Meditiranjem sam preživeo 19 godina zatvora čekajući smrtnu kaznu za zločin koji nisam počinio

Ja sam mag.

Ne izvlačim zečeve iz šešira, ne testerišem zgodne mlade žene na pola, ne nosim smoking. Bavim se magikom ( magick), piše se sa "k" upravo da bi se razlikovalo od izvođenja trikova sa kartama, a jednom davno sam zbog nje osuđen na smrt.

Zovem se Demijen Ekols i 1993. godine su me uhapsili po tri tačke optužnice za teško ubistvo počinjeno u Zapadnom Memfisu, u Arkanzasu. Devet meseci kasnije osuđen sam na smrt i proveo skoro 19 godina čekajući izvršenje smrtne kazne pre nego što su me 2011. godine, kad su pronađeni novi dokazi, pustili na slobodu.

Zatvor je mračno i ustajalo mesto. Ispunjen je najhladnijom, najjezivijom energijom koju možete da zamislite. Osećate se kao da vam psihička prljavština prodire u samu dušu.

Najveći deo bavljenja magikom sastoji se od učenja kako da po želji menjate stanje svesti. Naučio sam da upotrebljavam meditaciju i rituale kao štit. Oni nisu dozvolili da me paklena energija zatvora promeni i pretvori u ljude poput onih oko mene — ljude koji su prestali više i da se trude da budu ljudi.

Ovo je priča o tome kako sam sačuvao zdrav razum.

***

Zaljubio sam se u magiku dok sam još učio da čitam i shvatio da tako nešto uopšte postoji. Negde kad sam imao dvanaest godina, otkrio sam Hermetički red Zlatne zore i moj život se zauvek promenio. Zlatna zora bio je red ceremonijalnih magova koji su živeli u Engleskoj od sredine do poznog 19. veka, a među njima su bila tako poznata imena kao što su pesnik V. B. Jejts, Pamela Kolman Smit, koja je naslikala slike koje danas znamo kao Rajder Vejtov špil tarot karata, kao i ozloglašeni Alister Krouli.

Krouli je bio čovek koji je izdejstvovao da se magika piše sa "k". On je i u velikoj meri zaslužan za to što sam osuđen na smrt.

Godine 1993, kada su tri osmogodišnjaka pronađena ubijena u mom gradiću, sva pažnja je odmah bila usmerena na mene. Zašto? Zato što sam bio seoski čudak. Oblačio sam se u crno, nosio dugu kosu i slušao hevi metal. Kao da to nije bilo dovoljno da postanem osumnjičeni u malom, tvrdokornom fundamentalističkom gradu na vrhuncu panike oko satanizma, još sam se bavio i magikom. Neki od najtežih dokaza protiv mene tokom suđenja bili su koliko sam ponosan na svoje poznavanje Kroulija i činjenica da sam posedovao romane Stivena Kinga.

Ako želite da znate više o mom slučaju, pogledajte bilo koji od dokumentaraca iz serije Izgubljeni raj, kao i Zapadno od Memfisa, dokumentarac koji sam lično producirao. Možete i da pročitate moju knjigu Život posle smrti.

Moje zanimanje za magiku možda je doprinelo mom osuđivanju na smrtnu kaznu, ali je i u velikoj meri pomoglo da preživim najveći deo dve decenije koliko sam proveo u američkom zatvorskom sistemu.

***

Dobar deo svog boravka u zatvoru — skoro devet godina — držan sam u super maksimalno obezbeđenom krilu zatvora, gde sam provodio 24 sata dnevno u samici.

Kad ste u samici to je kao da živite u vakuumu u kome ne dobijate nikakvu utehu. Provodite svaki sekund sami i nema ničeg što može da vam odvrati pažnju od užasa vaše situacije, nemate kontakt ni sa čim i ni sa kim što može da vam pruži makar tračak nekakve nade. Vreme prestaje da postoji i nema načina da beležite njegov prolazak. Podne je isto što i ponoć. Božić je isto što i Dan nezavisnosti. Možete samo da sedite sami sa svojim strahovima, čekajući kad će se sledeći put ćefnuti čuvarima da vas povrede.

Tu sam odlučio da svaki trenutak svog života u budnom stanju posvetim dubljem i dubljem zalaženju u svet magike.

Imao sam nekoliko učitelja sa kojima sam se dopisivao, uključujući sveštenika japanskog Zen hrama koji je doputovao iz Japana u zatvor u Arkanzasu kako bi me rukopoložio u tradiciji Rinzai Zen japanskog Budizma, istoj onoj koja je u davnašnja vremena podučavala samuraje.

Zen vas uči strpljenju, snazi volje i samokontroli. Duge vremenske periode sedite u položaju zvanom "seiza", što praktično znači na kolenima. To vam dozvoljava da izgradite neku vrstu otuđenosti koja vam omogućuje da svoje misli i emocije posmatrate kao vanjski posmatrač, umesto da im dozvolite da vas ponesu. Učite da prevaziđete fizičku neudobnost, mentalnu teskobu i emocionalne ponore. Sedeći u seizi, shvatio sam da mi je od rođenja um trčkarao okolo u krugovima, poput psa koji juri sopstveni rep.

Pogledajte i naš dokumentarac o Ajsmenu koji meditacijom pobeđuje bolesti:

Ono čemu me je zen naučio deluje veoma prosto, ali je zapravo mnogo teže nego što zvuči: naučio sam prosto da i dalje stavljam nogu pred nogu, bez obzira na to koliko težak ili brutalan život ume da postane.

U vreme kad sam bio oslobođen, meditirao sam i izvodio rituale gotovo osam sati dnevno.

***

U zatvoru su čuvari znali da uđu u moju ćeliju rano izjutra, pre nego što izađe sunce, vežu me lisicama za rešetke i na smenu tuku. Tukli su me toliko da sam posle pišao krv.

Fizičkog bekstva, naravno, nije bilo. Nisam mogao nigde da odem čak ni nakon što su prestali da me mlate. Sedeo sam tamo tako godinama, na istom onom mestu na kom sam bio traumatizovan i mučen, u istoj toj betonskoj kutiji u kojoj je sam vazduh bio zasićen mržnjom i bedom. Iz tog perioda vučem traume sa kojima ponekad moram da se borim čak i ovoliko godina kasnije.

Pošto nisam imao kuda da odem, morao sam da pronađem način da promenim tamošnju energiju. Nisam imao ništa od alatki ili pomagala koje ljudi obično za to koriste, kao što su žalfija, mirišljavi štapići ili tamjan. Imao sam samo svoju volju, intelekt i energiju.

Iskoristio sam ono što sam imao besomučno ponavljajući vežbu koju magovi zovu Manji terajući ritual pentagrama. On podrazumeva rad sa disanjem i vizualizaciju koja upravlja energijom. Uz njenu pomoć možete da stvorite sebi neku vrstu svetog prostora, isteravši zaostalu energiju iz njega. To je kao da sterilišete energiju u sobi.

Uz to, ta vežba vam pruža osnovni uvod u rad sa inteligencijom koju zovemo Anđelima. Nakon što očistite prostor, pozovete arhanđele četiri elementa (zemlja, vazduh, vatra i voda) da stabilizuju svaku energiju koja uđe u taj prostor i usklade je sa vašom ličnom željom kakva god ona bila.

Moja lična želja bila je da me čuvari više ne tuku ili da mi ne uništavaju ono malo lične imovine što sam imao, kao što su porodične fotografije. Izvodio sam taj ritual iznova, i iznova, i iznova, nabijajući ga toliko duboko sebi u psihu da mi je postao gotovo refleks. Danas, toliko godina kasnije, mogu da ga izvedem ne pomerajući se iz stolice.

***

Mag veruje da stvarnost nije samo blazirani, banalni konkretni svet oko nas, već da je stvarnost više kao crni luk koji se sastoji od više slojeva složenih jedan preko drugog.

Uzmite, na primer, naše misli. Znamo da posedujemo misli, ali te misli ne možete nikom da pokažete. Ne možete da se uverite koliko je neka misao teška ili kakav joj je miris. Isto važi za emocije: stvari kao što su ljubav i mržnja nemoguće je zapravo izmeriti, a opet će vam samo neki ludak reći da one ne postoje. Emocije, misli — one postoje u veoma eteričnom delu stvarnosti. A na sasvim drugom kraju spektra imate naša tela, naše automobile, naše zgrade, naše torbice marke "guči" i picu — te stvari postoje na jednom mnogo gušćem, konkretnijem stepenu stvarnosti.

Ono što razdvaja zapadnjačku magičku praksu od istočnjačkih oblika meditacije jeste konačno odredište. Istočnjačke tehnike, kao što su one kojima se bavi taoisti i budisti, za cilj imaju oslobođenje pojedinca od sveta ili da im dopusti da ga nadrastu i pobegnu iz njega.

Mag, s druge strane, ne želi da pobegne iz sveta. On želi njime da ovlada. On želi da oblikuje materiju stvarnosti snagom svoje volje sve dok ne stvori raj na zemlji i za bekstvom više nema nikakve potrebe.

Magovi takođe veruju u prisustvo inteligencija koje obitavaju na suptilnijim planovima stvarnosti.

Različite kulture imaju razna imena za te inteligencije i zvali su ih svakako, od bogova, preko duhova do anđela. "Anđeo" je izraz koji lično najviše volim, budući da se ove inteligencije ponašaju u skladu sa misaonim etiketama koje im dodeljujemo.

Tim inteligencijama — tim Anđelima — sam se obratio sa krajnjim ciljem mog oslobođenja od smrtne kazne za zločin koji nisam počinio.

Svakog dana fokusirao bih se na ulazak u izmenjeno stanje svesti, preusmeravajući svoju svest na vid stvarnosti u kom obitavaju te anđeoske inteligencije, privlačeći potom sebi onoliko njih koliko sam mogao.

Ispočetka je bilo teško izaći na kraj sa čak i sa četiri anđela istovremeno (jeste li ikad pokušali da zamislite četiri stvari odjednom? To je kao da pokušavate da izdresirate mačke!), ali kako su moja snaga i koncetracija rasli, polagano sam prešao sa četiri na 200.

Osećaj podseća na udar adrenalina, ali i više od toga. Osećao sam se kao da u sebe upijam čistu duhovnu snagu. Lagano sam umirao zbog nedostatka sunčevog svetla, užasne ishrane, odsustva kontakta sa ljudima, parališućeg stresa i raznih drugih fizičkih trauma. Počela je da mi opada kosa, rapidno sam gubio vid i nešto me je konstantno bolelo. Kontakt sa toliko čiste duhovne snage ispunilo me je vitalnošću i radošću. Odjednom sam se osećao življe nego godinama unazad.

Svakog dana bih zadržavao tih 200 inteligencija u svojoj sferi uticaja i programirao ih sa jednom primarnom mišlju: "Želim da izađem iz zatvora. Želim da budem kod kuće i živim srećno sa Lori (mojom suprugom). Želim da do toga dođe na način koji neće nauditi nikome i koji će biti za svačije dobro." Potom bih ih pustio da obave posao na koji sam ih programirao. Za svega godinu dana, uspeo sam da izađem iz krila za osuđenike na smrtnu kaznu.

Nezgodni deo magike jeste taj da često dobijemo upravo ono što smo tražili. Sa naknadnom pameću vidim da je svoj program trebalo malo pažljivije da sročim. Nisam tražio novo suđenje. Nisam tražio da me proglase nevinim. Nisam tražio da uhvate pravog ubicu. Tražio sam samo da budem kod kuće i da se okonča moje osamnaestogodišnje mučenje. To sam i dobio.

Nakon što su pristigli rezultati analize DNK koji su pokazali da DNK pronađen na mestu zločina ne odgovara mom, tužilac mi je ponudio sporazum. On se zove Alfordovo izjašnjavanje. Alfordovo izjašnjavanje znači da ste prihvatili krivicu, ali vam je dozvoljeno da i dalje tvrdite da ste nevini. To nema nikakvog smisla, znam, ali državi nikad nije stalo do toga da nešto ima smisla. Njoj je samo bitno da ne odgovara za svoje propuste. A upravo je to Alfordovo izjašnjavanje omogućilo tužiocima — način da se izvuku iz te situacije a da ne moraju da priznaju da su pogrešili i da ih zbog toga tuže. Dopušteno mi je da živim i da se vratim kući.

Danas živim u Njujorku i planiram da ga smatram svojim domom dok ne umrem. I dalje se svakodnevno bavim magikom, mada u manjoj meri nego tokom mojih zatvorskih godina. Danas stanem na peron podzemne železnice, zatvorim oči i zamolim inteligenciju koja obitava u vozu na liniji C da mi dozvoli da sednem kako bih se do kuće vozio malčice udobnije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu