Studenti Fakulteta dramskih umetnosti misle da je Bitef namenjen eliti

"Je l' idemo na Bitef?" - pitanje je koje već godinama unazad svake jeseni dobijam od raznih prijatelja. Ali kako su ekonomska kriza i inflacija kulture u porastu, a motivacija za ispunjen kulturni život u opadanju, poziva prijatelja je na moju veliku žalost iz godine u godinu sve manje i manje.

Ovaj, 49. Bitef, nesumnjivo će biti zabeležen u istoriji, ali pre svega zbog jednog tužnog povoda. Vizionar i osnivač Bitefa, Jovan Ćirilov, kome je ove godine bio posvećen festival, više nije među nama. Uspomena na Jovana Ćirilova je, po rečima selektorke programa Anje Suše "neizbežno, i uspomena na sam Bitef – onakav kakav je oduvek bio i kakav, uprkos dnevno-političkom šićarenju, mora da o(p)stane". O tom opstanku Bitefa se, i ispred i iza kulisa, govori već izvesno vreme, a situacija je nalik tužnoj klackalici između njegovog ogromnog potencijala i umetničkih dometa naspram konstantne nemogućnosti i borbe da se isti ostvare, održe i dalje razvijaju.

U domaćim medijima možete pročitati po koju pozorišnu kritiku ili intervju sa rediteljima i glumcima. Tu ćete uglavnom saznati o novim pozorišnim tendencijama Bitefa koje su se ove godine ogledale u "savremenim izvođačkim praksama u veoma prostranom i donekle arbitrarnom polju savremenog političkog teatra". Šta je istinska pobuna, da li je ona moguća u državnim pozorišnim institucijama ili zahteva vanistitucionalnu poziciju i šta je uopšte pobuna, iz perspektive vladajućeg neoliberalnog kapitalizma? Ovo su neka od pitanja koje je Bitef ove godine otvorio.

Ali hajde da se vratimo korak nazad. Nove pozorišne tedencije. Kome su one namenjene? Ko će da "osigura" taj neizvesni i nedosanjani opstanak i razvoj Bitefa? Ko će nastaviti tradiciju savremenog, slobodnog, kritičkog, avangardnog, političkog teatra koju je ovaj festival u Srbiji započeo? Da li možda na mladima svet ostaje?

Sa namerom da saznamo kakav odnos prema Bitefu imaju nove generacije profesionalaca u svetu pozorišta, VICE je razgovarao sa studentima i studentkinjama dramskih umetnosti. Ovi mladi ljudi će sutra biti novi selektori, reditelji, glumci, producenti, kritičari, ali i publika Bitefa.

- Meni je Bitef kao festival, odnosno ona ideja od njegovog osnivanja, nešto zaista mnogo dobro. Ali mislim da on danas ne ispunjava baš u najboljem svetlu tu neku osnivačku misiju novih tendencija i avangardnog pozorišta. Delimično mislim da je zbog finansijkih poteškoća, a delimično do organizacije - priča Mario, dvadesetjednogodišnjak sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

- Ono što mogu zasigurno da kažem jeste da je među omladinom, a pogotovo sa FDU-a, Bitef prilično nepristupačan ako pogledamo cenu karte. Na indeks ne puštaju jer nema mesta i zato mislim da je to nedostatak: nejednaka mogućnost budućih mladih profesionalaca da budu upućeni u nove pozorišne tendencije koji bi posle možda i trebalo da nastave neku tradiciju Bitefa. Ali ovako, vrlo teško. Samim tim što mladi nemaju (većinom) platežnu moć da kupe karte, ostaju uskraćeni da vide kako se pozorište "radi" u nekim zemljama gde to malo normalnije funkcioniše, i umetnički i finansijski.

Kao i mnogi budući radnici u kulturi, Mario smatra da je Bitef svojom nepristupačnošću stvorio sliku kao nešto što je za elitu, za odabrane, a ne za sve. On smatra da je to ono na čemu bi ovaj festival trebalo da poradi. Sa druge strane, on kaže da poznaje neke ljude njegovih godina koji su na ovaj ili onaj način učestovali u organizaciji Bitefa proteklih godina.

- To je pozitivan primer, kada mladi profesionalci zapravo mogu da vide celu behind-the-scenes priču kada je reč o organizaciji neke ovako značajne manifestacije - kaže Mario.

Za njegovu kolegenicu Evu, finansijska nepristupačnost i udaljenost od mladih takođe predstavlja veliki problem.

- Iskreno rečeno, ove godine sam bila prvi put na Bitefu i to na jednoj predstavi, jer sam dobila kartu na poslu. Predstava je bila Common Ground i svidela mi se dosta iako sam bila skeptična kad sam videla koja je tema. Elem, ranije nisam išla zato što 1. karte su mi skupe, 2. kad sam probala da uđem na akreditaciju ili indeks, nisam uspela - objašnjava Eva.

- Najgore od svega mi je taj neki nadmen stav obezbeđenja i ljudi koji tamo cepaju karte što nas onda otprilike išutiraju s ulaza. Meni je konkretno samo taj ulaz bio problem jer sam ja u fazonu da treba da pogledam sve za šta mi se pruži prilika da bih stekla i gradila neka znanja i iskustva, pa činila mi se tema predstave zanimljiva ili i nezavisno od kritika - priča dalje Eva. Kao i Mario, ona kaže da ima utisak da na Bitef dolazi mahom pozorišna elita, da su oni stalna publika i da je to generano problem sa pozorištem u Srbiji.

- "Obični" ljudi, pritom mislim na one koji nisu profesionalci u oblasti pozorišta ili umetnosti retko dolaze dotle. I iskreno, možda je malo preradikalno, ali mislim da je Bitef postao relikvija nekih prethodnih vremena i kao još jedna institucija tzv. intelektualne elite (počev od gorepomenutih cepača karata). Ipak, ne mislim da je nebitan danas kada faktički nemamo takve međunarodne festivale, ali mislim da je potrebno tu mnogo promena da bi ponovo bio relevantan kao što je nekada bio - zaključuje Eva.

Slično mišljenje i iskustvo ima i dvadesetjednogodišnja Ana sa smera Menadžment i produkcija u pozorištu, radiju i kulturi na FDU u Beogradu.

- Kao mlada osoba koja prati i bavi se kulturnim dešavanjima u Beogradu i Srbiji generalno, mislim da je Bitef malo skrenuo sa putanje na kojoj bi trebalo da se nalazi - kaže Ana i dodaje da je ove godine program ispratila samo preko interneta i da nije ni pokušavala da uđe na predstave.

- Prošle godine sam pokušavala da ulazim sa indeksom i funkcioniše, ali moraš da sačekaš da se svi smeste, pa ako ostane mesta, puste te da uđeš, ako ne, nikom ništa i to je u redu, jer su ljudi kupili karte i prirodno je da oni prvi ulaze. Sa druge strane, ako mladi ljudi ne mogu da priušte da kupe te karte, a činjenica je da ne mogu jer su preskupe, kome su namenjene sve te "nove pozorišne tendencije"? - naglašava Ana.

Mladi dramaturg Stefan sa Akademije umjetnosti u Banjaluci, kaže da zbog "odsečenosti" od Srbije nije bio na Bitefu. Ipak, za njega je Bitef festival od neverovatnog značaja, koji mora da se neguje i održi, ali on smatra i da je u vrlo kritičnoj situaciji.

- Koliko sam uspeo da ispratim - program jeste u suštini okej, ali šta od toga može da se uporedi sa jednim Grotovskim ili Brukom čije su predstave bile na Bitefu sedamdesetih i osamdesetih? Imam par profesora koji nisu totalni debili i kada pričaju o Bitefu govore podignute glave, inspirisani i oduševljeni, prisećajući se nekih velikih momenata i velikih umetnika. Onda se sete da pričaju o past perfektu, sete se da je to bio neki drugi grad, da su u njemu živeli neki drugi ljudi, i da su i oni sami bili neki drugi ljudi. Pa spuste glavu - priča nam Stefan, i dodaje:

- Imao sam čast da upoznam Ćirilova u Banjaluci, i tih pola sata sam posmatrao jednog čoveka koji je neverovatno strastveno pričao o nekim minulim umetničkim pravcima kao i tada aktuelnim pozorišnim tendencijama. Imao sam 19 godina i nikad neću zaboraviti taj susret. To možda nema veze sa Bitefom, ali za mene ima itekako. Bojim se da će se dozvoliti da sa Ćirilovim ode i njegov duh, vispren i plemenit - a ne sme.

Možda bi upravo to bila pogodna tema za sledeću godinu. Kako da taj krhki, ali vispreni duh pozorišta u Srbiji ne nestane? "Opstanak Bitefa je šansa za pobedu kosmopolitskog duha nad palanačkim, pobedu slobode izbora nad prinudom svake vrste, pobedu građanskog otpora nad malograđanskom apatijom, pobedu kolektivne kreacije nad kolektivnom destrukcijom", piše Anja Suša, selektorka programa Bitefa u uvodnoj reči ovogodišnjeg festivala.

Da bi Bitef opstao, da bi kolektivna kreacija nadvladala kolektivnu destrukciju, pre svega, potrebno je da taj kolektiv zaista i postoji. Ukoliko mladi profesionalci, mediji, umetnici i "obični" ljudi ostaju na marginama kolektiva koji treba da se bori za opstanak Bitefa - potpuno je izvesno da ga treba iznova stvoriti.

Ma koliko je divan prizor kolone ljudi koji čekaju u dugačkom redu da bi išli u pozorište i plemenili svoj duh, ne mogu a da se i sama ne osvrnem na problem pristupačnosti festivala, i to ne samo mladima, već i medijima. U pokušaju da uđem na predstavu Kompleks Ristić reditelja Olivera Frljića, po prvi put na Bitefu u ulozi akreditovane novinarke, poljubila sam vrata. Jedna novinarka koja je sa mnom čekala u redu mi je rekla da je i prethodne noći nisu pustili jer nije bilo mesta. Ovog puta su neki ušli, dok drugi, a među njima i ja, nisu imali tu sreću.

Po završetku 49. Bitefa, prvog bez Jovana Ćirilova, preostaje nam da se, zajedno sa studentima, umetnicima i "običnim" ljudima, nadamo da će se u narednim godinama ove okolnosti promeniti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu