Kako stvarno izgleda život stjuardese iz Srbije na Bliskom istoku

Ako ste pravi patriota sigurno se pitate kako i zaboga zašto neko dođe na ideju da, bez igde ikoga ode iz ove naše mile, nebeske majke Srbije u tamo neke daleke, i to još arapske zemlje.

Istražujući fenomen odliva srpskih mozgova i radne snage, VICE je porazgovarao sa Aleksandrom, devojkom iz Srbije koja skoro dve godine živi i radi kao cabin crew jedne avio kompanije na Bliskom Istoku. Mada, pitanje je gde ona zapravo živi, jer je maltene svaki drugi dan u nekom drugom gradu, državi, kontinentu.

- Na Open Day - testiranje za stjuardese sam krenula sa svojih 30 godina. Kao neko ko se dugo bavio profesijom vezanom za laboratoriju (od jutra do mraka trčanje u točku kao hrčak), sama činjenica da ne provodim više od tri dana u jednom mestu mi je bila više nego privlačna. Jedna od mojih najboljih drugarica je iz čiste zabave otišla na Open Day i prošla. Ideja da promenim život u tom pravcu mi je sinula u glavi istog momenta - priča Aleksandra za VICE.

- Nisam znala bukvalno ništa osim osnovnog. Osmeh, crna sukinja i sako, bela košuja, punđa, crveni karmin, diskretan sat, crne najobičnije štikle - i pravac na testiranje za stjuardese. Prvi put sam prošla sve do kraja, zablistala sam na finalnom intervjuu i bila presrećna. A onda čekanje, čekanje, čekanje - dva meseca do rezultata umeju da traju večno. Sigurna da ću dobiti posao, počela sam polako da se opraštam od prijatelja, neprijatelja, rodbine (čak i one najdalje), od omiljenih mesta za izlaske, ćoškova, parkova, svoje stare profesije, ma od čitavog zivota. Zato je baš zabolelo kada sam dobila negativan odogovor, bez objašnjenja - prepričava Aleks uz smeh svoje prve pokušaje letenja ka svetlijoj budućnosti.

- Na moju veliku žalost ili sreću, taj negativan odgovor je samo još više zagolicao moju maštu, jer kada vidiš kakvi sve profili ljudi dođu i prođu Open Da, sujeta ti proradi, čak iako je godinama spavala. Inat ti postane veliki kao Burj Khalifa, a ideju da ne možeš da prođeš - zakopaš negde toliko duboko da ne možeš da je pronađeš sve i da hoćeš.

Dokaz da se upornost i doslednost svojim životnim strastima i željama zaista mogu isplatiti, nalazi se upravo u njenom iskustvu.

- U mom slučaju, koji jeste redak, godine i Open Day testiranja su se nizali, ali nisam odustajala, onda kad su čak i prijatelji i roditelji odustali od ideje da ću otići. Tešenje da nije to za mene, da sam uspešna u svom poslu u Beogradu, dobronamerni saveti o tome kako skačem sa konja na magarca, da traćim svoj talenat zubnog tehničara, želeći da postanem konobarica u limenoj kanti na nebu - ma ništa nije moglo da me zaustavi - odlučno govori naša sagovornica.

- U glavi mi je uvek bio moj bivši dečko kom smo tri puta pravili knedle sa šljivama i ispraćaj na brod, i koji je posle četiri godine borbe i neodustajanja ipak uspeo. Dakle, u mojoj glavi je bilo nemoguće da ne uspem. Prošlo je dve godine i deset Open Day-eva. I naravno kako to obično biva, dala sam sebi poslednju šansu, pre odustajanja i svog totalnog posvećivanja životu 'laboratorijskog pacova'. Naravno da sam tog poslednjeg puta uspela. Dobila sam posao Cabin Crew-a na Middle East-u - priča Aleksandra, sada već sa potpuno pomešanim srpskim i engleskim.

- Nemam pojma koji su kriterijumi, nemam pojma kako se prolazi, ne postoje saveti koje neko može da ti da, ne postoji feedback, jednostavno ili im se svidiš ili ne. Postoje naravno neka osnovna pravila, osim onog što sam već pomenula kako treba da se obučeš i da imaš širok osmeh: da imaš preko 21 godinu, engleski jezik na fluent nivou, da možeš da dohvatiš visinu 2,12m bosa na prstima, polite personality, komunikativnost. Najveći faktor je sreća (tj. da li ćeš im se dopasti i da li im neko kao ti treba u datom momentu). Drugi strani jezici jesu prednost, ali i ne moraju da budu - objašnjava dalje Aleks.

Da je ovaj posao lak, svi bismo bili stjuardese i mahali rukama par hiljada metara iznad zemlje, dok izgledamo mega srećno i jebozovno, vodimo raskalašan život, a balans na tekućem računu poprima egzotične razmere, baš kao poslednji hotel sa pet zvezdica u kojem smo spavali na lejoveru. Ali nismo svi stjuardese.

Zablude i stereotipi o takozvanim letećim konobaricama u limenoj kanti na nebu, brojni su i neuništivi. Vreme je da ih razbijemo.

Pogled iz kancelarije jedne stjuardese. Sve fotografije korišćene uz dozvolu sagovornice

- Idemo ispočetka. Kada prođeš testiranja i stigneš u svoj novi dom na Bliskom Istoku, krećeš na akademiju koja traje oko šest nedelja, svaki dan od 14h do 22-24h osim vikendom. Kada nisi na predavanjima gotovo sve vreme moraš da učiš. Sve je jako intenzivno, svake nedelje polažeš neke ispite, svaki dan imaš domaće zadatke. Učiš sve vrste aviona koji se koriste (erbaseve, boingove), a zatim aviation health, pa tek onda posluživanje - servis gostiju. Pritom, za različite letove je drugačiji servis, u zavisnosti od vrste i dužine leta postoje različiti obroci, piće itd. Najzad, ono najvažnije, na akademiji se tokom čitave obuke uči safety - kako se gasi požar, kako se porađa žena, kako se spašava život u najrazličitijim situacijama - upozorava Aleks i dodaje da pre svakog leta avion mora da se detaljno čekira, i to više puta.

- Ovaj posao je malo kao vojska, a stjuardese su i vatrogasci i babice i dadilje i na kraju krajeva, osobe koje moraju da budu smirene i staložene šta god da se dešava u avionu. To ume da bude izazov na 1500 metara - naglašava naša sagovornica.

- Kad letiš, ne sme da ti te se spava. Moraš da budeš u stanju da pažljivo pratiš sve što se dešava oko tebe. Da li su putnici dobro, da li nekog boli glava, pa zašto ga boli glava. Kad si na više hiljada metara iznad zemlje, ne smeš da rizikuješ da nekome pozli. Servis gostiju je možda jedna trećina posla kojim se baviš. Ostale stvari putnici ne vide - kaže Aleksandra.

- Paaaa, i jesu - smeje se Aleks. - Možda ne baš na samom početku dok još uvek traje obuka, ali se plata vremenom povećava. Takođe, sve zavisi od kompanije do kompanije. Biti cabin crew na Bliskom Istoku je lep paket, imaš tax free platu, smeštaj, prevoz do posla, plaćene račune, osim neta i mobilnog. U zavisnosti od toga kakav lajfstajl vodiš - možes da uštediš novac.

- Možda plata nije enormna, ali su svi na kraju meseca jako srećni. U principu ako vodiš "normalan" život možeš opušteno da odvojiš pola plate sa strane. A pod normalno smatram da ideš opušteno u restoran na ručak i da kupuješ i neke stvari koje su ti potrebne, ali da se ne bahatiš baš previše i ne kupuješ baš Luj Viton - uz osmeh priča Aleksandra.

- Hoteli mogu da budu mnogo dobri, ali mogu da budu i pristojni. Uvek je u pitanju neki sa 4 ili 5 zvezdica. Hotel sa 5 zvezdica u Evropi je pristojan hotel, ali je hotel sa 5 zvezdica u Aziji - VAU. Međutim, verovali ili ne, postoje hoteli sa sedam zvezdica, e tamo su i kvake zlatne. Razlog za to što su stjuardese smeštene u dobrim hotelima je u stvari jedna vrsta safety-ja. Kompanija ti daje najbolje moguće uslove da bi mogla da se odmoriš, i da bi putnicima mogla da pružiš najbolji mogući flying experience. Jer ne daj bože, od tebe može da zavisi njihov život - objašnjava Aleks.

- Neke i nađu. To je poprilično individualna stvar. Stjuardese ne smeju da daju svoj broj telefona putnicima, ali ništa ne sprečava putnika da tebi na papiriću ostavi broj. A ti moraš da prema putnicima budeš sve vreme ljubazna i nasmejana, ali šta ćes ti posle da uradiš sa tim telefonom kada skineš uniformu - to je potpuno na tebi - kaže Aleks i uz to dodaje da je stjuardesama zapravo strašno teško da održavaju veze i ljubavne odnose.

- Ljudi koji žive na zemlji jako često ne mogu da razumeju ovaj život i tempo. Zato je i logično da se, recimo, spajaju stjuardese i piloti, jer se međusobno razumeju. Stalno si negde, negde po svetu, menjaš vremenske zone, nekad ni samu sebe ne mošeš da pohvataš gde si. Probudiš se i bukvalno ne znaš gde se nalaziš i u kojoj si zemlji.

- To je seksualno uznemiravanje koje apsolutno (nigde) nije dozvoljeno. Postoje mere restrikcije koje mogu da se sprovedu prema nepristojnim putnicima, prema onima koji se ponašaju uzmiravajuće i prema drugim putnicima i prema posadi. Mere koje preduzimamo mogu da budu od usmenog, preko pismenog upozorenja, a čisto da znate, imamo i lisice u avionu. Ali, prljavi umovi, ne ložite se previše, plastične su - smeje se ona.

- Zanimljivost na tu temu je da sam tek posle nekoliko pokušaja da postanem stjuardesa shvatila da nikada nisam zapravo letela avionom. Taj propust je odmah morao biti ispravljen. Na nagovor prijatelja odletela sam do Rima na tri dana. Moje prvo samostalno putovanje i test da li se plašim aviona. Ma kakav strah, odmah je palo zaljubljivanje!

- Lejoveri (pauza između letova) obično traju oko 24 sata, nekada su i duži, zavisi od frekfentnosti leta i od propisa države u koju se leti. Za to vreme ti treba da jedeš, spavaš i da vidiš bar nesto od grada u kom si. Destinacije se ponavljaju ponekad, pa svaki put možeš da vidiš nešto drugo i tako na kraju upoznaš ceo grad - priča Aleksandra svoje iskustvo za VICE.

- Jednom sam šest puta za mesec dana letela u Bangkok. To mi je sada već druga kuća - govori ona uz osmeh.

- Lud provod naravno postoji, ali 12 sati pre leta ne sme da se pije alkohol i moraš da se pojaviš 100% odmorna na letu, Ako ne spavaš pre leta, spavaće ti se u avionu, a to ne smeš da radiš. Bezbednost mora da bude na prvom mestu.

- Što se tiče obilaska, šest sati je dosta da se vidi neki novi grad. Ako nisi dovoljno lenja osoba, kao što ja nisam, može da ti se za dva dana promeni život. To se meni redovno dešava, a zadnji put se desilo u Katmanduu. Prvi put sam bila tamo početkom februara ove godine. To je potpuno druga planeta, drugi svet. Oni su jako siromašni, ali su jako mio i topao i dobar narod. Osećaš njihovu divnu energiju.

- Izgleda skroz drugačije od svega što sam videla. Bila sam dva sata u Swayambhunath tj. Monkey Temple-u i za to vreme prisustvovala ceremoniji šišanja dečaka. Majmuni slobodno šetaju okolo i prave haos. Taj hram je mesto gde se dešava hiljadu stvari u isto vreme - uzbuđeno prepričava Aleksandra svoje avanture za VICE.

- Neko te samo spusti u taj deo sveta i vidiš potpuno ludilo, padneš na drugu planetu, sve što si gledala na History i Discovery kanalima sada se dešava tebi. Možeš da osetiš miris, možeš sve da dodirneš svojim rukama. Bila sam u Katmanduu pre zemljotresa koji je ovog proleća razorio sve, i da nisam tada izašla u obilazak na dva sata, pitanje je da li bih sve to ikad videla i doživela.

- Nekada moraš da podneseš i neke žrtve. Recimo London nikad nisam stvarno videla jer sam uvek kada sletimo na Heathrow bila na granici da se razbolim. Morala sam da biram - London ili zdravlje. Proradi ti racio i moraš da budeš odgovorna. To su kompromisi koje prosto moraš da napraviš. Nekada kad sam umorna prespavam ceo lejover i ne vidim ništa. Nekad mozak hoće ali telo ne dozvoljava.

Aleksandra kaže za VICE da jeste istina da svako može da radi ovaj posao, ali ne može svako da ga podnese na adekvatan način, niti je baš sve sjajno kao što deluje. - Uvek si u društvu, uvek među ljudima, ali si stalno usamljen. Ljudi koji to ne mogu da istrpe, jako brzo izađu iz posla. Stalno si iznad oblaka, a moraš da budeš (mentalno) sa obe noge na zemlji. Mislim da nikada nisam bila više na zemlji nego sada. Tamo si jednostavno on your own.

- Ne pripadaš ni svojoj rodnoj zemlji, a ni ovoj u kojoj trenutno živiš. Nisi ni tamo ni vamo. Ali baš zato možeš da iskoristiš taj neprijatan osećaj kao priliku da isplaniraš svoju budućnost, baš zato što si u nekom međuprostoru. Nedostaje ti momenat doma, kuće, previše je hotela i putovanja. Nedostaju ti najobičnije dnevne stvari koje se svima inače podrazumevaju. Da sedneš na klupu u parku i popiješ pivo. Da sa drugaricom pričaš o glupostima koje se dešavaju u gradu. Da se čujes sa mamom - zaključuje Aleks.

- Ja zato dosta fotografišem jer me to nekako stabilizuje, vrati mi se osećaj tog doživljaja koji sam imala na putovanju i povezuje me sa realnošću.

- Pa da, poenta jeste da non stop letiš - priča Aleksandra, sada već uz glasan smeh. - Neki dođu da zarade novac, neki da pobegnu od nečega, da vode drugačiji život, jednostavno im treba promena. Neki su po prirodi adrenalin džankiji. Kada letiš, htela ne htela, napumpaš se adrenalinom. Ali jeste tačno da gomila ljudi radi ovaj posao da bi proputovali svet.

Na samom kraju našeg razgovora, Aleksandra kaže da u svom dalekom novom domu ima super drugarice i kolegenice, ali da zapravo ne pričaju mnogo o tome šta se kome desilo na lejoverima.

- Vrlo često ne znam ni šta su videle i kako im je bilo, jer opet i tamo imamo neki svoj život i dinamiku. Ja sam zaista imala sreće. Imam tri jako dobre drugarice iz Srbije sa kojima funkcionišem kao porodica i Tomoko, cimerku iz Japana koja mi je kao mlađa rođena sestra.

- Nas četiri smo potpuno različite (Tomoko je drugi state of mind, to i da ne pominjem), ali sistemi vrednosti su nam vrlo slični, pa se valjda zato i tako dobro slažemo. Bukvalno smo kao iz serije Seks i grad, samo u bliskoistočnoj varijanti. Znam, možda zvuči smešno, ali kada si daleko od kuće i kada se baviš ovoliko nestalnim poslom, jako je bitno da imaš neku bazu i neko sigurno mesto. Za mene su to one. Čine sve mnogo lakšim i zabavnijim.

Hvala Aleksandra! A vama, dragi čitaoci, hvala što ste leteli Air VICE-om.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu