Reklame
Svaštara

​Moramo da prestanemo da se gađamo izrazima kao što su "bipolaran" i "OCD"

Ako mentalnu bolest počnemo da shvatamo kao nešto što svi doživljavaju na nedeljnoj osnovi, onda to rađa stav 'trgni se iz toga'

pisao Hannah Ewens
19 Februar 2016, 7:30am

Ilustracija: Ella Strickland de Souza

Ako suviše puta izgovorite reč kengur, ona prestaje da označava dlakavog torbara i postaje samo glas. Ken se odvoji od gur i ono što oblikuju vaša usta postaje neistražena teritorija. Izgleda vam neverovatno da ste ikad u životu ranije izgovorili reč kengur. Semantičko zasićenje je studija o repeticiji — psihološki fenomen kad zbog ponavljanja neke reči ona izgubi svako značenje. Postoji pregršt neobičnih studija koje dokazuju moć reči ili gubljenje te moći. Jezik je čudan i neuhvatljiv, ali nikad ne smete potceniti njegove sposobnosti.

Ne mogu da se setim kad je preda mnom to neko prvi put izgovorio. Ali dešava se često i uvek istim tonom: "Dobijam totalni panični napad zbog svega" ili "Desilo se to i to, a ja potpuno gubim razum, doživljavam pravi napad panike." Ako to shvatimo bukvalno, prilično je čudno tvrditi da ste imali medicinsku komplikaciju kada opisujete blago do umereno stresan svakodnevni incident. Zašto tvrditi da ste doživeli snažnu i parališuću anksioznost, osećaj da se gušite na smrt ili imate srčani udar, želju da padnete pod sto, a niste? Kada ovo čujem negde u javnosti, namrštim se i poželim da kažem: "Stvarno? Zaista ste osetili paralizu na svom radnom mestu i zapitali se da li ćete ovaj put umreti, ispovraćati se ili unerediti u gaće — možda sva tri?"

Kad to vidim negde na internetu, gde se najčešće pojavljuje, poželim da citiram tvit i pokažem svima koliko je naš jezik mutirao. To je samo jedan primer relevantan za mene i moje mentalno zdravlje, ali je nesumnjivo deo šireg diskursa koji smo preneli sa sobom u 2016. godinu. Sigurno su vam poznati primeri. "Toliko sam OCD", "on je kompletno bipolaran" i "tako sam sad depresivan."

Zašto je to uopšte ušlo u svakodnevni govor? Postalo je sastavni deo našeg sve rasprostranjenijeg katastrofičarskog rečnika. Bilo da se radi o medijima, reklamama ili javnim saopštenjima, svi zahtevaju našu pažnju, a da bi je se dokopali, njihova priča postaje preterana. U Britaniji smo apsorbovali američko insistiranje na hiperboli. Nešto totalno obožavamo ili mrzimo, nema sredine. U slučaju da neko nije siguran da li ste iskreni, ponavljajte samo "izistinski", "ozbiljno" ili "bukvalno", i to će uraditi posao. Na društvenim mrežama ulozi rastu od jedne do druge prosečne mlade osobe: ubićemo se, mrzimo svoje živote i govorimo "ma zajebi sve". Naravno, brendovi i firme potpiruju našu dramu, a ponedeljci su razlog za memove o lažnoj depresiji koji insistiraju na tome da smo svi u tome zajedno, pa ostajemo kod kuće, gledamo njihove serije i zaslužujemo da žderemo sopstvena mračna osećanja zajedno sa njihovim smećem. Mi smo generacija preteranih delilaca, a za šta služe emocije nego da se dele sa drugima?

Pročitajte i: Zašto su nam svi akcenti osem beogradskog smešni

Nema u tome ničeg suštinski lošeg. Ali kada ljudi govore da imaju napad panike a samo su pod stresom ili kažu da su "OCD" samo zato što vole da čiste, to ukazuje ili na potpunu odvojenost jezika od značenja ili na zabrinjavajući simptom kulture samodijagnoze. Ili, još gore, na oba. Naravno, svako bi trebalo da je u prilici da opiše svoja osećanja i raspoloženje svojim rečima. Ali po koju cenu i za koga?

Doktorka Žofija Demjen je lingvistkinja koja proučava ukrštanja jezika, uma i zdravlja. Ona je objasnila zašto je to važno. "Korišćenje reči bipolarno ili šizo ili neke suštinski tehničke reči da bi se opisala banalna ili svakodnevna iskustva znači da se originalno tehničko značenje tog izraza razvodnjava i nastaju snažnije asocijacije na prostija ili kratkotrajna iskustva. To normalizuje bolest. Potencijalni problem predstavlja što 'depresivan sam' danas znači 'tužan sam'. Kako onda neko ko stvarno pati od depresije da opiše svoju bolest ili kako se oseća? Kako ljudi da razlikuju mnogo složenije, mnogo intenzivnije stvari koje osećaju od stvari koje svako neprestano prisvaja za sebe?"

David Harteri (25) ima bipolarni poremećaj i ljuti ga kad se pogrešno upotrebljava izraz bipolarno. "To u gotovo svim slučajevima ima veze sa promenljivošću ili kolebljivošću, ili čak sa promenama raspoloženja, sve se uvek ublažava. Prilično je teško živeti sa bipolarnim poremećajem, pa to ume da iznervira i mislim da stvara lažnu sliku o bipolarnosti, što je štetno." Dag Tompson, koji pati od OCD-a, takođe smatra da ovakva primena u jeziku na sličan način pojednostavljuje stvari. "Reći da neko ili nešto ima OCD za mene je na istom nivou kao reći 'ponašaš se šašavo'. To me podseća na situaciju kad je neko detinjast. I samo sedim i mislim se: Nemete pojma kad god to neko upotrebi u značenju da je neko opsednut urednošću.

Ejblistički rečnik poput ovog važan je zato što kad ljudi sebi pripišu neku bolest, ne moraju sa njom da se nose svakodnevno.

Možete samo da zamislite kako se bolesnici osećaju; oni prolaze kroz nešto na šta je u društvu bačena anatema i što im u značajnom meri otežava život, a ljudi se kolektivno prema tome odnose suštinski neozbiljno. Emili Rejnolds radi na knjizi o mentalnom zdravlju. Čak i ona ima problema kad ljudi pogrešno koriste ove izraze. "Znam da to ljudi ne rade namerno i da se više radi o nesmotrenosti nego zlobi, ali svaki put me pomalo vređa i zbog toga imam osećaj da ne mogu da verujem dotičnoj osobi", objasnila je ona. "Ne oklevam da na to ukažem članovima porodice ili prijateljima, ali ponekad, na poslu, na primer, prosto ne možete to da uradite. Kad se ljudi gađaju izrazima kao što su 'osećam se tako manično' ili 'on je tako bipolaran', meni je uvek neprijatno. Čak i uz moj stepen spremnosti da pričam o svemu, osećam se sićušno i mučno mi je."

Ali ovaj problem zadire dublje od osećanja pojedinaca. "Ako mentalnu bolest počnemo da shvatamo kao nešto što svi doživljavaju na nedeljnoj osnovi, onda to stvara stav 'trgni se iz toga'", kaže doktorka Demjen. "A to opet stvara anatemu, zato što ako neko zaista ima OCD, na primer, u kliničkom smislu vidite, čak i ja moram da naglasim da je u kliničkom smislu zato što je već došlo do razvodnjavanja jezika — na kraju se simptomi dotične osobe ne doživljavaju onoliko ozbiljno kao što bi trebalo."

Doktorka Demjen govori i o nečem drugom što se zove negativna ocena, a što se dešava kad za druge osobe kažemo da su bipolarne ili imaju OCD. "Kad ljudi to izgovore, oni ne misle da je ta osoba klinički bolesna. Oni misle da se njeno ponašanje ne doživljava kao pozitivno. I opet, ako prihvatite ideju da reči preuzimaju i menjaju značenja, onda bipolarno i OCD poprimaju tu negativnu konotaciju. Onda ljudi koji su dobili dijagnozu nekih od tih bolesti počnu to da doživljavaju kao negativnu ocenu i osuđivanje, a ne neutralnu dijagnozu. To zatim stvara anatemu koju i sami osećaju, ali i potencijalnu anatemu koju im drugi nameću zato što i oni imaju iste asocijacije. Ako neko ode kod svog poslodavca i kaže mu: 'Depresivan sam', taj poslodavac će imati iste asocijacije. To je vrzino kolo.

"Nikad ne biste upotrebili fizičku bolest kao što je rak kao negativni uzgredni izraz da biste za nekoga rekli da je lenj ili slabašan. Međutim, zato što je mentalna bolest za većinu ljudi nevidljiva, to omogućuje ovo jezičko iskliznuće."

Ako preterate sa tim konceptom, sve počne da deluje smešno. Nikad ne biste upotrebili fizičku bolest kao što je rak kao negativni uzgredni izraz da biste za nekoga rekli da je lenj ili slabašan. Međutim, zato što je mentalna bolest za većinu ljudi nevidljiva, to omogućuje ovo jezičko iskliznuće. Na taj način je lako ukrstiti bilo šta sa mentalnom bolešću osećanja i emocije, na primer — zato što su i one "samo u vašoj glavi". Od svih tih izraza, depresija se najduže upotrebljava u neozbiljnom kontekstu. Reći da si "depresivan" bukvalno znači da si tužan, sumoran ili neraspoložen i, kao rezultat, navikli smo da to čujemo u tom kontekstu. Tu jezik ume da omane sa svojim višeznačjem.

Zašto su, međutim, ti izrazi uopšte počeli da se upotrebljavaju? Doktorka Demjen tvrdi da to delimično ima veze sa tim što su ovi poremećaji počeli sve više da se pojavljuju u javnoj sferi. "Pozitivno je što o mentalnom zdravlju pričamo u njegovom pravom značenju, što govorimo o samoj bolesti, jer to smanjuje anatemu." To je nešto što definitivno možete primetiti na internetu — mladi ljudi sve više neobavezno tvituju o tome kako su uzeli slobodan dan zbog mentalnog zdravlja, zbijaju šale na račun svoje bolesti. To je pozitivan razvoj događaja. Međutim, kao što ističe doktorka Demjen, to dovodi i do toga da su ljudi svesniji tih izraza i doprinosi njihovoj neobaveznoj upotrebi.

Na sreću, jezička upotreba može da se promeni za svega nekoliko nedelja, ponekad u roku od nekoliko dana. "Slični trendovi u prošlosti bili su upotreba reči 'gej' kao ponižavajućeg izraza, što se danas više ne odobrava i postoji svest o tome da to više nije u redu raditi." Nisu tako davno mediji u naslovima koristili reč "psihopata" da bi opisali istovremeno kriminalca ili neku mentalno obolelu osobu. Morali biste, međutim, vraški da se potrudite da nađete medij koji to radi i danas.

Kejt Najtingejl iz Vremena za promene, kampanje za borbu protiv anatemisanja mentalnog zdravlja pod pokroviteljstvom organizacije Mind and Rethink Mental Illness, kaže da je na pojedincima baš kao i na širim zajednicama da povedu računa o upotrebi reči. "Imati problem sa mentalnim zdravljem je dovoljno teško samo po sebi — kad čujete da neko to trivijalizuje onda ga to čini nepotrebno još težim. Verovatno svesno ne želite da anatemišete ili povredite nekog ko ima problem sa mentalnim zdravljem — te zato pozivamo sve ljude da dobro promisle o mogućem uticaju koji vrše kad koriste rečnik mentalnog zdravlja na tako neobavezan način." Kad govorite, kažite ono što mislite.

Ne radi se o preuzimanju kontrole nad jezikom i odlučivanju ko sme šta da kaže. Radi se o tome da imate reč kojom možete neupućenim ljudima da objasnite šta vas muči. Mnogima od njih kad dobiju dijagnozu i tačan izraz za svoju bolest to ulije novu snagu; mogu da odu na internet i istraže svoju bolest, naučna dostignuća, činjenice. Mogu da se uhvate za tu reč kad god im je posebno teško. U okviru zajednice mentalnog zdravlja, ta reč ima neverovatnu snagu. Zasićenje tim rečima na kraju ih, međutim, obesmišljava za svakoga.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
hannah ewens
Vice Blog
fenomeni
Mentalno zdravlje
psihički problemi
jezik