Pokušao sam da snimim film o Severnoj Koreji i postao žrtva njihove propagande

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.

Džejms Franko je trebalo da učini Zeka Efrona duhovitim, a ne pretnjom koja će izazvati nuklearnu apokalipsu. Ali to se dogodilo 2014. godine kada je Intervju iz Holivuda dospeo pod radar predsednika SAD. „Ako je neko u stanju da nas zastraši time što će snimiti satirični film", rekao je Obama o navodnom sajber napadu Severne Koreje na Soni Pikčers zbog jedne komedije, „onda zamislite samo šta bi počeli da rade kada bi videli dokumentarac koji im se ne dopada". Rez na špicu Propagandne igre , novog filma španskog dokumentariste Alvara Longorije, koji pokušava da prikaže kako se živi pod „svakodnevnim bombardovanjem propagandom" u režimu Kim Džong Una.

Longoria je dobio ekskluzivni pristup Severnoj Koreji preko Alehandra Ćaa, svog četrdesetogodišnjeg sunarodnika, Španca, koji je takođe i specijalni delegat severnokorejskog Komiteta za kulturnu saradnju sa stranim zemljama. Ćao je faktički narator filma, koji pokušava da nas ubedi da je Severna Koreja suštinski dobra, u poređenju za kapitalističkim zlom zapada. I Longoria se uglavnom slaže sa Ćaom, snimivši film koji često evocira epsku divotu, svojim širokim kadrovima predela i rigorozno uhodanih vežbi i nastupa, ali je jasno da ispunjava želje svog domaćina.

Film govori o tome da Severnokorejci misle da je nepravedno kako ih drugi vide. Ponajviše zbog toga koliko režim Džong Una deluje apsurdno svima nama koji ne živimo unutar granica te zemlje. „Koliko testiranja nuklearnog oružja je Severna Koreja sprovela posle Drugog svetskog rata", Ćao pita u jednom trenutku. Tri, sudeći po grafikonu na ekranu – sada možda već četiri, posle testa u januaru. „A koliko je u tom vremenskom okviru obavljeno nuklearnih testiranja u Americi", pita on. Odgovor je 1035 (pre će biti 1054, po podacima Ministarstva za energetiku SAD).

Kao u sali popločanoj ogledalima, Propagandna igra je Longorijino putovanje na mesto na kojem nijedna činjenica ne može da se uzme zdravo za gotovo, i nijednoj izjavi se ne može do kraja poverovati. Time što je dopustio da ga ovako iskoriste, Longoria govori više o savremenoj Severnoj Koreji nego bilo koji skorašnji dokumentarac snimljen skrivenom kamerom o ovoj zemlji. I samim tim, govori i nešto o svima nama, a ne samo o Severnoj Koreji: o tome kako naša sposobnost da manipulišemo i budemo izmanipulisani informacijama koje prikrivamo i objavljujemo može da definiše naše živote. Razgovarali smo sa Longorijom o tome kako je dobio neograničen pristup Severnoj Koreji i kako je tokom tog procesa kompromitovao svoju rediteljsku nezavisnost.

VICE: Šta si hteo da postigneš ovim filmom?

Alvaro Longoria: Želeo sam da vidim kako propaganda funkcioniše, i različite načine na koji može da se koristi. Severnokorejci koriste propagandu nad svojim građanima kao vid masovnih vežbi. Od trenutka kada se neko tamo rodi, sve vreme biva bombardovan istim idejama. Ali to rade i strancima, i trude se da šire svoju poruku. Ja sam otkrio da sam i sam izmanipulisan od strane zapada. U inostranstvu bukvalno nema nikakvih čvrstih informacija o Severnoj Koreji, tako da o njoj možeš da napišeš bilo šta, i ljudi će ti verovati. Severna Koreja je najekstremnije mesto za propagandu i, kada su stvari ekstremne, mogu da postanu veoma jasne.

U kojoj meri si crpeo informacije iz drugih zapadnjačkih opisa Severne Koreje?

Gledao sam dosta toga. Odlučio sam da ne snimam film u stilu „skrivene kamere". Nisam želeo da snimim film za koji ću da tvrdim da nešto otkriva, kada je, da budem iskren, veoma teško otkriti bilo šta o Severnoj Koreji. I veoma lako je upasti u to da i sam počneš da se baviš propagandom. Možeš da dokažeš svaku tvrdnju koju poželiš. Jedini uticaj su na mene izvršili severnokorejski propagandni filmovi iz dvadesetih i tridesetih godina – čisto u estetskom smislu. Želeo sam da prikažem propagandu kao propagandu, i da učinim da izgleda prelepo i grandiozno.

U filmu ima scena u kojim Severnokorejci koje si sreo govore o tome kakav je osećaj znati da ljudi širom sveta možda veruju u priče o njihovoj domovini koje nisu istinite. Kako si se ti lično nosio s tim što nisi mogao da veruješ ni u šta što ti je bilo ko rekao, u bilo kom trenutku?

Dosta vremena sam se osećao kao da sam upao u petlju. Kada neko pokušava sve vreme da manipuliše tobom, na kraju ćeš biti izmanipulisan. Zato sam želeo da publika bude sa mnom, da bude uključena u manipulaciju. Želeo sam da odem koliko god daleko mogu, i da onda vidim šta bi moglo da se dogodi.

Šta te je iznenadilo u Severnoj Koreji?

Znao sam da će mi pokazati najlepšu stranu Severne Koreje. Znao sam da će da me iskoriste za propagandu. To je bilo očigledno. Pitanje je bilo da li ću ja biti u stanju tome da se oduprem. Bio sam na nekin način iznenađen, jer se ispostavilo da im je propaganda zapravo veoma traljava. Mislio sam da će obaviti mnogo bolji posao. Izolovani su od sveta, i toliko izolovani od zapadnjačkih medija, zapravo nisu previše sofisticirani kada je u pitanju funkcionisanje medija.

Da li iole naseo?

Jesam. Ja nisam informativni novinar; postao sam žrtva stokholmskog sindroma. Nakon deset dana izloženosti ogromnim količinama propagande, stvarno sam mogao da osetim kako deluje. Zadržao sam uslužan pristup, zato što sam pokušavao da ih navedem da se opuste i budu veoma otvoreni sa mnom. To znači da sam u nekim prilikama morao da se složim sa njima.

Ali moram da priznam, ono što sam video je počinjalo da mi se dopada, i to samo posle 10 dana. Šta bi se dogodilo sa mnom da moram da živim tamo? Teško mi je da poverujem da bi većina nas izdržala. Propaganda je konstantna. Brutalna je, neprekidna, i ne dopušta nikakvu diskusiju. U drugim komunističkim zemljama si iz razgovora s ljudima mogao da vidiš da postoji određena doza disidentstva. Ljudi su imali svoje mišljenje, žalili su se. Severna Koreja je apsolutno monolitna. Nema mesta nikakvom disidentstvu – čak ni pozitivnoj ni konstruktivnoj kritici.

Da li Severna Koreja ima ikakvih prednosti u odnosu na zapad? Da li su bolji od nas po bilo kom pitanju?

Ko je srećniji? Severnokorejci, koji ne shvataju da žive u lažnom svetu i nemaju nikakvu predstavu o tome što se događa izvan njihove zemlje, i koji istinski veruju u svoj sistem? Ili ljudi na zapadu, koji se bore za opstanak i koji žive kao samotnjaci? Severnokorejci su srećni zato što ne znaju ništa. Mi smo nesrećni zato što možda znamo previše. Ako treba da budem siromašan, mislim da bih više voleo da budem siromašan u Severnoj Koreji nego u Njujorku.

Pristup Severnoj Koreji ti je omogućio Alehandro Ćao. Kakav je on bio?

Mislim da od Alehandra nema ekstremnijeg primera preobraćenja jednog zapadnjaka. On je svoje prve severnokorejske prijatelje upoznao u Madridu kada je imao 16 godina. Prošao je intenzivnu obuku, i veoma je dobar u svom poslu. Ponekad, razgovaraš s nekim nezvanično – odete na piće, on se opusti i spusti gard. On to nikada nije uradio, ni jedan jedini put.

„Uvek sam sanjao da postanem pripadnik Korejske Narodne Armije", kaže Ćao u ovom ekskluzivnom insertu.

Bio sam kod njega kući, upoznao sam njegove roditelje, putovao sam s njim po svetu, i on je uvek ostajao na kursu. On je veoma efikasna mašina. Oni ga zovu „španski vojnik". On je tamo slavna ličnost, i oseća se kao da ima misiju. Na zapadu ga stalno ribaju, ali on je apsolutno pripremljen za to da brani svoju usvojenu naciju. Ne deluje kao da se zbog bilo čega kaje.

Ima li ičega što si morao da izostaviš iz filma?

Posetili smo nemačku ambasadu u Pjongjangu, i odveli su me u nešto što je u suštini jedan veliki sef. Zatvorili su vrata za nama, i rekli mi da se nalazimo na jedinom mestu u Severnoj Koreji gde ne mogu da nas prisluškuju. Nemački obaveštajni oficiri su mi dva sata objašnjavali šta se događa. I mnoge od tih priča ranije nisam čuo, a nisam ih čuo ni posle. Veoma sam pazio da me ni jedna ni druga strana ne izmanipulišu. Ali voleo bih da sam to zabeležio. Jedna od stvari koje su tvrdili je da Kim Džong Unova pozicija nije toliko snažna koliko izgleda.

Severnokorejci su veoma otvoreni po pitanju svoje upotrebe propagande. Ne pokušavaju to da sakriju. Ali može da se kaže da smo i mi u UK žrtve propagande. Da li te zanima da to prikažeš?

To je centralna teza mog filma. Ljudi mi često govore koliko je narod Severne Koreje sputan, a ja im odgovaram: „Da, nisu slobodni. Ali pitanje da li smo mi slobodni". Slobodan si samo ako imaš moć da donosiš odluke. A odluku možeš da doneseš samo ako imaš dovoljno informacija. Koliko često mi dobijamo te informacije? Ponekad je teško znati da li smo uopšte toliko različiti od njih.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu