu i kreni dalje. Podseti sebe zašto si počela da treniraš.”

To i nije loša poenta – zapravo nisam postavila sebi cilj kada se radi o tome zašto sam počela da idem u teretanu. Da li želim da budem jača? Da li želim da iz benča podignem svoju težinu? Da li želim da budem sposobna za borbu? Možda je najbolje posmatrati trening kao cilj koji opravdava sredstvo nego kao cilj sam po sebi.

Čitajte mi sa usana: Ne želim da smršam. Umesto toga, ono što želim zimi je da budem umtana u topli i mekani sloj mesa, kao ljudska moči kuglica ili neka posebno debela knedla. Takođe, ne posedujem ni vagu u kupatilu.

“U toku ovog perioda u godini, mediji vrve od novih predloga ishrane koje često nemaju naučno zasnovanu potporu. Neke od ovih ishrana mogu biti nebezbedne, tako da su mnoge odluke povezane sa ishranom često svakako osetljive,” kaže Kiri Eliot, predavač dietetike pri Gradskom Univerzitetu u Birmingemu. “Novogodišenj odluke povezane sa hranom često su povezane i sa gubitkom kilograma, a željeni rezultati nisu odmah vidljivi, tako da mnogi gube motivaciju da istraju.”

Sama činjenica da ovu odluku smatram gubljenjem vremena ne znači da je neću ispoštovati. S obzirom na činjenicu da ne mogu da se izmerim, uradila sam sledeu najbolju stvar i izmerila svoj obim struka i kukova uz pomoć trake. Kapirala sam da ću za vremečetiri treninga skoro sigurno izgubiti inč ili dva u obimu.

Ispostavilo se da je to bila loša pretpostavka! Do kraja nedelje nisam uspela da izgubim centimetre ni oko struka, a ni oko kukova. Čak sam se možda i ugojila, jer sam dobila u toku ove nedelje tako da sam se nadula i svakako poprimila oblik te knedle ka kojoj težim u ovom periodu godine.

Lav mi govori posmatranje treninga kao načina za gubitak kilograma i nije najbolji pristup: “Ovde se ne radi o gubljenju kilograma; ovime gradiš sebi način života zbog koga ćeš moći da budeš zdrava i aktivna još dugo, dugo.” Uzevši u obzir da moja težina toliko varira, u iskušenju sam da se složim.

U toku prvog dana kada sam počela svoje odluke sprovoditi u delo, za ručak sam optimistično poručila salatu sa piletinom i limunskom travom. Do četiri popodne sam popustila i pojela činiju “Skitlsa” mog kolege namenjenu za crne dane. Ovaj rolerkoster se nastavio do večere, kada sam naručila makrobiotičku činiju sa nečim što je izgledalo kao da potiče iz fermentisanog kravljeg želuca, a onda sam pojela pomfrit koji je preostao mom prijatelju. Nakon što smo napustili restoran, bila sam toliko ljuta zbog svog jadnog izbora hrane da sam otpešačila direktno do obližnjeg tajvanskog kafića sa desertima i pojela brioš sladoled sendvič.

“Mnoge novogodišnje odluke su zapravo poprilično radikalne,” objašnjava Eliot. “Umesto da sebi postavimo male i izvodljive korake ka zdravijoj ishrani, često ove odluke sadrže drastične promene na koje je u večini slučajeva jako teško prilagoditi se.”

“Mnogo je bolje razdvojiti odluke na jedan ili dva ‘SMART’ [specifična, merljiva, postizljiva, realistična i vremenski ograničena] cilja, koji su dobro osmišljeni i isplanirani,” dodaje ona. “Na primer, umersto da ciljate na to da izgubite 6 kilograma uz pomoć najnovije detoks dijete koja se zasniva na dnevnom unosu od samo 600kcal, bilo bi bolje da u obzir uzmete i opšte zdravstveno stanje i možda odaberete da jednu nezdravu grickalicu dnevno koju ćete zameniti nekim voćem, kao i da dodate ekstra pola sata treninga u svoj nedeljni plan.”

Ovo je sjajan savet koji ja apsolutno neću uključiti u svoju nedeljnu rutinu. Zapravo, instrukcije da se hranim zdravije na mene izgleda imaju neki neočekivan uticaj, tako da jedem još više sranja nego što sam jela ranije. Ne pomaže ni činjenica da sam od jednom, zbog treninga koje sam počela da odrađujem, gladna sve vreme. U toku popodnevnog odmora, pojela sam celu kesu čipsa od krompira, a onda i bananu kako bih pokušala da kompenzujem krivicu.

Do kraja nedelje, jela sam instant nudle i u mikrotalasnoj podgrevala ostake karfiola sa sirom u plastičnoj kutiji za poneti. Jedina dobra stvar koju sam uspela da izvedem je to što sam smanjila unos dijetalne kole. Nisam neki dijeta-entuzijasta, a mislim da je i makrobiotička činija samo pogurala stvari nizbrdo. Sam pokušaj da ograničim svoj prirodni unos hrane – ne bih nikada tako nešto poručila samoinicijativno – učinilo me je predodređenom za neuspeh.

Nakon ovoliko vežbanja, nemam više želju za još fizičke aktivnosti. Umesto toga, odlučila sam da uradim nešto dobro za svoje zdravlje što sam dugo odlagala: posetila sam zubara.

Poslednji put sam tamo bila negde 2016. (ne osuđujte me), tako da je za pregled bilo krajnje vreme. Dok sam se smeštala u zubarsku stolicu, naglo su me preplavili flešbekovi užasnih poseta zubara iz detinjstva, uključujući i sećanje na momente kada me je gušio tupfer od ortodontskog cementa koji mi je bio naguran u usta kako bih formirala modlu za ispravljanje mog lošeg zagrižaja. Ovo me je, kako sam skapirala, sprečavalo da zakažem taj termin kod zubara. Kao odrasla osova, zašto bih svojeveljno ponovo posetila mesto koje povezujem sa sećanjima od kojih mi je i dalje fizički loše?

“Koliko često menjate četkicu?” upitao me je moj novi zubar.

Probala sam da smislim odgovor: “Hmm… svakih šest meseci?” Usledila je poduža pauza. “Trebalo bi da je menjate svakih dva do tri meseca,” rekao mi je on, sa tragom tuge u glasu. Zamišljam koliko li je teško biti zubar. Nije to glamurozan posao kao kod kardiohirurga; ne mogu ni da zamislim nekog zubara kako ga zovu Mek Drimi, ili kako glumi u obožavanoj četrnaestosezonskoj TV seriji koju je napisala Šonda Rajms. Zubari nisu zlikovci kakvim sam ih zamišljala dok sam odrastala.

Moj zubar me je obavestio da uočava rane znake upale desni (sjajno), i onda me je veselo uslikao kako ležim u stolici, a zakazao mi je i čišćenje kasnije u januaru, tako da sam postala zagrejanija kada se radi o ovoj odluci. Poseta zubaru iskreno i nije bila tako loša, a potencijalno sam izbegla mnogo ozbiljniju zdravstvenu krizu. Plus, zahvaljujući Nacionalnim Zdravstvenim Uslugama, prvi pregled koštao me je samo 21.60 funti. Socijalizam – i zubarstvo – rade!

Definitivno bih mogla da uradim nešto manje ekstra kada se radi o ovim odlukama, kao,na primer, da naučim novi jezik, ali sam skapirala da 2019. godina zahteva ekstremne mere. Ko zna šta će se desiti nakon Bregzita? Do jula, možda ću se boriti sa survivalistima za poslednju konzervu pečenog pasulja u napuštenom supermarketu u Voltonu na Temzi. Moram se pripremiti na najgore. I zato: odlučila sam se za bacanje sekire.

Vizl Panks se smatra za jedno od malobrojnih mesta u Ujedinjenom Kraljevstvu gde možete naučiti da bacate sekire sa preciznošću kao da je u pitanju čioda, tako da sam se zaputila u njihovu ispostavu u južnom Londonu kako bih se isprobala u “urbanom bacanju sekire.”

Džejms Bidgud, vodeća osoba u marketingu za Vizl Panks, rekao mi je da je bacanje sekire zapravo lakše nego što se čini. “Ne moraš da budeš jaka da bi uspela”, kaže on. “Sve je u korišćenju tela i hvatanju ritma.” Rekao mi je da zaboravim na predrasude da je bacanje sekire rezervisano za ogromne muškarce širokih grudi u kariranim košuljama. “Dolaze i ti mačo momci kako bi bacali sekire što jače mogu, ali se najčešće samo izblamiraju.”

Moj instruktor, Jamte, sproveo me je u jedan od prostora za trening. Mojih prvih nekoliko sekira sam bacila jako loše i odbile su se o metu, ali sam onda uspela da pronađem svoje pravo mesto za bacanje – sve je u hvatanju momentuma zamaha, umesto da samo zamahnete što jače možete. Moja sekira proletela je kroz vazduh i zabila se uz prijatan zvuk jako blizu centra mete. Ma, ja sam prirodni talenat!

Narednih nekoliko sekira odbile su se bezopasno o drvo. Možda i nisam. “Zapravo i imamo puno novih mušterija u januaru kao neku novogodišnju stvar,” rekao je Bidgud. Izgleda da će mi biti potrebno više od jednog termina kako bi mi se posrećilo ponovo, tako da bih zapravo i mogla da se zaustavim na učenju španskog.

Nisam tip osobe koja gotivi penušave kupke ili da investira u proizvode za negu kože kao da je u pitanju čin brige o sebi (bez uvrede za one koji to rade – mene kupke prosto smaraju). Mogu li onda uraditi nešto jednostavno što ne uključuje bankrot zbog SK-II maske?

Obratila sam se Samanti Ejndžel, modnoj i medijskoj preduzetnici koja je ujedno i autor THE TRIBE Empowerment Journal, nove knjige koja ohrabruje žene da zapišu jednu stvar o sebi svakog dana koju će slaviti. “Vođenje dnevnika je sjajan način da upravljate svojim unutrašnjim narativom. Ovih dana jako puno stvari delimo javno onlajn,” kaže ona. “Dopada mi se ideja da povratim kontrolu. Dužni smo da se osećamo ponosnim na same sebe i dozvoljeno nam je da slavimo svoje uspehe bez aplauza javnosti. Treba dostići taj nivo gde neće postojati osude.”

Prvog dana sam zaboravila da vodim dnevnik i retrospektivno sam to odradila na svom laptopu sledećeg popodneva. “Ponosna sam na to što sam: pila samo jednu čašu vina u ponedeljak.” Drugog dana: “Ponosna sam na to što sam: rekla kolegi neki kancelarijski trač sa božićne žurke zbog koga se zamalo ugušio od smeha.” Ovo mi i ne ide sjajno, očigledno. Nešto povezano sa životom u UK-u - zemlju obogaljene samosvesnosti umotane u sloj osećaja za ironiju – onemogućilo me je da s ozbiljnošću vodim ovaj dnevnik.

Do kraja nedelje, nešto se desilo što je učinilo da se osetim pomalo ponosnom na sebe. Lik ispred bara sa svojim ortakom nazvao me je “kineskom kučkom,” a ja sam im jednostavno i efikasno pokazala srednji prst i nastavila da hodam.

Ovo predstavlja značajan apgrejd u odnosu na ono kako sam ranije reagovala (na primer: momentalne i nedostojanstvene suze), što je učinilo da se osetim poprilično ponosnom na sebe. Nažalost, bila sam toliko iznervirana da sam na kraju i tvitovala o tome. A ako govorimo o zvaničnom dnevniku, bila sam poprilično zadovoljna sobom kada sam zapisala reči: “Ponosna sam na to što sam: pokazala rasisti prst.”

Ovu odluku sprovela sam lako, jer već viđam prijatelje skoro svako drugo veče u toku nedelje. Ko su ti luzeri koji ne mogu da izdvoje vremena u svojim životima za ljude koji im znače najviše? Onda sam se setila da sam većinu 2017. i 2018. godine provela u biblioteci u pisanju svoje serije knjiga pod nazivom Zaboravljene Žene i to me je vratilo u realnost. Ponekad, život i posao mogu da stanu na put bleji sa najbližima i najdražima, ali je uvek dobro odraditi rekalibraciju.

Pustila sam poruku prijateljici da vidim šta radi kasnije u toku nedelje, a onda sam spremila večeru za deset mojih prijatelja za vikend. Shvatila sam da neke od njih nisam videla mesecima. I što je još bolje – neki od njih su mi pomogli oko sudova.

Pomalo sam iznenađena da samo 12 procenata populacije želi da cirka manje, uzevši u obzir da ljudi širom sveta zapravo piju manje nego što su pili ranije. Približavamo se kraju božićne sezone žurki, i čini se da su skoro svi preterivali i sada pokušavaju da se smire prenego što se upute kući kako bi proveli praznike. Zaključno sa krajem nedelje, popila sam pola čaše vina i jedno pivo, sve ukupno. I pritom mi uopšte ne deluje kao da sam smanjila piće.

Jedini put kad sam bila u iskušenju je kada sam otišla u pab da se nađem sa starom prijateljicom sa posla koju nisam videla predugo, a ona je dovela i još dva svoja prijatelja. Činjenica da sam čudak koji jedini pije lajm sodu bila je gotovo dovoljna da poručim vodku tonik, ali na svu sreću,morala sam da odem pre nego što me je socijalna nelagodnost zamalo naterala da prekršim svoju odluku.

Krajem nedelje, zadesila sam se u jednom gej baru, i takođe sam cirkala lajm sodu dok sam razgovarala sa jednom osobom koja se odvikava od alkohola. “Najbolja stvar koju možeš da uradiš,” posavetovala me je ona, “je da ne kažeš nikome da ne piješ.” Izgleda da većina ljudi predpostavlja da pijete baš kao i oni, i ako ih ne obavestite o ovom dešavanju to može umanjiti nelagodnost.

Ne pušim (to je ono što kažem mami), ali sam socijalni pušač (to je ono što joj ne kažem). Ako vidim prijatelja da puši i smorena sam ili sam popila piće ili dva, neizbežno je da im tražim cigaretu. Ali to ne može biti tako loše po mene, zar ne?

Doktorka Elena Turoni, konsultant psiholog i koosnivač i glavni operativni član My Online Therapy, nije se složila sa mnom: “Možda nisi fizički navučena na pušenje, ali si možda razvila psihološku zavisnost. To znači da ti mozak često šalje signale da, kako bi se više zabavila dok se socijalizuješ, treba da pušiš. A kako vreme prolazi, to postaje asocijacija i naučeno ponašanje, tako da su šanse veće da ćeš krizirati za cigaretom u takvoj situaciji.”

Skoro svake večeri u toku ove nedelje bila sam na nekoj božićnoj žurki ili društvenom događaju, što je za mene značilo neograničen broj mogućnosti da namolim ljude za cigaretu. Turoni mi je savetovala da sastavim plan igre: “Vizualizuj sebe vremenski unapred u socijalnoj situaciji. Provežbaj kako ćeš se snaći na različite načine. Šta ćeš reći kada te ostali pozovu ispred paba ili kuba na cigaru? Razmisli čiste glave o tome kako ćeš reći ne, koje ćeš objašnjenje ponuditi, a i kako ćešse osećati posle toga.

“Porazmisli i o svim osećanjima koja te mogu naterati da im se priključiš. Da li si zabrinuta da ćeš biti izostavljena iz grupe? Da li se brineš da ćeš se manje zabaviti? Šta god da je u pitanju, uzmi u obzir sve razloge zbog kojih želiš da odustaneš, i sledeći put kada se nađeš u takvoj situaciji, probaj da budeš spremna da ih prizoveš u misli.”

Nažalost, to i nije radilo kod mene. Trebalo mi je otprilike dva sata pre nego što sam popustila u tražila nekome cigaretu u gorepomenutom gej baru. Ipak, nisam pušila neko vreme, i nikotin me je neprijatno otreznio, neupotpunjen uobičajenom cirkom na kojoj sam, i nekako sam se zapitala zašto sam uopšte zabrinuta. Možda su ovi kancerogeni štapići… loši?

Samo jedan procenat britanske javnosti je u svoje odluke uključio nešto što ne potpada pod prethodnih devet kategorija koje sam isprobala, tako da evo moje odluke: Nikada više neću raditi ovo sa novodogišnjim odlukama. Ili, nikada neću probati da ih uradim skoro sve odjednom jer je nemoguće efektivno ih sve ispuniti u jednom pokušaju. Evo mog saveta: Ako ste radi da sebi u 2019. postavite neke ciljeve, budite nežni prema sebi, jer ćete se sjebati. Ne postavljajte sebi nemoguće ciljeve, kao što je da idete u teretanu svakoga dana ili da zamenite sve svoje obroke makrobiotičkim činijama. Najzad, čestitajte sebi što ste zapravo dogurali do 2019 – dobro vam ide jer ste uspeli da preživite 2018.

E, da! I idite kod zubara.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.