​Da li stvarno postoji navučenost na pornjavu?

Uzmite za primer ovu dvojicu muškaraca. Obojica imaju natprosečnu želju da ga bace u nesvest na internet pornografiju. Ali samo je jedan od njih "zavisnik od pornića".

"Porniće gledam svakodnevno i procenjujem da moja kolekcija video materijala iznosi oko sedam terabajta, razbacana na nekoliko hard drajvova i mašina", rekao mi je Ben. "Potpuno sam svestan da masturbiram i koristim porniće više od prosečnog korisnika, ali iskreno ne mogu da vam kažem zašto je to tako. Mislim da je to možda zato što sam prvi seks imao mnogo kasnije od svojih vršnjaka i posvetio sam se pornićima kao jedinom načinu da istražim svoju seksualnost."

Sedam terabajta je mnogo pornića za čuvanje, naročito kad se uzme u obzir da je 2015. i da postoje bukvalno milioni video snimaka koje možete prosto da strimujete s interneta. Ali da li to Bena čini zavisnikom od pornića? Prema njegovom mišljenju, ne.

Mark (nije mu pravo ime) na sličan način ne može da odoli zovu internet pornjave. Čak i kad je na poslu, Mark mora da se suzdržava od gledanja pornića. Ne polazi mu uvek za rukom. Pred Božić je jedan njegov kolega spazio poganosti na njegovom ekranu i Mark je praznike proveo u neizvesnosti da li će dobiti otkaz. Mark je na kraju sačuvao posao, ali je odlučio da potraži stručnu pomoć. "Ja sam zavisnik od pornografije", priznao je.

Kao i zavisnost od seksa — super moderna među javnim ličnostima — ideja o zavisnosti od pornića stalno je na meti kritika. U novoj knjizi, Zavisnost od seksa: Kritička istorija , novozelandski akademici Beri Rej, Nina Etvud i Kler Guder tvrde da je zavisnost od pornića mit; proizvod "društvenog oportunizma, dijagnostičke amorfnosti, terapeutskog ličnog interesa i prihvatanja popularne kulture". Iako ne veruju da je to stvarno zavisnost, Rej priznaje da su naša puritanska kultura, mediji koji na sve načine love klikove korisnika i razvoj terapeutske industrije zajednički stvorili jedno atraktivno i zastrašujuće stanje.

Mark i na hiljade drugih muškaraca (vrlo se malo žena leči od zavisnosti od pornografije) se ne slažu. " Kick Start Recovery Program", koji je na internetu organizovao britanski stručnjak za zavisnost od pornića Pola Hol ima više od 11.000 korisnika.

Centar za psihološke terapije u Marlibonu, najstariji britanski centar za lečenje zavisnosti od seksa i pornografije, poslednjih godina doživeo je porast uputa. Tu je Mark došao da potraži pomoć; bio je jedan od 600 muškaraca kojima je centar pomogao da prođe 12-nedeljni program zasnovan na terapiji razgovorom. Nije bilo naknadnih studija koje bi ocenile efikasnost ovog lečenja, ali klinički direktor centra, psihoterapeut doktor Tadeus Birčard, kaže da kontrolne grupe posle tretmana pokazuju da ono funkcioniše. Birčard ne sumnja u postojanje zavisnosti od pornića.

"To je oblik seksualne zavisnosti", kaže mi on. "Ona se definiše sa četiri kriterijuma: nekontrolisano ponašanje; teško vam je da prestanete; nastavljate ponašanje uprkos štetnim posledicama; i ponašanje ima umirujuću funkciju."

Birčard, međutim, priznaje da dok kod jednog muškarca maratonsko masturbiranje može da prođe bez ikakve griže savesti, kod nekog drugog ono predstavlja medicinski problem. "Jedan od problema kad se priča o zavisnosti od seksa ili pornografije jeste taj što je sve u vezi s njima vrlo subjektivno", kaže on. "Jedini koji zaista može da kaže da li ste zavisnik od pornografije ste vi."

_________________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac o seksu i pornićima u digitalnom dobu

_________________________________________________________________________

Upravo nejasnost te definicije izlaže model zavisnosti napadima. Birčard naglašava da većina njegovih pacijenata oseća nemir; to je svakako osnova da se potraži pomoć. Međutim, često se pominje "osećanje sramote" — koncept koji je besmislen izvan određene kulture — a negativni efekti najčešće uključuje partnerovo neodobravanje. Ne iznenađuje stoga da je skorašnja studija pokazala kako religiozni ljudi češće veruju da su navučeni na porniće.

"Jedna od slabosti koncepta zavisnosti od seksa ili pornografije jeste utvrđivanje šta predstavlja nemir", kaže mi Rej. "To je jedno prilično nebulozno merilo. Ne može se prepustiti pojedincu da to sam utvrđuje, ali čim odredite neku vrstu kriterijuma, ko može da kaže šta čini preteranu upotrebu pornografije?"

Rej smatra da je "zavisnost od pornografije" kulturni produkt koji suviše uprošćava složene probleme. Nekritički izveštaji o zavisnosti od pornografije u masovnim medijima svakako su brojni. To, kaže Rej, "stvara kulturološku klimu u kojoj uprošćeni koncepti kao što su zavisnost od seksa ili pornografije koji se ne dovode u pitanje služe kao jednostavna objašnjenja za bilo kakvo problematično seksualno ponašanje."

Birčard poriče ovo i kaže da postoje dokazi da je zavisnost od pornografije fizičko stanje. Kad žele da se podrže ovakve tvrdnje, obično se poziva na neurologiju. Neke studije izgleda da pokazuju da seksualna opsesija može da izazove fizičke promene u mozgu, što je glavno obeležje zavisnosti. Međutim, ne prolaze sve studije ozbiljnu analizu. Nekolicina je vršena na pacovima, a među šačicom urađenom na ljudima, podatke potvrđuje mali broj uzorka ( u ovom slučaju svega osam muškaraca).

Profesor Dejvid Lej, koji se našao na čelu kritičara zavisnosti od pornografije, pokopao je ova neubedljiva istraživanja tvrdnjom da su ona "ometena slabim eksperimentalnim postavkama, ograničenom metodološkom strogošću i nedostatkom specifikacije modela."

Koncept zavisnosti od pornografije i modeli za njeno lečenje svakako spadaju u određeni moralni okvir. Birčard mi kaže da su "žene zavisne od veza, a muškarci od seksa", i da su muškarci "privučeni", dok žene "privlače".

Ali možda čitava ova rasprava pada u drugi plan pred činjenicom da ljudi traže pomoć jer su nesrećni. Svaka vam čast ako ste srećni dok drkate deset sati dnevno, ali šta je sa onima koji nisu?

Psihoterapeut Eš Ren mi kaže: "Ne tvrdim da zavisnost od pornografije 'postoji' ili ne. Ljudi koji mi se obraćaju zbog svoje upotrebe pornografije su u mnogo boljem položaju od mene da prosude da li za njih nešto postoji ili ne. Ono što je jasno jeste da neki ljudi imaju problema da prestanu da koriste ili ograniče svoju upotrebu pornografije."

Međutim, Ren kaže da suvišno usredsređivanje na samu "zavisnost od pornografije" može da znači da se ignorišu dublji problemi. "Ako terapeut to bude radio, rizikuje da mu promakne izvorni razlog ili značaj upotrebe pornografije njegovog klijenta", kaže on.

U teoriji, ljudi mogu da se "navuku" na bilo šta: zarađivanje novca, razgovor, "snikers". Opsesivno ponašanje je često pokazatelj drugih problema mentalnog zdravlja. U jednoj studiji muškaraca sa "zavisnošću od seksa", 62 odsto njih imali su istorijat velikih depresija, a gotovo svi su imali istorijat alkoholizma ili drugih zavisnosti, dok su drugi prijavljivali opsesivno-kompulsivne poremećaje i društvenu fobiju.

Ništa od ovoga ne znači da ljudi kao što je Mark — koji nije u stanju da se kloni PornHub-a ni tokom radnog vremena — nemaju problem ili da ne treba da im se ukaže pomoć. Pitanje je samo da li im odmažemo nazivajući ih zavisnicima? Zašto se ove teorije pojavljuju samo u slučaju poroka za koje se vezuje osećanje krivice, kao što su hrana, seks i kocka? Još nisam sreo nikog ko se plaši da boluje od zavisnosti čitanja ili slušanja muzike.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu