Reklame
VICE i AVON u borbi protiv nasilja nad ženama

Kako svedoci nasilja treba da reaguju

"Rasprostranjena je pretpostavka da se u nasilju muškarca prema ženi radi o emotivnim, intimnim partnerima, da je to “privatna stvar” u koju se ne treba mešati".

pisao Jovana Šesterikov
22 Novembar 2018, 9:01am

Skrinšot Jutjub

Kada se krajem oktobra na društvenim mrežama pojavio snimak napada na devojčicu u tramvaju javnost je ustala ne protiv nasilnika, nego protiv svedoka događaja čija reakcija je izostala.

Nasilnik je proglašen manijakom, čime je umanjena njegova odgovornost, a bes je preusmeren na svedoke napada. Činilo se da bi skoro cela Srbija ustala protiv nasilnika, i kaznila ga, samo da je bila u tom prokletom tramvaju.

Međutim, da li je zaista tako? Da li znamo kako treba da reagujemo kada smo svedoci nasilja? Ili očekujemo od drugih da će reagovati?

Prema rečima Tanje Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra postoji značajna razlika između broja onih koji osuđuju nasilje i onih koji su spremni da pomognu. Kako kaže, na to utiču brojni faktori. Koliko je situacija jasna, da li je nedvosmisleno da se radi o nasilju, procena stepena opasnosti situacije, da li je žrtva poznata ili nepoznata osoba, kako posmatrač procenjuje svoju kompetentnost da pomogne, da li se očekuje negativni ili pozitivni ishod reagovanja. Istraživanja govore o tome da postoji veća spremnsot da se pomogne u malim mestima, nego u velikim gradovima, da zavisi od uzrasta svedoka, a da su razlike između spremnosti žena i muškaraca da se uključe i pomognu male. Značajne su i individualne razlike, zavisne od ličnih vrednosti, uverenja, znanja, obučenosti i modela u sredini u kojoj se živi.

- Jedan od značajnih faktora za izostanak reakcije je broj svedoka događaja. Paradoksalno, što je broj veći, manja je verovatnoća da žrtva dobije pomoć, jer se odgovornost pojedinca u grupi raspršuje i smanjuje. Ta pojava se zove difuzija odgovornosti, a poznata je i kao efekat Đenoveze, po čuvenom američkom slučaju iz 70-ih godina prošlog veka. Jedan muškarac ubio je ženu u napadu koji je trajao najmanje 35 minuta, gde je više od 30 ljudi čulo pozivanje u pomoć, a samo jedna osoba pozvala policiju, koja je stigla nakon dva minuta, na žalost prekasno. Dakle, svako od prisutnih pretpostavlja da će neko drugi preduzeti nešto. Ako niko ne reaguje, može se pogrešno zaključiti da situacija nije opasna, te se svedoci nasilja ne uključuju - kaže Tanja za VICE.

Svedoci nasilja reaguju na različite načine

Ne postoji jedan razlog za to, isto kao što i “svedočenje” nasilju može biti različito. Neko je prisustan dok se nasilje dešava, a neko čuje plakanje, vrisku, pozivanje u pomoć, ali ne vidi delo. Neko nasilje se dešava u javnom, a neko u privatnom prostoru. Za neke relacije između učinioca i žrtve se pretpostavlja da su privatne, što može da utiče na spremnost da se reaguje ili ignoriše situacija ili poziv u pomoć.

- To će zavisiti od toga da li su primetili da se nešto događa i da je potrebna pomoć, kako razumeju to što su videli i čuli da se dešava, kako procenjuju opasnost, kako tumače reakciju drugih ljudi oko sebe, kako procenjuju orgovornost, da li znaju kako da pomognu, a da ne naprave štetu. Svedoci, kao ni žrtve, nisu sasvim bespomoćni, ali bi trebalo da znaju (da su uvežbavali) jednostavne i efikasne radnje odbrane od nasilja - kaže Tanja i dodaje da nekada svedoci navode da nisu bili sigurni da li se radilo o situaciji u kojoj bi trebalo da se interveniše.

- Rasprostranjena je pretpostavka da se u nasilju muškarca prema ženi radi o emotivnim, intimnim partnerima, da je to “privatna stvar” u koju se ne treba mešati.

Tanja naglašava da spremnost na reagovanje zavisi i od toga koliki je nivo nasilja u društvu.

- Kada je siledžijstvo normalizovano i sveprisutno, posmatranje nasilja postaje svakodnevica, što snižava pragove i za ocenu događaja i za reagovanje. Na stavove i ponašanje svedoka nasilja utiču društvene norme i vrednosti zajednice. Nije svejedno da li se podržava distance među ljudima, neuključivanje, čak zabava ili uživanje u posmatranju nasilja, ili se podstiče povezanost, saradnja, empatija, altruizam.

Reakcija treba da iznenadi nasilnika

- Treba da se iskoristi njegova slabost, da ne želi da privlači pažnju drugih na sebe. Ona može biti snažna, glasna, kratka verbalna reakcija (NE! Prestani! Šta radiš?) ili vrisak, takva da zbuni nasilnika, da na kratko prekine radnju, što može da stvori priliku da se žrtva otrgne, izvuče i udalji, i da se skrene pažnju prisutnih. Treba jasno zatražiti pomoć drugih ljudi, posebno za fizičko uključivanje – da se nasinik zaustavi i odvoji od žrtve. Svakako bi trebalo oceniti opasnost nasilnika, na primer, da li je naoružan, koliko je snažan, da li je pod dejstvom alkohola ili narkotika. Odmah terba pozvati profesionalnu pomoć, odnosno policiju.

Kada se radi o nasilja u privatnom prostoru, kada se ono ne vidi, ali se čuje, pored toga što odmah treba pozvati policiju, ako postoji procena da je bezbedno, može se pozvoniti na vrata, da se izazove efekat prekida. Uvek je bolje ako reaguje veći broj ljudi, jer to smanjuje rizik u konkretnoj situaciji, ali i moguću kasniju osvetu nasilnika.

Navedeno podrazumeva sistematsko informisanje, podučavanje i uvežbavanje, od dečjeg uzrast, kako da se reaguje u situaciji svedočenja nasilju, kao i šta može da se uradi u situaciji napada. To ne znači da će svi tako i reagovati, jer postoje značajne individualne razlike, ali je za prevenciju takva obuka važna.

Žrtvina procena situacije i doživljaj bezbednosnih rizika je od izuzetne važnosti

- Ne treba potcenjivati reakciju žrtve. Uključivanje drugih ne mora nužno da dovede do poboljšanja situacije i do zaustavljanja nasilja. Naprotiv, može da poveća rizik od težeg nasilja. To žrtve znaju, i zato će nekada odbiti pomoć, iz straha od toga da pomoć neće biti odgovarajuća. Nekada žrtve imaju pogrešnu procenu opasnosti, jer je to (nesvesna) odbrana od ugroženosti i način prevladavanja, zbog čega odbijaju pomoć. To je možda češće prisutno kod nasilja u partnerskim odnosima i u porodici, nego kada ono dolazi od nepoznate osobe i kada se dešava u javnom prostoru. Ipak, to ne isključuje obavezu da oni koji znaju pozovu policiju ili prijave nasilje profesionalcima. Oni bi trebalo da procene rizike i preduzmu intervencije koje neće dodatno ugroziti žrtvu.

Ne okreći glavu

U javnosti je vrlo rasprostranjena sklonost da se “krivica” za nasilje nalazi u žrtvi – od toga “šta je tražila..”, do toga “kako je izgledala”, što opravdava i nasilje i nereagovanje.

Svedoci, kaže Tanja, nikako ne bi smeli da se pridruže nasilniku, komentarima ili gestovima koji ga podržavaju, ili opravdavaju nasilje, ili okrivljavaju žrtvu.

- Ne bi trebalo da svedoci “okrenu glavu” i ignorišu situaciju nasilja, da ne učine ništa. Treba imati u vidu da nasilnici računaju s tim da ljudi u okruženju imaju nelagodu ili strah ili su zbunjeni zbog nasilja kojem prisustvuju i da neće reagovati. Nasilnici biraju slabije, nesigurne, neiskusne žrtve, jer računaju s tim da one neće zna da se zaštiti i da neće privući pažnju na to što on čini. Kad god se ponašamo kao da nismo videli, nismo čuli, ne znamo šta se dešava, direktno idemo na ruku nasilniku.

Ovaj tekst je nastao je uz podršku Autonomnog ženskog centra i AVON Srbija.