Reklame
kolumna

Sticanje prijatelja je jako teško kada napustiš sektu

Kako je lik Sedme od Devet iz filma ‘Zvezdane staze: Vojadžer’ rešila moju socijalnu dilemu.

pisao Star Spider
03 April 2019, 8:11am

Seven of Nine (levo) i Star Spider (desno)

Pre neki dan sedela sam u kancelariji mog terapeuta i pričala (plakala) o trenutnom problemu koji imam u životu: sticanje prijatelja. Imam 36 godina i u dobu sam kada je sticanje prijatelja poprilično teško jer je većina ljudi prezauzeta svojim životom/vezom/kreditima/potomcima.

No, ovaj problem je meni dodatno otežan činjenicom da sam veliki deo dvadesetih provela kao deo jednog kulta.

Tragajući za analogijom, povezala sam svoju problematiku sa onom koju ima i lik Sedme od Devet iz Star Trek Voyager i na sreću, moj terapeut je brzo ukapirao o čemu govorim. Sedma od Devet je Borg - spoj kibernetički usavršenih radilica humanoida različitih vrsta, organizovanih u međusobno povezani kolektiv. Kada Sedmu spasu i deprogramiraju njen um iz Borga, ona se susreće sa nizom izazova: kako da živi bez glasa kolektiva u glavi, kako da normalno tumara unaokolo bez želje da se asimiluje sa svakim koga upozna i najteže od svega: kako se stekne prijatelje kada je veliki deo života provela bliska sa ljudima koji su joj maltene stanovali u glavi. E sad, naravno da ja nisam ni vanzemaljac, a ni kiborg, ali Sedmina borba i ja komuniciramo na istom nivou.

Pre nego što sam se ja "asimilovala", mislila sam da znam sve o prijateljstvu. Tokom tinejdžerskog perioda moji prijatelji su mi pomogli da izgradim sebe, ali me nisu ograničavali. Bilo mi je super da se uklopim, ali nisam želela da se uklopim previše i održavala sam svoju nezavisnost imajući raznovrsne odnose bez previše produbljivanja u bilo koji od njih. U srednjoj, moja prijateljstva su bila još različitija i lako sam upadala i izlazila iz bliskih odnosa. Ponekad bi se jednostavno rastali, a ponekad bih se udaljavala jer se u tim odnosima pojave simpatije ili seks. Sve to je teklo vrlo burno naravno, svo to prilagođavanje na nova hormonalna iskustva i isprobavanje novih socijalnih uloga, ali sam i dalje imala taj jak osećaj svesti o sebi. Nisu mi bili potrebni drugi da mi kažu ko sam.

Sve se to promenilo kada sam upoznala vođe kulta kom ću se u budućnosti pridružiti. U početku je delovalo potpuno nevino: bili su kul par koji me je oduševio i želela sam da mi postanu prijatelji. U to vreme bila sam na početku dvadesetih i prijateljstva su postala malo teža za održavanje. U meni je javila želja za dubim odnosim jača nego ikad pre, školska prijateljstva postajala su sve dalja i osetila sam želju da pronađem nešto stvarno i dugotrajno. Dakle, kada sam upoznala moje nove "prijatelja", odmah sam bila ulovljena.

Razgovarali su o ozbiljnim i velikim stvarima: imali su sopstvene zanimljive stavove o nauci i duhovnosti, bili su znatiželjni i harizmatični, a pre svega: imali su potpunu kontrolu nad sobom. Divila sam se načinu na koji povezuju veoma različite religijske prakse i predstave ih kao jedan poseban pogled na svet.

Na sve to, najbolje (ili najgore) od svega je to što su me obožavali. Obasipali su me pažnjom i to je stvorilo značajnu vezu između nas. Govorili su mi da nikad nisu upoznali nekog kao što sam ja i pomogli su mi da izaberem novo ime i nov identitet. Zaveli su me posebnim ritualnima, avanturama i igrama koje su izmislili za nas kako bismo se bolje upoznali. Iako su se svi rituali i igrice ubrzo pretvorile u perverzne manipulacije, ti prvi dani bili su magični.

Rečima Borgova: otpor je bio uzaludan.

Moja ljubav prema vođama kulta bila je toliko neposredna i jaka da sam ubrzo počela da prilagođavam moju definiciju prijateljstva. Ovi neverovatni ljudi su želeli i tražili da znaju sve o meni, od toga šta sam jela za dorulak do detaljnog prepričavanja mojih privatnih razgovora i deljenja mojih najskrivenijih fantazija. Želeli su da svo vreme provode sa mnom, da mi budu odani u potpunosti i da im otkrijem sve moje mane kako bi mi pomogli da postanem bolja osoba.

Počelo je sa PowerPoint prezentacijom (da, PowerPoint) u okviru koje su razradili načine na koje sam ja loša i grozna osoba i kako bi trebalo da ih ispravim. Sve to su radili za moje dobro! Bila sam počastvovana! Toliko im je stalo do mene da su želeli da budem bolja, najbolja što mogu. I tome služe prijatelji, zar ne?

Nakon toga, došlo je do erozije mog prethodnog života. Naterana sam da pomislim da su moji stari prijatelji i moja porodica zli i da mi ne žele dobro. Polako sam počela da ih prezirem. Bila sam sve dublje uvučena u spiritualne prakse kulta. Rastavili su me i sastavili kako su oni zamislili, usput me mučeći stalnim napadima na moj karakter i terajući me da se promenim kako bih zadovoljila njihove zahteve. Navučena sam na pravila koja su upravljala svakim aspektom mog života: sa kim ću da se jebem, šta ću da jedem itd. Morala sam da budem "pokorna" ako bih uradila nešto loše: često podvrgnuta ritualima koji su postojali da bi me kaznili ili učinili da budem bolja u budućnosti.

Nasuprot meni kao tinejdžerki, koja je bila jaka i samostalna, postala sam deo kolektiva živeći život za moje vođe kao objekat njihovih naredbi. Kao i Sedma od Devet iz Zvezdanih staza, nikad nisam bila sama. Nikad nisam bila bez glasova mog kolektiva u glavi koji su mi govorili kakva bi trebalo da bude. Oni su me vodili i manipulisali, držali odnosno obarali i definisali moj život koji je u isto vreme bio užasan i užasno ispunjujuć. Nisam želela da ostanem bez njih, svaka pomisao da odem ili da me ostave je u meni izazivala ogroman bes. Mislila sam da bez njih mogu samo da umrem. I tako je rođena moja nova, bizarna ideja o tome kako prijateljstvo treba da izgleda.

Kada sam posle sedam godina konačno pobegla iz tog pakla, bila sam potpuno slomljena i sama. Do tada sam već potpuno napustila stare prijatelje i porodicu i jedino što mi je ostalo bio je moj muž kog sam uspela da uvučem u kult poslednje dve i po godine mog boravka tamo, ali smo ga posle zajedno napustili. Laknulo mi je što sam slobodna, bilo je oslobađajuće ali i strašno. Kako ću uspeti bez glasova u glavi, bez mojih vođa? Ko ću postati? Bez neprestane komunikacije, kritikovanja, kako ću shvatiti kako prijateljstvo zapravo treba da izgleda?



Imala sam potpuno iskrivljenu sliku o pravom prijateljstvu. Za mene je to bilo nešto ogromno i sjebano. Pa sam rešila da jednostavno nemam prijatelje. Ali to nije dugo trajalo. Kad god bih osetila neku iskru povezanosti sa nekim, poželela bih da se prikačim za njega i tražim ekstremnu odanost i neprekidno zajedništvo koje sam imala dok sam bila u kultu. Očekivala sam da prijateljstvo podrazumeva gubitak individualnosti, sjedninjavanje mene sa nekim drugim.

Danas, još sedam godina kasnije, pokušavam da razmotrim novu definiciju. Počinjem da gubim prethodne paramtere za to kako bi jedno prijateljstvo trebalo da izgleda. Smatram svojim napretkom što ne uhodim ljude koji mi se dopadnu po žurkama i ne teram ih da mi otkriju svoje najmračnije tajne. Mislim da je to progres, ali ne mogu da poričem da neke posledice nisu tu, jer ta praznina još uvek postoji. Što me dovodi nazad do terapeuta: plačem na njegovom kauču, izvlačim maramicu za maramicom iz pakovanja i pokušavam da objasnim kroz Sedmu od Devet, kakav je osećaj kad pokušavaš da redefinišeš prijateljstvo i oslobodiš ga ritualne ludosti koju si nasledila od kulta iz kog si izašla. Oslobodiš da od glasova u glavi koji su me toliko dugo kontrolisali.

“Ne znam kako da budem pravi prijatelj,” kažem terapeutu dok izduvavam nos, postiđena od suza i jednostavnosti rečenice koju sam izgovorila.

I dok sedim i plačem, terapeut me gleda i smišlja šta će mi reći. A onda, blagoslovena bila, izgovara, “Zašto ne pogledamo kako je Sedma stekla prijatelje, i onda krenemo odatle.”

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE CA.

Tagged:
Film
Star Trek
Kult
Prijatelji
Zvezdane staze
nju ejdž