​Zašto se ne treba udati za tipa koga si upoznala na internetu

Autorka i njen bivši

Upoznali smo se na internet forumu. Pomenuti forum je osnovan isključivo da bi slavio postojanje jednog poluopskurnog benda; bili smo dvoje od šestoro ljudi koji su redovno osećali potrebu da obznane svoju ljubav prema bendu Quasi (poluopskurni bend o kojem je reč) u digitalnoj praznini. Mogao je da bude bilo ko. Prokletstvo, mogao je da bude i guidedbyboognish. To je bio jedan od šestoro. Ali on je bio mrraymondprice. Bio je to forumski nik mog budućeg bivšeg muža.

Ako biste znali njegovo ime i pokušali da ga nađete, ne biste našli ništa. Sudeći po internetu, on ne postoji. Kao da sam bila udata za duha. Njegovo brisanje sa neta nema smisla. Svakako je bio aktivan na njemu dok smo bili zajedno, bio je moderator foruma o White Stripes, drkao na pornografiju i imao sajber seks sa bivšim devojkama dok sam ja bila na poslu.

Mrsko mi je to što nemam priliku da ga uhodim, kao svako drugo zlopamtilo sa bežičnom internet vezom. Kao spisateljica i komedijašica, ja nemam taj luksuz da nestanem. Zašto je on nestao? Šta ima da krije? Šta misli, kako bih mogla da mu naudim, posle više godina otkako smo se rastali? Nemam odgovore na ova pitanja. Ali otkud ja znam, jebote? Ja sam se samo udala za čoveka, pobogu.

Volela bih da mogu da kažem da mi je to bila prva romansa sa čovekom koga sam upoznala na netu. Ali kada bih to rekla, lagala bih. A dragi čitaoče, tebe nikada ne bih lagala. Iako bih, a i već jesam, lagala samu sebe. To me je održalo dve godine u braku s njim.

Kada smo se virtuelno upoznali, živela sam sa drugim čovekom kog sam upoznala na internetu – na jebenom Majspejsu, ni manje ni više. Duboko nesrećna i zaglavljena u Nju Orliansu posle uragana Katrina, sa tipom koga bismo dobronamerno mogli da nazovemo sociopatom, aktivno sam tražila izlaz iz svojih problema. Umesto da se iskobeljam iz te situacije introspekcijom i – ne daj bože – uz malo truda, ja sam samo prešla na sledećeg dečka, kosmatog Australijanca sa problemima sa kožom. Prelaženje je nešto što radim čitavog odraslog života.

Ispostavilo se da je teško baviti se introspekcijom. Trud? Još teže. Ali znate šta je lako? „Zaljubiti" se. Na kraju krajeva, ako odbijate da priznate da to (a pod „tim" podrazumevam vašu definiciju ličnosti) nije pokvareno, zašto ga popravljati? Hitro sam se preselila u Australiju.

Živeli smo zajedno u smrdljivoj garsonjeri u Sidneju koja je bila toliko mala da si sedeći na klozetskoj šolji rukama mogao da dohvatiš šporet. Krenulo nam je lepo, kao što to obično biva u ljubavi. Kada je ljubav ubrzo iščilela, kao što takođe obično biva, više nije bilo lepo. Počela sam da odlazim u obližnji park da plačem i slušam Fionu Epl na diskmenu koji sam iz nekog razloga ponela preko okeana. To mi je bio jedini izlaz.

Napravila sam još jednu grešku u životu koji je do tog trenutka već bio krcat greškama. Bila sam sama u zemlji gde ljudi doručak zovu „doručkić". Jedini ljudi sa kojima sam redovno razgovarala su bili moj dečko i njegove sestre, tinejdžerke (koje su, da kažem u njihovu odbranu, bile divna ljudska bića i svirale u rok bendu šaljivo nazvanom po rasnim nemirima). On nije imao prijatelja sem virtuelnih.

Zašto ja nisam imala prijatelja? Imala sam izgovor; nisam bila u svojoj domovini. Koji je bio njegov izgovor? Pokušavala sam da ne razmišljam o tome.

Majka mi je poslala jedno pismo tokom mog devetomesečnog boravka u Australiji. U njemu je navela da sam napravila previše grešaka, da sam se suviše oslonila na nju kad sam odrasla i da, ako ovo bude još jedna u seriji beskonačnih pizdarija koje pravim, neću moći da računam da mogu da se vratim kući i počnem ispočetka. Nije više želela da pothranjuje moj zastoj u razvoju. Naravno, ovo pismo mi je bilo inspiracija da joj dokažem kako više ne pravim greške. Tvrdoglavo sam ostala u Australiji, sa njim, sve dok mi viza nije istekla.

Kada sam otišla iz Australije, preselila sam se u Los Anđeles, grad u kojem sam celog života želela da živim, ali sam ga do tog trenutka izbegavala. Sama u u iznajmljenom stanu u zapadnom Holivudu, osećala sam se preporođenom. Kao feniks koji se digao iz pepela pizdarija. Uprkos mom oslobođenju, majčino pismo me je i dalje nerviralo; misleći da time nešto dokazujem svojoj porodici, budalasto sam pozvala svog uskoro bivšeg muža u nesocijalistički raj kakva je Amerika.

Preselili smo se u novu garsonjeru, sa sofom na rasklapanje na kojoj smo i spavali i sedeli. U našem natkrivenom dvorištu, gde je besmislena tmina prekrivala sobu bez obzira na doba dana, prezirali smo jedno drugo. Kada je njemu istekla viza, trebalo je da ode kući. Umesto toga, mi smo se venčali. Na kraju krajeva, nisam mogla da priznam da sam napravila još jednu grešku!

Osim toga, udala sam se za pripadnika „Koalicije voljnih". Službenik imigracionog bi ga svakako pogledao, primetio boju njegove kože i pustio ga da na miru živi ovde do kraja života, zar ne?

Venčali smo se kod matičara u Venturi, jer je jedan od ništavnog broja ljudi koje sam poznavala a ko bi mogao da bude svedok na mom venčanju, živeo tamo. Matičar je bio vidno uznemiren zbog toga što sam, po njemu, neozbiljno shvatila taj obred, sisajući lilihip, u kaubojskim čizmama i sa kikicama, dok sam čitala svoje zavete. Posle smo otišli u meksički restoran i gledali epizodu Rozen u kojoj je gostovao Martin Mul dok smo jeli bezukusnu salsu. Nisam uzela predjelo jer sam i dalje patila od poremećaja ishrane. Posle smo otišli kući i pretpostavljam da smo se svađali. Možda smo se karali. Ne sećam se. Ako jesmo, onda smo se sigurno svađali posle. Nismo išli na medeni mesec.

Onda je počeo zabavni deo – beskonačna papirologija i na hiljade dolara bačenih u rupu bez dna koja se zove Vlada SAD, da bi njega zvanično priznali kao jednog od njih. Ispalo je da je udati se za bilo koga ko je iz neke druge zemlje, bez obzira koliko je ta zemlja voljena, kao rukavica bačena u lice. Trajalo je dugo. Bilo je stresno. Proklinjala sam svaki trenutak. Pošto on nije smeo da radi zbog boravišnog statusa, teret izdržavanja je bio na meni. Radila sam u video klubu i nagomilala dugove preko studentskog zajma. Na kraju krajeva, nisam mogla da pogledam majku i baku u oči i da im kažem da sam ponovo omanula.

Do trenutka kada je dobio državljanstvo, a ja bila duboko u dugovima, počeli smo da preispitujemo našu zajednicu. Ostali smo u braku još tri godine, ali veći deo sam provela živeći na nekom drugom mestu. On nije učinio nikakav napor da me kontaktira ili da popravimo naše odnose. Razišli smo se, ali ne pre nego što mi je ukrao pola decenije života. Ponovo sam ostala sama. Moji ne samo da nisu bili uznemireni, već su mi rekli da im se on nikada nije ni dopadao. On je trenutno negde daleko od Los Anđelesa, živi sa devojkom koju je karao i virtuelno i uživo dok smo nas dvoje još bili zajedno. Ja sam i dalje ovde, u Los Anđelesu, i više se ne pitam šta je krenulo po zlu, i osećam se sigurno zbog spoznaje da više nikada neću toliko da pogrešim.