Putovanja

​Holivudska Staza slavnih: najnestvarnija zamka za turiste u Americi

Čak i kad nije prevelika gužva, ulični prodavci, vodiči, odrasli ljudi maskirani u likove iz filma i turisti u nameri da dotaknu snove opsedaju 2,538 zvezda koje čine Stazu slavnih u Holivudu.

pisao Dave Schilling
08 April 2015, 8:38am

Čak i kad nije prevelika gužva, ulični prodavci, vodiči, odrasli ljudi maskirani u likove iz filma i turisti u nameri da dotaknu snove opsedaju 2,538 zvezda koje čine Stazu slavnih u Holivudu.

Keri Morison iz Holivudske zajednice zemljoposednika svakog dana vidi očarane posetioce kako spuštaju pogled ka imenima u betonu. „Nekad mi deluje kao da misle da su ti ljudi tu sahranjeni. Pridaju neku simboličnu važnost imenu upisanom u pločnik. Kao da je to neki univerzalni jezik."

Bulevar Holivud nije samo kapitalističko čudovište koje se hrani kreditnim karticama. U pitanju je mesto koje predstavlja, manje ili više adekvatno, preko sto godina filmske istorije, verzija Los Anđelesa za razglednice. Decentralizovani megalopolis se prostire na 1,214 kvadratnih kilometara, ali većina od 42.2 miliona ljudi koliko ih je 2013. godine posetilo grad ima u glavi samo neku nebuloznu predstavu „Holivuda".

Niko ne garantuje turistima da će videti Džordža Klunija, člana One Direction ili truli leš Merilin Monro, ali bar mogu da za male pare bace pogled na voštanu verziju. Čitava ikonografija naše pop kulture je efemerna, iza filmova uglavnom nije ostao nikakav fizički trag, a to je problem za obožavatelje – gde oni da odu da bi odali počast predmetima obožavanja? Da Holivud ne postoji, morali bismo ga izmisliti kao odrednicu najkičastijeg hodočašća na svetu. I eto nas tu.

E. M. Stjuart, bivši predsednik Holivudske privredne komore, osmislio je Stazu slavnih još 1953. godine u pokušaju da „se održi slavna slika zajednice čije samo ime donosi glamur i uzbuđenje u domove širom sveta". Projekat je koštao 1.25 miliona dolara, a finansiran je podizanjem poreza na obližnje zemljište – na šta su vlasnici odgovorili tužbom. Zbog brojnih zakonskih i građevinskih poteškoća, Staza je otvorena tek 1961, ali je ubrzo postala izuzetno popularna. Staza slavnih je 1978. proglašena spomenikom od kulturno-istorijskog značaja za Los Anđeles. Danas se procenjuje da oko 10 miliona posetilaca godišnje dođe na Bulevar da bi gledalo u trotoar. U Njujorku turisti krive vrat gledajući u nebodere, ali u Los Anđelesu turisti gledaju nadole. Nekad mi se čini da je Los Anđeles svetska prestonica opsesivne zanesenosti.

I pored svoje uloge u vidu lokalne znamenitosti, Staza slavnih nije neki altruistički državni projekat u čast umetničkog dostignuća. Ovim delom Holivuda upravlja nekoliko organizacija: Privredna komora, Okružna uprava za poslovni razvoj, Holivudska zajednica zemljoposednika, Holivudska istorijska fondacija, Odeljenje za transport grada Los Anđelesa i okružnih oblasti (imaju cele dve metro stanice na Bulevaru), i drugi. Bilo kakav pokušaj da se ovde nešto odradi obično se pretvara u noćnu moru birokratske akrobatike.

Još je komplikovaniji proces dodele zvezde na Stazi slavnih. Zaslužnog građanina mora da nominuje treća strana – obožavalac, prijatelj, agent, ili potpuni stranac. Ta treća strana mora da ispuni formular, zvezda mora da dostavi saglasnost, a onda članovi Privredne komore glasanjem određuju koga će ovekovečiti. Na sajtu Staze slavnih piše da se svake godine doda dvadesetak novih zvezda.

Izabrana zvezda zatim mora da plati 30,000 dolara za ceremonijalne troškove i ugradnju. To je sitniš za Čeninga Tejtuma i njemu slične, ali povremeno se dešava da izaberu nekog ko ne može da priušti čast ugradnje zvezde u pločnik. Džejms Duan, koji je u originalnim Zvezdanim stazama glumio Skotija, morao je 2003. da skuplja dobrovoljne priloge da bi pokrio troškove; njegov sin kaže da su tada bili skromnih 15,000 dolara.

Koliko god koštalo, slavne ličnosti imaju koristi od statusa zvezde na Stazi slavnih. To legitimizuje karijeru. Turisti se time govori da je „ova osoba je važna, iako ti možda nisi ni čuo za nju". Staza slavnih kanališe sliku veličanstvenog, prebogatog života koja jedina može strancima da dočara Los Anđeles. Turisti dolaze sa kokainskim fantazijama iz Policajca sa Beverli Hilsa, očekuju da svi nose kupaće kostime kad idu na večeru, i da će ih na aerodromu dočekati Vin Dizel sa torbom punom neobeleženih novčanica. Možda ih zato realnost u toj meri razočara.

Nedavno se pojavila Reddit tema pod naslovom „Svetski putnici, koje vas je odredište najviše razočaralo?" Los Anđeles se visoko kotirao na listi turističkih pobačaja. A zašto su putnici bili imuni na njegove čari? Jednostavno rečeno, zbog Holivuda:

Utisci posetilaca: „Daleko od toga da mi se grad ne sviđa, samo nisam očekivao kontrast u vidu beskućnika koji spavaju pored zvezda na Stazi slavnih."

„Los Anđeles te na neki način usmerava u svoje najbednije delove. Mislim, sam Holivud je bio najveće sranje od svega što sam tamo video."

Ova vrsta reakcija bi možda i bila smešna da nije tužna. Ne može se od svakog turiste očekivati da je naviknut na surovu realnost američke metropole, ali neki su izgleda šokirani činjenicom da siromaštvo ipak postoji u blistavim prostranstvima zemlje filma.

Naravno, ovaj grad nije samo scenografija za filmove. Kao i u većini američkih gradova, tokom 1960-ih i 1970-ih godina, urbani centar Los Anđelesa je pao u nemilost dobrostojećih građana, koji su se preselili u skrovitije krajeve kao što su Brentvud, Malibu, Pelisejds, Vestvud – ili u futurističke građevinske utopije kao što je Century City. Industrija je takođe izmeštena; većina studija je napustila Holivud i prešla u San Fernando – Paramount je izuzetak.

Ono što je preostalo od Holivuda bila je urbanistička rak rana i sablasno podsećanje na neka bolja vremena. Bulevar Holivud je s mukom preživeo 1970-te i 1980-te; više nije bio centar filmske i TV industrije, ali još nije postao ni zemlja čuda iz crtanih filmova kao što je danas.

Bioskopi su pretvarani u crkve, striptiz klubovi i tatu-saloni su nicali na svakom uglu – nije to baš bio kraj sveta za one hrabrije, ali nije ni privlačilo posetioce koji bi navalili barem na lažne Oskare i majice sa natpisom „Volim LA". Čak i posle rekonstrukcije, mnogi od prljavijih lokala još postoje. Morison kaže da „Nigde nema više strip-klubova, tatu-salona, i bong-šopova po glavi stanovnika nego u Mid-BID." (Srednji deo oblasti za poslovni razvoj i unapređenje.)

Tokom ovih kulturno-ekonomskih pomaka, Holivud se tvrdoglavo držao svog imidža, kao kad Norma Dezmond u Bulevaru sumraka viče da su se samo filmovi smanjili. Zvezde su i dalje dodavane Stazi slavnih, dok je ulica oko iluzorne staze propadala. Status zvezde je dodeljivao „gradonačelnik Holivuda", izmišljeni zvaničnik izmišljenog grada.

Zvanje gradonačelnika Holivuda je, poput i same Staze, bio pokušaj Privredne komore da privuče interesovanje za ovu oblast. Predstavnici etničkih zajednica, bivše filmske zvezde, slavne ličnosti D-kategorije, i televizijski voditelji su se smenjivali na ovoj počasnoj poziciji svakih nekoliko godina. Posao se sastojao od učestalog rukovanja, prikupljanja donacija za lokalne projekte, i sveopšteg reklamiranja dela grada kome je očajnički bila potrebna pomoć. Ali pre svega, „gradonačelnik" je bio zadužen za ceremoniju ugradnje svake nove zvezde u Stazu slavnih.

Holivudska privredna komora bi povremeno organizovala nagradno izvlačenje da bi se odredilo ko će imati priliku da doda reč „gradonačelnik" na svoju vizit-kartu. Lorens Velk, muzičar i TV persona, dobio je čak dva mandata, 1958. i 1972. godine. Čarlton Heston je bio gradonačelnik 1962. godine. Koliko znam, nije lutao Bulevarom sumraka sa puškom u ruci urlajući nešto o majmunima; ali da jeste, možda bi ga opet izabrali.

Voditelj kviza Monti Hol bio je zamenjen lokalnim di-džejom Džonijem Grantom 1980. godine, koji je na tom položaju ostao sve do smrti 2008. U ovom novom, umivenom Holivudu, ideja ceremonijalnog gradonačelnika zvuči malo zastarelo, a izgleda da je to mišljenje delila i Privredna komora. Leron Gubler, trenutni predsednik komore, kaže da je „odbor doneo odluku da nema potrebe da se žuri sa imenovanjem novog počasnog gradonačelnika."

Manjak interesovanja za nastavak ove tradicije nije sprečio razne lokalne ekscentrike da se kandiduju za zvanje gradonačelnika nedugo po Grantovoj smrti – na tom spisku našla se manekenka/glumica/autorka/ljubiteljka roze boje Andželin, kao i voditelj Geri Ovens. Gubler danas lično rukovodi ceremonijama dodele zvezde, pa je de fakto vršilac dužnosti fiktivnog gradonačelnika, što ima smisla pošto je tu već dve decenije, i deo je transformacije Bulevara Holivud iz zgodnog mesta da te neko izbode u zgodno mesto da se napravi selfi.

„Ja uvek kažem koliko smo imali sreće da rekonstrukcija nije uspela tamo šezdesetih i sedamdesetih i osamdesetih, jer bi tada verovatno porušili razne istorijske objekte iz tog perioda," objašnjava Gubler. „A pošto nije uspela, većina tih zgrada još uvek postoji."

Novogradnja je tokom poslednjih desetak godina pokušala da sačuva istorijski duh oko Staze slavnih, a u isto vreme da je učini primamljivijom za turiste koji gravitiraju ka oblastima poput njujorškog Tajms Skvera u daleko većem broju.

Posao Keri Morison je da podstakne transformaciju dela grada oko Staze slavnih, da ga natera da se promeni u skladu sa vremenom. „Jedno (od moje dece) ima 30, a drugo 23 godine – oni neće da žive u predgrađu! Hoće da budu u centru zbivanja, hoće da mogu da otpešače do prodavnice hrane noću. Hoće iskustvo življenja u Njujorku, i to pokušavamo da im pružimo". Zvaničnici se trude da pacifikuju ovaj deo grada i tako odgovore na pritužbe anonimnih Reditora, ali problema i dalje ima. Nedavno je na Stazi slavnih policija ubila uličnog izvođača pošto su svedoci rekli da je nožem pretio turistima.

Ali kao što Los Anđeles nije Njujork, ni Bulevar Holivud nije isto što i Tajms Skver – ogromno mesto za okupljanje, tranzitni centar koji više podseća na luna park nego na prirodno razvijen deo grada.

Kad posetim Tajms Skver, ne mogu a da ne pomislim na pojavu džinovske hobotnice sa kraja Murovog stripa Nadzirači. Trenutak pre nego što bi me zbrisalo sa lica Zemlje, ne bih ni nanosekundu bio iznenađen što se takvo čudovište našlo u sred svog tog komercijalnog neona, svetlećih ekrana, Gaj Fieri restorana, i čokolada koje govore. Holivudska Staza slavnih je važnija za svoj grad nego što je Tajms Skver za Njujork. Ona je svetlucavi, šašavi odraz onog što Los Anđeles jeste i onog što bi želeo da može da bude.

Holivud je Los Anđeles u malom, jasan kadar ekonomskih razlika, zabluda, savršenog vremena i čistog očaja. Ali Holivud želi da mislimo o njemu kao mestu na kom se američki snovi ostvaruju, ili možda proizvode.

Turisti ovde ne dolaze da vide rupe u betonu, kazne za nepropisno parkiranje, ili siromaštvo. Od toga pokušavaju da pobegnu kada se ukrcaju u avion za Kaliforniju. Dolaze da bi okusili san o Holivudu, pozlaćeno obilje, glamur, besraman manjak morala. Nijedna mapa vas neće odvesti na mesto koje postoji samo u vašim glavama. Svim onim nevinim dušama u potrazi za mestom gde silikonske sise rastu na drveću a svaki pas ima svog agenta, ja se najdublje izvinjavam. Mogu da vam ponudim samo Los Anđeles.