Deset pitanja za ženu koja se seća svakog trenutka iz svog života

Ako uzmete bilo koju knjigu iz serijala Hari Poter, nasumično je otvorite na bilo kojoj stranici i počnete da čitate, Rebeka Šarok može iz glave da citira iz nje. „Ima svakakvih vrsta hrabrosti“, počinjem ja, čitajući sa četvrte stranice Čarobnjakovog kamena, a Rebeka bez oklevanja nastavlja: „Potrebno je veoma mnogo hrabrosti da se suprotstaviš svojim neprijateljima…“

Rebeka može to da radi, zato što se seća svakog trenutka iz svog života, hronološkim redom, sa potpuno bizarnim nivoom detaljnosti. U njenom određenom slučaju, priseća se događa putem hiperrealističnih flešbekova koji uključuju i mirise, delove razgovora od reči do reči, a ponekad čak i fizički bol. Ova retka veština je poznata kao Visoko superiorno autobiografsko pamćenje (VSAP), i Rebeka je jedna od oko samo osamdeset osoba u celom svetu kojima je dijagnostikovano ovo stanje.

Naravno da sam želela da čujem sve o Rebekinim sećanjima, o njenom mozgu, i kako njeno enciklopedijsko znanje o sopstvenom vremenskom toku utiče na njen svet. S toga sam je pozvala kući u Brizbejn i to pitala.

VICE: Zdravo, Rebeka. Koja je prva stvar koje se sećaš?

Rebeka Šarok: Sećam se da sam bila na mračnom mestu, sa nekakvim crvenkastim svetlom, sa glavom između nogu, pa pretpostavljam da je to bilo kada sam bila u materici, ali ne znam koliko sam tada bila stara. To je najranije što mogu da odem u prošlost, pošto su mi sećanja uvek u hronološkom redu. U redu, vau, testiraću te još samo par puta.

Čega se sećaš povodom svog drugog rođendana?

To je bilo neposredno pre nego što se rodila moja sestra Džesika, ali tada nisam znala da je moja mama trudna. Sećam se da sam sedela za stolom, i da sam imala tortu sa mojim plastičnim vozićima odozgo, ali da su me više zanimali vozići nego svećice. Kada smo isekli tortu koja je imala šljokice po sebi, skinula sam voziće sa nje, i oni su mi nekoliko meseci bili omiljene igračke. A u tom uzrastu nisam znala da mi je rođendan, samo sam znala da je nešto drugačije.

Koje ti je najživlje sećanje?

Što su starija, sećanja su mi življa. Iako moja novija sećanja nisu toliko duboka i intenzivna. Dakle, kada bih morala da izaberem samo jedno, sećam se kada sam imala tri godine i sedela na krevetu u kući bake i deke. Pitala sam mamu šta smo par dana ranije imali za večeru. Ona bi mi uvek odgovorila, „Ne znam, Beki, to je bilo davno“, na šta bih joj ja uvek rekla, „Ali jednog dana će i današnji dan biti davno“. A ona mi je uvek govorila, „Ali do tada ga se više nećeš sećati“.

Koliko su intenzivna tvoja sećanja?

Ja se sećam svega. Veoma sam temeljna kada su u pitanju mirisi, zato što su oni uvek živi deo mog prisećanja. Ako treba da idem negde i želim da se osetim na neki poseban način, pre nego što odem stavim neki određeni miris vezan za neko prijatno sećanje.

Kako se VSAP testira ili dokazuje? Kako je izgledao proces testiranja?

To je bio veoma dugačak proces. Moji roditelji su ga započeli tako što su kontaktirali laboratoriju MekGo/Star, na kalifornijskom Univerzitetu Irvin. To je laboratorija u kojoj je VSAP prvi put otkriveno 2006, i to je jedino mesto na kome možeš da dobiješ zvaničnu dijagnozu. Ceo proces je trajao nekoliko godina. Morala sam da idem na razna ispitivanja. Skenirali su mi mozak. Postavili bi mi određena pitanja na početku procesa testiranja, snimali ih, a onda me dve godine kasnije pitali šta sam tačno odgovorila. Isprva sam bila stvarno nervozna zbog testiranja, zato što su mi rekli da većina ljudi zapravo padne na testu kada ih pitaju kog dana u nedelji su se odigrali određeni događaji, ili koji tekući događaji su se odvijali, ali ja sam prošla.

Da li je bilo važno da dobiješ zvaničnu dijagnozu?

Apsolutno. Pre nego što sam saznala da imam VSAP, moje samopoštovanje je bilo užasno nisko, zato što sam mislila da sa mnom nešto debelo nije u redu. Bilo je dobro znati da postoji odgovor. To je bilo u isto vreme kada mi je dijagnostikovan autizam, jer pre toga, to je bilo samo još jedno pitanje bez odgovora u mom životu.

Za VSAP sam zapravo čula tek kada sam imala 21 godinu, ali prvi put sam shvatila da je nešto malo drugačije kada sam kao tinejdžerka počela više da se družim. Shvatila sam da se više fiksiram na stvari nego što to čine moji prijatelji. Pre nego što sam dobila dijagnozu, ja sam to samo pripisivala svom opsesivno-kompulsivnom poremećaju, koji takođe imam.

Da li bi rekla da je VSAP više blagoslov nego prokletstvo?

U pitanju je mešavina to oboje. Prokletstvo je, zato što ne mogu da zaboravim loša iskustva i ponovo proživljavam sve emocije, što često ume da mi upropasti dan. Ali pozitivno je to što proživljavam i srećna iskustva, kao danas, kada sam ponovo proživljavala sećanja iz detinjstva.

Moraš li da izbegavaš određene događaje ili scenarije, znajući da ćeš ih se zauvek živo sećati?

Definitivno moram da budem mnogo oprezna. Moram da pratim aktuelne događaje zbog budućih ispitivanja, tako da više volim da čitam novine. Ako vidim nešto konfliktno na vestima na televiziji, to može zauvek da mi ostane u glavi. Uzimam lekove za kontrolu anksioznosti, i kada znam da bi dan mogao potencijalno da mi bude stresan, kao što je odlazak u Božićnu kupovinu, iz predostrožnosti popijem valijum. Moj terapeut mi je dao strategije za to da pokušavam da izbegavam te situacije, ali da, ponekad su neizbežne.

Kako se osećaš kada ljudi pokušaju da traže od tebe da im dokažeš svoje stanje, ili pokušaju da testiraju tvoje znanje?

Kada ljudi traže da im dokažem nešto, ponekad mi je neprijatno i sramota me je, kao da sam cirkuska atrakcija. A ponekad ljudi na veoma skeptičan način traže od mene da dokažem da imam VSAP. Ljudi su umeli da mi šalju poruke u kojima su govorili da sam lažov.

Kada bi postojao lek koji bi sasvim mogao da izleči tvoje stanje, da li bi ga uzela?

U momentu bih ga uzela da se otarasim loših sećanja, ali želela bih da zadržim sva ona srećna. I dalje pokušavaju da otkriju koji deo mozga kontroliše kratkoročno, a koji dugoročno pamćenje, pa traže bezbedne načine da potencijalno uključe ili isključe različita sećanja.