Proveo sam dan na ’najboljem aerodromu na svetu’ i bilo je prilično dobro

Otprilike duplo manji od Los Anđelesa, Singapur je jedna od manjih država na planeti. Ali ono što mu nedostaje u kopnenoj masi, on nadoknađuje luksuznim, masivnim komforom, koji odslikava bogatstvo ove zemlje, privlači turiste iz celog sveta, i donosi ovoj sićušnoj naciji više hvalospeva nego srednjoškolski godišnjak. Iako se diče prvim mostom na svetu u obliku dvostruke spirale i bazenom na najvećoj visini, Singapurov dragulj u kruni bez sumnje je njegov ogroman aerodrom, Čangi.

Već šestu godinu zaredom, proglašen za najbolji aerodrom na svetu, od strane Skajtreksa, najuglednije organizacije za rangiranje aerodroma, Čangi može da se pohvali luksuzom, restoranima i prodavnicama koji bi više pristajali luksuznim odmaralištima ili fensi šoping molovima, nego nekoj tranzitnoj luci. Ovaj aerodrom ima čak i sopstvenu scenu u filmu Ludi, bogati Azijati, gde Konstans Vu sasvim prirodno ređa hvalospeve o njegovoj bašti leptira i bioskopu.

U zavisnosti od perspektive i stanja na bankovnom računu, ovaj aerodrom je ili vrhunac luksuza, ili konzumeristički pakao, gde su svetlucave distrakcije tu samo da bi vas zadržale unutra i isisale vam više pare u aerodromske kofere. Tokom nedavnog boravka u Singapuru, pokušao sam da isprobam sve što Čangi ima da ponudi, u kratkom vremenskom roku od pet sati.

Da bi mi pomogao u mojoj misiji i proveo pored svih strogih kontrolnih punktova, tim predstavnika za štampu aerodroma mi je obezedio vodiča. Stigao sam sat ranije pre ugovorenog vremena, da bih mogao opušteno da ručam u kopiji Centra Hoker na terminalu, pre nego što se razmazim svim tim komforom. Takođe sam iskoristio ovaj period kada me niko ne nadgleda da proverim zonu zabave na temu Mister Bina (neobjašnjivo), i sezonsku postavku Harija Potera, da moja družbenica ne bi bila prinuđena da vidi kako kao perverznjak gledam decu kako se igraju.

Punog stomaka, otišao sam da se nađem sa Kris Mok, vodičem koji će u narednih nekoliko sati biti Vergilije mom Danetu. Prva Krisina i moja stanica je bio besplatni bioskop, u kome se prikazivala Nemoguća misija: sukob. Pošto sam već gledao film i želeo sam da požurim, samo sam na sekund promolio glavu da vidim Toma Kruza kako visi sa stene pre nego što sam krenuo dalje. Posle toga smo prošetali kroz već pomenutu baštu leptirova, gde sam bio jedina osoba u prostoriji na koju nije sletela nijedna buba.

Nakon kratke pauze pored obližnjeg koi jezerca i degustacije viskija iz mikro-čašica, zabavu smo nastavili na spratu ispod, u jednom dugačkom baru, koji se zove Dugački bar, gde su mi poslužili jedan singapurski koktel koji će mi pomoći da preguram sledeću stavku na rasporedu.

Čangi već smatraju za destinaciju samu za sebe, ali on čak nije ni sasvim završen. Pored toga što se radi na njegovom petom terminalu, teku radovi i na monumentalnoj "lajfstajl destinaciji" koja se zove Džuel, na kojoj će se ukrštati tri Čangijeva terminala, i koji će biti otvoren i za druge, osim putnika, negde u toku 2019. Na Krisino insistiranje, proveo sam pola sata gledajući prezentaciju o Džuelu, punu pokretnih arhitektonskih modela i statistika o kapacitetu strukture parkirališta. Siguran sam da su mi uvalili žvaku koja je obično rezervisana za potencijalne investitore, i trudio sam se da ispuštam iskrene uzdahe dok je voditelj objašnjavao koliko je projektovano da Džuel zaradi para od turista. Međutim, u sebi sam se borio sa užasom poznog kapitalizma, i toga kako će se Džuel uklopiti u to, dok sam simultano razmišljao o tome kako je mreža staza trambulina bolesno zajebana, i bio pomalo smoren zbog toga što neću moći da je uključim u svoj dnevni obilazak.

Priča o Džuelu se završila, i krenuli smo na drugi terminal. Baterija na telefonu mi je i dalje bila razumno puna, ali sam svejedno uključio telefon na punjenje koje se napaja okretanjem točkova na biciklu, pa sam obrnuo par krugova. Verovatno sam napunio bateriju samo za toliko da škljocnem par fotografija na našoj narednoj stanici, bašti kaktusa na krovu.

Kris me je uputila na foto stanicu "društveno stablo", gde putnici mogu javno da prikažu svoje fotografije na ogromnom ekranu iznad, koje će moći ponovo da vide kada sledeći put dođu na aerodrom. Nemam predstavu zašto bi iko želeo to da uradi, ali svejedno sam se slikao sa Kris za buduće naraštaje.

Da sam napravio bolji plan, bio bih primerenije obučen za našu sledeću stanicu, aerodromski bazen. Ali pravila koja sam sami sebi nametnuo za taj dan nalagala su da se smočim, i kada sam dobio uverenje od Kris da neću prekoračiti granicu pristojnosti ako se skinem u svoje bokserice, skinuo sam se i uskočio da se bućnem. Osušio sam se koliko god je to bilo moguće, i otišao na naredni terminal, vlažnih gaća, nadajući se da će moj impulsivni čin biti vredan onoga što sledi.

Nakon šetnje kroz baštu cvetova od optičkih vlakana, zamolio sam Kris da me slika u teretani na temu džungle. Ona je pokušala da me ubedi da je staklo od poda do plafona "galerija sa pogledom", ali ja sam prozreo njen lukav pokušaj, i nazvao ga "prozorima".

Ostatak obilaska je bio vrtlog aktivnosti koje su uključivale kratko džogiranje na traci, jednu rundu Ms. Pek Mena, crtanje voštanim bojicama na odeljenju za crtanje, još cirke, muzej o lokalnoj Pernakan kulturi, projekciju filma u stilu Romea i Julije po fasadama kuća, i jednominutnu okrepljujuću dremku u odeljku aerodroma određenom za dremke. Tokom svega toga, Kirs je veselo išla za mnom i slikala me, uključujući i moje impulsivno posvećivanje svemu što bi mi zapalo za oko. Završili smo obilazak tako što smo pojeli gomilu uzoraka kolačića, slatkiša i sušenog mesa sa štandova koji su se protezali duž terminala.

Pošto se naše zajedničko vreme bližilo kraju, naterao sam Kris da me gleda dok pevam u kabini za karaoke. Nisam znao pesmu, ali sam dao sve od sebe da pratim reči na ekranu i zahvalim se svojoj družbenici na najemotivniji mogući način. Dok sam pevao, shvatio sam da sam se, uprkos mojim levičarskim idealima i prvobitnoj rezervi, sjajno proveo.

Kao Vinston Smit na kraju 1984, moj otpor je sasvim slomljen i aerodrom je našao put do mog srca. Bez obzira na to koliko možda mislim da su ovaj i njemu slični spomenici konzumerizmu zlokobni u svojoj srži, siguran sam da će mi Čangi nedostajati sledeći put kada budem sedeo na podu LAX-a, i jeo bajat sendvič od 14 dolara, dok pokušavam da punim telefon na slomljenoj utičnici.