Osobe sa invaliditetom u Srbiji o tome kako stigma utiče na njihov društveni i ljubavni život

"Momci često misle da smo očajne ako imamo hendikep".

|
dec 7 2018, 8:37am

Kolaž VICE

Procenjuje se da osobe sa invaliditetom čine 10 odsto svetske populacije, a da u Srbiji od osam do deset odsto ukupnog stanovništva ima neki oblik invaliditeta, odnosno između 560.000 i 700.000 osoba. Veliki deo te zajednice čine mladi, međutim o problemima sa kojima se oni suočavaju i stigmi koja ih okružuje malo se govori.

U ponedeljak je obeležen Međunarodni dan osoba sa invaliditetom tribinom na kojoj se razgovoralo o seksualnom i reproduktivnom zdravlju žena sa invaliditetom, donošenju odluka i komunikaciji osoba sa intelektualnim invaliditetom, inkluzivnom obrazovanju. Ujedno bio je ovo početak Nedelje ljudskih prava.

Mi smo iskoristili priliku da na tribini pitamo mlade sa invaliditetom sa kakvom stigmom i predrasudama se susreću, i kako to utiče na njihov društveni i ljubavni život.

Lana, 27, radio novinarka

Lana
Fotografija posredstvom sagovornice

Postoji indirektno mišljenje da su osobe sa hendikepom aseksualne, to je baš onako smarački. Za dečka me pitaju je l mi brat, i podrazumevaju da i on ima hendikep, ili da sam ga ja nekako omađijala pa je sa mnom, jer eto može toliko drugih. Ima i divljenja i čestitanja njemu jer svaka mu čast što je sa mnom, to je "taaakvo požrtvovanje". Niko ne pomisli da tu ima strasti, ljubavi, čistog seksa. Jok, samo emocije.

Momci često misle da smo očajne ako imamo hendikep i da ćemo pristati na sve jer nas niko neće, i onda jako smaraju. Ili hoće samo da budu ortaci jer smo super za sve ali ne i za devojku i javno pokazivanje. Ili hoće samo seks, što je super ako i ti hoćeš isto.

Kada je reč o društvenom životu mnoga mesta za izlaske poput underground svirki, kafića nisu pristupačna. Ljudi misle da mi ne izlazimo, a mi ustvari to jako želimo ali bukvalno ne možemo zbog arhitektonskih barijera lepo napolje. Toaleti nisu pristupačni i najviše se stresiram gde ću da piškim kad izađem u grad, i da li mogu sama, a kako je nekom ko koristi kolica mogu samo da zamislim.

Lazar, 25, saradnik u službi za međunarodne projekte Pošte Srbije

1543922650091-Lazar

Oduvek sam nastojao da preovladam svoj hendikep. Bio sam uključen u inkluzivno obrazovanje, pohađao sam Zemunsku gimnaziju i mislim da je to period kada sam shvatio šta je ono što mlade osobe sa invaliditetom stigmatizuje. Tada sam se po prvi put se suočio sa stigmom. Delovalo je kao da društvo iz škole gotovo ne veruje da ja mogu da budem ravnopravan sagovornik. Međutim ja sam nastojao da taj problem prevaziđem tako što bih pokretao teme koje nisu nužno vezane za moje oštećenje vida, teme poput izlazaka, zajednićkih aktivnosti. Počeo sam da se integrišem tako što sam učestvovovao u aktivnostima u okviru odeljenja i van njega. Svojim primerom sam razbijao njihove stereotipe, to je bio moj način borbe. Druge probleme, ja kao mlada osoba, kada je reč o društvenoj zajednici, nisam ima. Rano sam shvatio da je samostalnost ključna. Moja sreća je što se jako dobro krećem koristeći beli štap, i do gotovo svake tačke u gradu sam mogao da dođem i da se nađem sa prijateljima.

Kada je reč o zabavljanju, sve zavisi od toga šta želite. Ako želite ozbiljnu vezu ono što je važno je da još bolje upoznate vašeg partnera jer je neophodno da vaš partner ili partnerka shvati u kom obliku treba da prilagodi navike. Ja se sećam da kada sam bio u dužoj vezi, tu devojku su često pitali "kako to ide", "da li je moguće". Njen odgovor je bio vrlo jednostavan: "Samo je važno navići se, i neke stvari se rade drugačije, ali ništa više od toga". To što sam ja slepa osoba ne znači da sobi sa kojom se zabavljam može da bude gore. I ta devojka je shvatila suštinu - neke stvari poput odlaska u bioskop, ili serviranje hrane se rade drugačije. Ali hendikep ne određuje da li će taj odnos biti bolji ili gori.

Mirela, 31, doktorandkinja

1543922678226-mirela

Statistika kaže da oko deset odsto stanovništva čine osobe sa invaliditetom. Od toga najveći deo čine ljudi od 25 do 35 godina. Gde su oni? Nevidljivi smo. I to je pitanje i institucija i stigmatizacije. Nažalost, svodi se i na karakter osobe. Ne nosi se svako na isti način sa predrasudama. Ja sam imala sreće kroz celo svoje školovanje. Da nije bilo mojih prijatelja ne znam kako bih završila. Oni su bili moj sistem podrške. Ja sam Mirela, tvrdoglava, impulsivna, i mene tako moji prijatelji vide, ne kroz moj hendikep.


Pogledaj i:


Kada je reč o društvenom životu, celo moje društvo mora da razmišlja da li su ta mesta na koja izlazima pristupačna za mene. Sada planiramo gde ćemo za Novu godinu, i prvo što se gleda je gde ja mogu da priđem, gde ima pristupačan toalet. Izlazila sam kada sam bila mlađa u KST, Akademiju, KC Grad. Nikada nisam bila na splavovima, recimo, jer nisu pristupačni. I to je jedna vrsta diskriminacije. Što ja ne mogu da uživam u čarima narodnjaka (smeh), nego moram da slušam samo rok muziku.

Kada je reč o zabavljanju postoji velika stigma vezana za ljude sa invaliditetom. Često možemo da čujemo "šta on-ona radi sa njom" ako se neko zabavlja sa osobom sa hendikepom. Uvek su to ona pitanja kako će ona da mu rodi dete ili šta će ona s njim on ne može da iscepa tri kubika drva i u tom kontekstu postoje predrasude, ali verujem da se to menja. Ja sam pristalica "old skul" dejtinga, ali aplikacije za muvanje i društvene veze zaista olakšavaju stvari.

Verujem da kada bi predrasude bile mnogo manje kada bi osobe sa invaliditetom bile prisutnije i vidljivije.

Milesa, predsednica KAO Parnas

1544000927254-milesa-milinkovic_z_rokovnik
Fotografija posredstvom sagovornice.

Mislim da problemi (ja više volim da kažem da su to izazovi) sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću mogu da se podele u nekoliko kategorija. Fizičke barijere sprečavaju OSI da izlaze na ona mesta u koja bi možda želeli, u koja izlaze njihovi vršnjaci. Socijalna distanca prema osobama sa invaliditetom, koja zapravo i ima uzroke delimično u postojanju fizičkih barijera odnosno nemogućnosti zajedničkih aktivnosti koje i povezuju ljude. Samoizolacija, manjak samopouzdanja, manjak komunikacijskih i socijalnih veština je ujedno i uzrok i posledica neuključenosti, socijalne distance. To je zapravo začaran krug.

Što se ljubavnog života tiče, postoje predrasude da su OSI neseksualne, nepoželjne za partnera/partnerku.. Mi na žalost živimo u vremenu kada nam je (društveno nametnuta) estetika tela bitna i što telo osobe sa invaliditetom više odstupa od nametnute norme, to je OSI teže da se ostvari u partnerskim i seksualnim odnosima. Naravno, u nekom životnom dobu, na sreću, prestanemo da dajemo primat toj vrsti estetike i onda nas zapravo privlači nečija ličnost. Ukoliko osoba sa invaliditetom nije radila na sebi, na svom opštem obrazovanju, produhovljenosti, (naravno moramo imati u vidu da mnoge osobe sa invaliditetom nemaju nikakvu podršku i resurse da rade na sebi) ako – hajde to prostim jezikom da kažemo, nema šta da ponudi kao partner/ka, onda nije ni čudo i ne smemo da prebacujemo odgovornost na druge zbog socijalne distance.

Moram da pomenem i to da osobe sa višestrukim identitetima poput LGBT osoba sa invaliditetom, osobama iz manjinskih zajednica, OSI Romske nacionalnosti, OSI iz sela susreću sa još više nemogućnosti, a o tome tek niko ne govori. E sad tu dolazimo do jednog „ipak“ ili „ali“. Moje iskustvo je takvo da ponekad nije dovoljno biti i obrazovana, i uspešna i produhovljena i radno angažovana, pa i sposobna u svakom smislu. Ponekad problem nastaje kada okolina partnera osobe sa invaliditetom ima predrasude prema invaliditetu. Naročito je problem kod žena sa invaliditetom, kad se desi da neko iz najbliže okoline partnera proceni da žena zbog invaliditeta neće moći da ispuni rodne uloge (da bude domaćica, spremačica, kuvarica iako ona to već jeste i može) i smatra da taj neko „može i bolje“. U malim sredinama je ta situacija još teža, tako da mi se dešavalo da pre nego što sam došla u NS, momci ni ne pokušavaju ništa konkretno iako su znali danima i godinama da se vrzmaju oko mene.

Mislim da je najveća zabluda da su OSI neseksualne, da mi to ne radimo, da ne možemo da radimo. Zapravo, mislim da mnogo više postoji taj strah: Kako će to da bude, kako neko funkcioniše u toku seksualnog odnosa, kako će okolina reagovati? Mislim da postoji čudan odnos prema osobama sa invaliditetom u smislu, s jedne strane ljudi nas doživljavaju jakima a s druge strane krhkima pa se plaše da nas emotivno ne povrede.

Takođe, zabluda je da su OSI samo u vezi sa drugim osobama sa invaliditetom, a takođe je i zabluda da ako je neko u vezi sa OSI –da je to velika ljubav, dok zapravo može da bude čisto seksualna veza. Mnogi ljudi misle da onaj ko je u vezi sa OSI da to podrazumeva brigu i negu partnera.

Više na VICE
Vice Channels