Pamela De Bar, legendarna grupi devojka

Pamela De Bar je postala poznata po seksu sa Mikom Džegerom. I Džimijem Pejdžom. I Kitom Munom. I Vejlonom Dženingsom. I raznim drugim rok božanstvima. De Bar je izborila svoje mesto u istoriji kao jedna od najaktivnijih grupi devojaka u Los Anđelesu u dekadentno doba kada su Led Zepelin vozili motore kroz hotele a muzičari se još bogatili od prodaje ploča. I sama je svirala u GTO ( Girls Together Outrageously), grupi bendu koji je organizovao Frenk Zapa (De Bar mu je kasnije bila bejbisiterka). Slike iz tog vremena prikazuju De Bar kao delikatnu blistavu crvenokosu devojku u svili – upravo sa takvim ženama su rok zvezde u prolazu volele da provode vreme.

Ipak, često se zaboravlja ono najvažnije, da je De Bar autor bestselera. Njena prva knjiga, I'm With the Band: Confessions of a Groupie, opisuje avanture u vreme R&R renesanse. Izašla je 1987. i dospela na prvo mesto liste najčitanijih knjiga u Njujork Tajmsu. (Ove godine izlazi novo izdanje u čast 30. rođendana knjige.) Knjige koje su usledile – Let's Spend the Night Together, Take Another Little Piece of My Heart, i Rock Bottom – opisale su uspone i padove R&R stila življenja. De Bar celog života piše, od dnevnika u ranoj mladosti koju je provela u San Fernandu. Kao diplomirani student književnosti, već 16 godina privatno drži radionice za mlade žene pisce; povremeno sa njima ide na turneju po SAD a i šire. Danas smatra da su pisanje i obrazovanje najvažnije stvari kojima se u životu bavila.

Prošle nedelje je izašla nova knjiga Pamele De Bar pod naslovom Let It Bleed: How to Write a Rockin' Memoir, namenjena onima koji bi želeli da jednog dana izdaju svoju biografiju. Knjiga ohrabruje buduće autobiografe oba pola da bez oklevanja priznaju sve svoje najveće tajne i najdublje mane, savetuje ih kako da to izvedu, i ubacuje segmente iz drugih radova, kako svojih („Sa Isusom sam imala dosta burnu odnos.") tako i svojih studenata.

Pričali smo sa 68-godišnjom autorkom o njenoj prvoj knjizi, uzbudljivim avanturama, i zašto nekadašnje feministkinje nisu bile u pravu.

NOISEY: Da li ste pišući I'm with the Band imali u vidu koliko će značajna biti ta priča?

Pamela De Bar: Pa, imala sam u vidu koliko će život koji sam vodila delovati važno i interesantno nekim ljudima. Bila sam deo renesanse sa GTO, znala sam toliko ljudi i prisustvovala takvim stvarima da mi ne bi poverovala. I danas kad pričam ljudima kako je Kit Mun sipao deterdžent u Century Plaza fontanu, oni mi ne veruju. Misle da je to nešto iz epizode I Love Lucy. Proživela sam neverovatne stvari pa sam poželela da ih podelim sa javnošću. Pokušala sam da budem pevačica, pa glumica, ali kad je sve to propalo palo mi je na pamet da se ponovo okrenem pisanju.

Kako ste došli na ideju da napišete tu knjigu?
Intervjuisao me je Stiven Dejvis za Hammer of the Gods, što je postao prvi rok bestseler, i rekao mi „Trebalo bi i sama da napišeš nešto". A znao je o čemu priča. Baš u to vreme sam išla na časove kreativnog pisanja u Every Woman's Village, to je bilo u LA, danas više ne postoji. Predavač mi je tamo posle prvog časa rekao „Tu priču moraš da ispričaš."

Da li ste očekivali da knjiga postane tako popularna?
Ne, ne! Nisam imala pojma da će je još štampati čitavih trideset godina kasnije. To je nečuveno kad su u pitanju memoari nepoznatih ličnosti. Ali nebrojeno puta su me odbijali izdavači. Čak i „Vilijam Morou", koji su je na kraju izdali, u startu su odbili. Ali posle uspeha Hammer of the Gods, shvatili su potencijal R&R memoara i sami me zvali sa ponudom da mi objave knjigu, što me je stvarno iznenadilo. Iz „Rendom Haus" su mi pisali „Žao nam je, ali ovo nikad neće izaći kao knjiga, eventualno kao članak u Roling Stounu." To pismo sam sačuvala, i kad sam dospela na NYT listu bestselera, poslala uredniku koji me je odbio . Nisam mogla da odolim. Naravno, nije mi se više javljao.

Kako su vas ljudi prihvatili, to jest da li su, pošto je izašla knjiga u kojoj delite sasvim lične priče o seksu sa slavnim ličnostima?
Bilo je različitih reakcija. Ja sam bila nepoznata, pa su se mnogi zapitali „Kako se ova usuđuje da piše o seksu sa tim degenericima?" Intervjuisali su me veoma uzdržano, posebno žene u TV emisijama. Tada su te emisije išle uživo pa je publika mogla da zove i da ti kenja, a meni su mnogi kenjali. U početku nisam znala kako sa tim da se nosim, ali posle sam se navikla pa bih im samo rekla „Baš mi je žao što i vi niste imali priliku da spavate sa Mikom Džegerom. Verujem da ste želeli, ali žao mi je što niste uspeli. Meni je bilo odlično."

Prvi put sam gostovala na televiziji u Today Show, i bilo je strašno. Brajant Gambel najavio me je kao „kraljicu grupi devojaka". Naravno da nikad o sebi nisam tako mislila. Čak je reč „grupi" u to vreme imala jake droljaste asocijacije. To što sam ja bila spremna da priznam da sam grupi – bilo je najrazličitijih reakcija na to. Ja još uvek pokušavam da iskupim taj termin i objasnim svima da se tu radilo o ljubavi.

Da li mislite da će vas istorija pamtiti kao feministkinju?
Mislim da će me pamtiti kao seksualnog revolucionara, kao osobu koja se nije stidela seksa, koja je znala šta i koga želi i bez oklevanja pisala o tome. Mi smo i danas vrlo konzervativna zemlja u seksualnom smislu. Ljudi se sablažnjavaju, što ja ne razumem. Da nije seksa, ne bi bilo nikog od nas. Za mene je feminista žena koja radi ono što želi, a ja sam upravo tako živela. Kad je izašla I'm With the Band niko nije smatrao da pripadam feminističkom pokretu jer su me videli kao podređenu u odnosu na muškarce, ali prosto nisu bili u pravu. Za njih je „grupi" kurva koja zavisi od muzičara. Ja sebe nikad nisam tako doživljavala.

Šta za vas predstavlja reč „grupi"?
Mene, a trebalo bi i sve ostale, ta reč asocira samo na slobodnu ljubav, ništa više. Pre svega ljubav prema muzici, ali i u mnogo širem smislu. Danas je moguće biti „grupi" u odnosu na svakakve „grupe". U ono vreme smo mi samo želele da budemo sa grupama muzičara, da razmenjujemo ideje, da delimo sve sa njima.

Kad ste tu reč po prvi čuli?
Bila sam sa Cepelinima ispred Hajata, ulazili smo u limuzinu, a neko je dobacio „ona im je grupi". Ja sam pomislila „Hm, interesantan termin." Nije nosio negativnu konotaciju, ali ubrzo jeste postao pežorativ zato što ljudi prosto nisu razumeli o čemu se radi. Ko nije mogao da stigne do bekstejdža, zapitao se „Zašto li one devojke tamo puštaju? Sigurno zato što puše kurac, ja nikad ne bih tako…"

Daleko od toga da je tako uvek bilo. GTO su na primer bile grupi grupa koja se starala o drugim bendovima. Kad bi Džef Bek i njegovi svratili tokom turneje, mi bismo ih vodile u šoping po gradu. Cepeline sam lično vodila u Nudie's Rodeo Tailor. Birale smo im odeću, ušivale im poneko dugme kad im otpadne, gledale fudbal sa njima. Nije se sve vrtelo oko seksa, naprotiv, sa Džef Bek grupom nijedna od nas nije imala odnose. Samo smo se družile. Roberta Planta dobro znam već sto godina a nikad nismo bili intimni, nažalost. Bila sam sa Džimijem u to vreme, to se poštovalo, ali Robertu sam bila ortak!

Kako su sami muzičari gledali na grupi fenomen?

Robert je mnogo toga pozitivnog imao da kaže o grupi devojkama, kao i svako rok božanstvo koje zna šta radi. Većina prizna koliko su im one važne, a to se ne menja. Grupi fenomen je zauvek tu. Nije više onako lako prići popularnim bendovima, kao u ono vreme kad bih prosto ušla u Whiskey a Go-Go i sela Džegeru u krilo. Toga ipak nema danas. Inače bile smo i promoterke za te bendove, u tom smislu smo im pomagale.

Moji fanovi me svakodnevno kontaktiraju. Obično su mlade žene u pitanju, koje bi htele savet na temu „kako da upoznam ovog ili onog". Ja za to danas stvarno nemam odgovor, živela sam tokom nekih sasvim drugih, mitoloških vremena. Prosto bih ušla u klub i slučajno zatekla u društvu Dejvida Bouvija, Igi Popa, par Ramonsa i par Pistolsa. Tako se sad više ne radi. U ono vreme nije bilo pravila, danas ih ima.

Kejt Hadson je na vama bazirala lik Peni Lejn u filmu Almost Famous, zar ne?

Da, to je i meni rekla. Bila sam na premijeri, od nje sam čula da je po garderobi kačila moje slike. Čast mi je ako je tako, ali ništa nisam bila plaćena! [smeh]

U filmu njen lik ističe da grupi devojke prate bendove pre svega zbog muzike. Vaše savremenice bile su iskrene obožavateljke tih grupa i muzike koju su svirali, kao što smo danas mi, jedina je razlika što ste vi imali bliži pristup.

Tako je, ali drugo je i vreme bilo. Slobodna ljubav, svi otvoreni, mnogo manje straha. Džona Lenona još nisu upucali. Rok zvezde su slobodno šetale ulicama. To se danas ne usuđuju da rade, mada jesam čula da Springstin sam ide u kupovinu. Volela bih da nekad naiđem na njega.

Kako su ljudi o kojima pišete u I'm with the Band reagovali na knjigu?

Svima je bilo OK, mada je neke malo iznenadilo. Znam da je Kurt Loder iz Rolling Stone pitao Džegera da li je knjigu pročitao, a Mik je odgovorio „Proživeo sam je". Stvar je u tome što nikog nisam kritikovala ili osuđivala… samo sam pričala svoju priču, ne njihovu. Opisivala sam kako sam ja to vreme doživela, nije bilo nikakvih prozivki.

Ono što je mene tu stvarno pogodilo je kako iskreno uzbuđeno zvučite. Kao da ste zaista uživali u životu, devojački ushićeno, u haosu emocija.

Mnogi se trude da ocrne šezdesete i rane sedamdesete, ali moja priča je vrlo pozitivna. Bilo je tu srcoloma ali ja sam po prirodi optimista, svaki put bih se oporavila na vreme da se ponovo zaljubim i onda me ponovo ostave i sve tako. Svakom se nekad dese takve stvari, meni se samo desilo da mi je srce slomio baš Džimi Pejdž, drugima je neko drugi, ali bitno je da se tako prepozna autentičnu ljudskost na stranici. Realnost života jedne mlade žene koja sazreva u najluđe doba Holivuda.

Da li vam je neka avantura iz tog doba posebno draga?

Nemoguće je odabrati najdražu. Meni je najvažnije bilo vreme koje sam provela sa tim ljudima, što sa ljubavnicima što sa prijateljima, na stejdžu. To je nešto najbliže statusu člana benda. Kit Mun mi je, dok su radili „Tomija", tražio da stojim odmah pored bubnjeva. Čudo da nisam ogluvela, ali hteo je da budem uz njih. Što se Cepelina tiče, Džimi mi je dao da sedim na pojačalu da bi bolje videla šta se dešava. Svi su me videli tamo, znala sam koliko mi zavide devojke u publici.

Ne zaboravi, bili smo strašno mladi. Imala sam 19, 20 godina, Džimi je imao 24, mladi ljudi kod kojih se ego nije još formirao pa mogu potpuno da se izgube u svemu tome. Pošto tada nisu još postojali ženske rok grupe, za nas je užasno mnogo značilo samo to da nas puste na stejdž Stonsi, Kinksi, Dorsi, Birdsi, Majke, Cepelini, Hu; neverovatne stvari.

Kakav je bio osećaj taj upliv energije iz mase?

Tu sam shvatila kako se članovi benda osećaju. Ne sasvim, jer su oni ti koji sviraju, ali kad stojiš tako blizu da osećaš kako se znoj, zaista je jedno neopisivo duhovno iskustvo. Čitava ta energija auditorijuma od dvadeset hiljada ljudi usmerena ka tebi.

Jesu li današnje rok zvezde seksi kao nekad?

Manje su opasne, taj element opasnosti je praktično nestao. Poslednji opasan muzičar u R&R svetu bio je Kurt Kobejn u ono doba grandža. Pre toga bili su Pistolsi, naravno. Dobro, u repu još ima malo tog osećaja, ili ga je bar bilo, ali to nestaje. Eminema volim, Eminem je bio opasan, ali ipak tu nešto nedostaje. Ne znam kako će išta to da nadomesti, jebiga, osim ako se pojavi neka sasvim nova muzika.

Koja rok zvezda je danas najviše seksi?

Obožavam Džeka Vajta, on se još drži, mislim da nije ni stigao do vrhunca. Čekam njegov novi solo album, prošli je bio dobar ali mislim da sad sprema nešto posebno. On dobro zna istoriju muzike, pa ume sve to da odrazi na neki način koji je ipak njegov. Mnogo mi je dobar i on i The White Stripes. Volim i Reta Milera, frontmena Old 97s, i njegove solo ploče. Strašno je seksi i prelep, a tek tekstovi, mmmm… Na tekstove se ložim zahvaljujući Dilanu, reči su mi podjednako važne koliko i muzika. Rajan Adams je takođe važan, nekako sladak i seksi u stilu plišanog mede. Volim i jedan britanski bend, The Struts, njihov pevač Luk je užasno seksi.

Zvuči kao da još uvek pratite scenu.

Naravno! Sinoć sam bila na jednoj premijeri, stalno izlazim. Ne živim nimalo u skladu sa godinama, a nadam se da to niko i ne očekuje od mene.

Još na VICE.com

Sve filmske uloge Henrija Rolinsa

Priča iza revolucionarnog "Trejnspoting" postera

Kako napraviti bend