Naci šik: azijska modna ludorija koja ne odumire

Prošlog novembra, korejski devojački bend Pritz je istrpeo žestoke kritike zbog toga što su članice nosile provokativnu odeću. Zvezde K-popa dolaze u besprekornom pakovanju, tako da je prilično uobičajeno da svaka nova pojava ili tekst prolaze kroz toplog zeca kritike menadžera i javnosti. Ali kritike ovih novih bednova su drugačije od uobičajenih pitanja o čistoći motiva ili brendingu. Ovde je u pitanju sličnost kostima sa nacističkimuniformama.

Kostime devojaka iz Pritza čine šljašteće, ali ipak grube crne haljine, visokih kragni i crvenih traka oko ruku, sa crnim krstom u centru belog kruga – četiri kratke linije manje od kukastih krstova. U odgovoru na neminovne oštre kritike iz zemlje i sveta koje su usledile zbog nedostatka takta, menadžeri benda su tvrdili da niko u kreativnom timu nije imao nikakvu predstavu o tome da će se ovi kostimi shvatiti kao nacistički. Tvrdili su da je trebalo da trake oko ruku izgledaju kao saobraćajni znak za četiri strelice okrenute nagore, predstavljajući njihovu želju da se „šire u četiri pravca, bez ikakvog ograničenja."

Ako uzmemo u obzir koliko retko neki korejski tinejdžer, više decenija i hiljadama kilometara udaljen od nacističke ideologije Drugog svetskog rata, ima razloga da se seti Adolfa Hitlera, možemo pasti u iskušenje da prihvatimo objašnjenje kreativnog tima benda Pritz i da celu stvar otpišemo kao podudarnost. Ali incident sa Pritzom je samo jedna kap u poplavi (često mnogo direktnijih) nacističkih uticaja na modu i kulturu u Južnoj Koreji.

Još 2000. godine, časopis Tajm je objavio članak u kome otkriva prisustvo Trećeg rajha u ovoj zemlji. Taj trend nikada nije u potpunosti zaživeo, ali i dalje je prilično uobičajeno za korejske tinejdžere da se takmiče u kospleju kao agenti Gestapoa.

Naširoko poznat kao Naci-šik, drugačiji je od skinhed ili pank svegovanja koje se može naći na Zapadu. Ovaj trend se proteže i izvan Koreje – u Kini je bilo moderno obući se kao nacistički oficir na fotografijama sa venčanja, a jedna radnja u Hong Kongu je okačila nacističke zastave po celom prostoru. U Indiji je u Ahmedabadu 2012. godine otvoren butik Hitler (sa svastikom umesto tačke na i). U Indoneziji je Soldatenkaffee, bar načičkan Hitlerovim citatima i zastavama Trećeg rajha (uprkos privremenom zatvaranju zbog žestokih protesta) radio u Bandungu od 2011; indonežanska pop zvezda Ahmad Dhani je 2014. godine na mitingu predsedničkog kandidata Prabovoa Subianta nastupio u nacističkim insignijama.

Ali najgori prestupnik u Aziji je Tajland . Neki tajlandski studenti su 2007. godine organizovali paradu sa tematikom nacizma, a 2012. godine je jedna škola organizovala sportski miting sa oznakama SS trupa. U nekim knjigama za maternji jezik koristi se Hitlerovo ime u vežbama, a jedan lanac brze hrane u Bangkoku se jedno kraće vreme zvao „Hitler", koristeći firerovo lice umesto lice pukovnika Sandersa sa KFC-a. Vodeći univerzitet u zemlji je morao da se izvini 2013. godine kada su studenti oslikali džinovski mural sa superherojima, među kojima je bio i Hitler, a zatim su pozirali ispred njega ruku uzdignutih u nacističkom pozdravu „zig hajl" . I naravno, postoje i pop grupe sa temom nacizma .

Ovo su samo najpoznatiji slučajevi koji su odjeknuli u međunarodnoj javnosti. Od Kambodže, preko Japana, do Mijanmara , prilično je uobičajeno da prodavci na tezgama na pijaci prodaju kacige za motocikliste sa kukastim krstovima, majice sa Hitlerovom facom sa brkovima, ili raznorazne postere sa Adolfom u stilu Če Gevare.

Nije da je azijska omladina prva usvojila nacističke trice i kučine. Evropljani i Amerikanci već godinama nose kukaste krstove, crveno-crnu kombinaciju i druge nacističke simbole kao modne detalje (i prave loše šale na tu temu; samo se setite britanskog princa Harija u nacističkom kostimu 2005. godine na jednom maskenbalu).

„Skinhedi rasisti (u Evropi) koriste nacističke simbole i motive da bi svesno istakli svoja rasistička uverenja", objašnjava Lora Kid, profesorka modnog dizajna i robnih marki na Univerzitetu u Karbondejlu. Kid je jedna od retkih svetskih stručnjaka za nacističke simbole u savremenoj modi.

„Ali naci-šik kao fenomen u modi i popularnoj kulturi je nastao sa pank pokretom u Velikoj Britaniji. Sve do devedesetih godina, čini se da nacistička estetika nije bila izvor inspiracije za modne kreatore koji nisu potekli iz panka", kaže ona. „Ali neki modni kreatori su počeli da prikazuju kolekcije na koje je nacistička estetika izgleda imala uticaja. Iako kreatori poriču bilo kakvu vezu sa fašističkom ideologijom, većina ljuda smatra da je neukusno koristiti nacističke simbole u modi.

„Moda se oduvek koristi da šokira ljude i privlači pažnje", zaključuje Kid. „A naci-šik moda to čini prilično efikasno, naročito u zapadnim zemljama."

Ali se motivi i ponavljanje nacističkog simbolizma u azijskoj modi, a Kid tvrdi da naci-šik tamo narasta mnogo brže nego na zapadnim tržištima, razlikuju. Nema kulturnog prtljaga koji se vezuje za Hitlera i nošenje kukastih krstova je manje šokantno.

„U Aziji je upotreba naci-šika je češća još od kasnih osamdesetih", kaže Kid. „Dva popularna stila azijskog naci-šika su svastikavai, ili 'slatka svastika', u kojem se svastika koristi kao osnovni motiv dizajna, a drugi se zove 'firer šik', u kojem se koriste blage, nežne i simpatične karikature Adolfa Hitlera."

Iako neki mladi u Aziji, kao što su pripadnici mongolskog pokreta Dajar, kupuju nacističke simbole zato što veruju u fašističku ideologiju, većina ih koristi u apsurdnom stilu koji Kid opisuje. Na primer, na Tajlandu , prilično je uobičajeno naći majice na kojima je Hitlerovo nadureno lice spojeno sa klovnom Ronaldom Mekdonaldom, pandama i Teletabisima.

„Nije da ja volim Hitlera", rekao je za Džeruzalem post tajlandski kreator „firer-šika" koji se predstavlja kao Hat. „Ali on izgleda smešno i majice su popularne među mladima."

Naravno da nije iznenađenje to što je naci-šik izazvao bujicu negodovanja posetilaca sa Zapada i zvaničnika u Aziji. Izraelske i jevrejske organizacije su naročito osudile porast naci-šika u Aziji, tražeći zvanična izvinjenja i opozive. Pre nekoliko godina, izraelski ambasador na Tajlandu Jicak Šoham toliko se iznervirao time što nije uspeo da ubedi kreatora Hata da prestane da prodaje „firer šik", ili da barem skloni lutku sa likovima Adolfa Hitlera i Ronalda Mekdonalda (koju je Šoham često viđao na putu za posao), da se sukobio sa Hatom i oštetio njegov izlog. Umesto da se izvini, Hat je navodno samo počeo da skida robu sa Hitlerovim likom, ili da zatvara radnju kada vidi strance kako dolaze niz ulicu.

Deo otpora Azijaca prema takvim kritikama potiče i od toga što se pitaju odakle pravo Evropljanima da određuju šta je uvredljivo ili kakvu obavezu imaju da se priklanjaju tabuima o političkim ideologijama kao što je nacizam, koje su postojale tako davno i tako daleko.

„Kakva je veza između nemačkih vojnika i Indonezije?", pita Dhani, indonezijska pop zvezda, potomak veoma male jevrejske populacije u zemlji kada su ga kritikovali zbog nacističkog nastupa na političkom skupu kandidata za predsednika Indonezije Prabova Subianta. „Mi, Indonežani, nismo pobili milione Jevreja, zar ne?"

"Nacizam je evropska tabu tema", rekao je indonežanski istoričar Zen Rahmat Sugito odgovarajući na kritike. „U Indoneziji ne postoji tabu o nacizmu, ali to ne znači da negiramo Holokaust."

Tu je i argument da su nacisti ukrali svoje simbole od mitoloških motiva pre svog vremena, od kojih su neki čak i prvobitno bili azijski . Da li je onda potpuni šok što je nekima Hitler smešan, a svastika je deo njihove kulture?

„U Aziji je svastika simbol mira i zadovoljstva već stolećima", objašnjava Kid. „Često se vezuje za religiozna verovanja; svastike se pojavljuju u mnogim azijskim hramovima, slično kao raspeća u hrišćanskim crkvama."

A Zapadnjaci u modi usvajaju svakojake političke simbole iz inostranstva, bez veće međunarodne kritike, dodaće mnogi, i zašto bi onda samo Azija trebalo da trpi?

„Zbog čega je to drugačije od opsednutosti Zapada Če Gevarom", pita jedan bloger iz jugoistočne Azije povodom meteža oko murala sa Hitlerom i superherojima na tajlandskom univerzitetu 2013. godine.

Svetski kritičari se plaše da će naci-šik prerasti samo tabu i dovesti do zabrinjavajućeg prihvatanja drugih nacističkih proizvoda i uvećati prihvatljivost ovih nasilnih ideologija u regionu. Mein Kampf je prilično dostupan na istim tržištima koja prodaju naci-šik u Indoneziji, na primer, a u Japanu izlazi umereno popularni manga strip zasnovan na toj knjizi.

„Lično sam video na ulicama Mumbaja", kaže rabin Abraham Kuper, stručnjak za naci-šik i prodekan u centru Simon Vizental. „Prodavci prodaju autobiografiju Stiva Džobsa na ćoškovima, a odmah pored nje, tu je i bestseler Majn Kampf. U Indiji je ta knjiga bila reklamirana (i mislim da je tako reklamiraju i dalje) kao „prikaz veoma organizovanog uma za studente poslovnih fakulteta."

Kuper dodaje da je nedavno čuo da je jedan general major u Kambodži u govoru pripadnicima policijskih snaga i drugim zvaničnicima u Pnom Penu veličao Hitlera kao uzor za kontrolu stanovništva. Rabin ne misli da je naci šik već povezan sa ovakvom strujom simpatija za fašizam, ali ga brine potencijalna buduća veza između njih.

Kid misli da bi ublažavanje slike o Hitleru moglo da dovede do otpora povezovanja njega i njegove ideologije sa stvarnim užasima. „Hitler je često opisan na 'sladak' način, kao da je plišani meda, ili na čestitkama za Dan zaljubljenih ili čak i kao Miki Maus", kaže ona. „Kada vide Hitlera u tako bezopasnom svetlu, ljudima će možda biti teže da zamisle da je taj isti čovek milione ljudi poslao u gasne komore."

Mnogi misle da nepoznavanje istorije i politike pothranjuje naklonost azijske omladine prema „firer šiku" i „svastikavaiju."

„Mislim da oni jednostavno ne znaju za bolje", izjavio je prošlog leta za Chiang Mai City News Džejson Alavi, profesor engleskog jezika u Bangkoku. „Svetska istorija i geografija se loše podučavaju u školama na Tajlandu… Većina Tajlanđana koje poznajem ima veoma malo stvarnog, korisnog znanja o ostatku sveta."

„Tu nema zle namere", Šoham je 2012. godine izjavio za Džeruzalem post. „Budimo realni: Tajlanđani jednostavno ne poznaju istoriju. Ni tuđu, ni svoju."

U istom članku, novinar je pitao studenta koji je upravo kupio „firer šik" majicu šta zna o Hitleru. Ovo je njegov odgovor:

„Hitler je kul zato što deluje kao zanimljiv lik. Zapravo, ne znam mnogo o njemu. Mi u školi učimo samo tajlandsku istoriju. Ali znam da je bio komunistički vođa". Ups.

I Kuper i Kid su uvereni da će šira dostupnost informacija danas, koncentrisani napori i edukacija o holokaustu baciti svetlost na užase nacističke Nemačke i u bliskoj budućnosti potpuno odvratiti mlade u Aziji od koncepta naci šika. Ali to nikako nije garantovano.

Kid priznaje da je tokom devedesetih godina beleg naci mode izbledeo među omladinom na Zapadu i da, koliko 2010. godine jednom butiku u Italiji nije bio problem da pokrene marketinšku kampanju zasnovanu na Hitleru. Koliko prošlog decembra, jedan proizvođač igračaka u Poljskoj je pustio u prodaju komplet kockica sličnih Legu sa nacističkom temom za Božić, sa argumentom da će biti dobar alat za podučavanje dece istoriji. Ovaj poduhvat ni izbliza nije izazvao negativnu reakciju kakvu bismo mogli da zamislimo, i proizvođač nije odustao od svoje kampanje kada je nekoliko radnji u Švedskoj povuklo njegov proizvod iz prodaje.

Ako naci šik opstane i postane prihvatljiviji među omladinom na informisanom i kulturološki svesnom Zapadu, onda će biti mnogo teže osuđivati stanovnike Azije zbog njihovog firer šika. Ozbiljno će se poljuljati argument da će znanje zaustaviti poplavu svastikavaija. Deca širom sveta vole da usvajaju simbole, kao i subverziju, još i više ako su daleko od porekla kontroverze i kada glasovi onih koji se protive mogu lako da budu utišani. Dakle, možda će svet jednostavno morati da nauči da živi se Adolfom teletabisom dok ga se deca u Aziji svojevoljno ne zasite.