Zašto ljudi u Beogradu vole Mržnju

Čuveni francuski crno-beli film Mržnja (La Haine) Matjea Kasovica ove godine slavi dvadesetu godišnjicu od kanske premijere. U Francuskoj se naveliko održavaju brojne debate o filmu, dok se u Beogradu stiče utisak da ovo slavlje traje oduvek. Film o danu u životu tri prijatelja iz emigrantskih porodica, Vinsa, Ibera i Saida, i jednog pištolja, koji iz izolovanog predgrađa ( banlieue) gde su proterani državnim planom odlaze u centar Pariza, ima više nego kultni status u Beogradu. Iako predstavlja odličan presek socijalnih i rasnih zbivanja u tadašnjoj Francuskoj koja se, čini se neopravdano, diči svojim egalitarističkim društvom kroz državni moto, priča Mržnje se očigledno, a posebno kada je reč o položaju mladih ljudi – u Francuskoj potomaka emigranata, u Srbiji bilo koga – može povezati sa našom aktuelnošću.

Ako ste francuski turista u Beogradu, vrlo je verovatno da vam meštani neće demonstrirati znanje francuskog jednim Bonjour, Merci ili Voulez-vous couchez avec moi , već deklamujući celokupni uvodni monolog iz Mržnje: C'est l'histoire d'un homme qui tombe d'un immeuble de cinquante étages. Le mec, au fur et à mesure de sa chute se répète sans cesse pour se rassurer : jusqu'ici tout va bien, jusqu'ici tout va bien, jusqu'ici tout va bien. Mais l'important n'est pas la chute, c'est l'atterrissage . (To je priča o čoveku koji pada sa zgrade od pedeset spratova. Dok pada, lik sebi ponavlja da bi se utešio: za sada je sve u redu, za sada je sve u redu, za sada je sve u redu. Ali nije važno kako padaš, već kako se prizemljiš.)

Osim poznavanja dijaloga, oni tetoviraju citate, scene i crtaju grafite posvećene ovom filmu. Kultni status ovog filma u Beogradu možda će najbolje objasniti tri priče beogradskih „Vinsa, Ibera i Saida".

INKE & SECURITY / Dorćol-Bruklin / Studio La Haine

U podrumu solitera u Šajkaškoj, ulici na granici džentrifikovanog Donjeg Dorćola i Palilule, krije se pravi mali hram posvećen Mržnji – muzički studio La Haine čiji su vlasnici Inke i Security, odnosno Nemanja i Vuk. Preuređeni podrum koji su im komšije dopustile da koriste, svega nekoliko uskih kvadrata, jedan kompjuter i zidovi oblepljeni kartonskim kutijama od jaja. Na desktopu kompjutera tri glavna junaka iz Mržnje, okolo posteri filma, grafiti i mikrofoni. Inke i Security su mladi beogradski hip-hoperi koji u svom studiju snimaju muziku koja se donekle i može povezati sa Mržnjom – Securityjeva pesma se zove „Besni" i prenosi slične emocije kao i ovaj film.

INKE: Mržnja nam je omiljeni film, i ta priča o ulici i gradu nas je inspirisala da tako nazovemo studio. O tim stvarima i mi repujemo u našim pesmama i to je automatski bila veza.

SECURITY: I tamo i ovde postoji taj kliše da su svi momci sa ulice isti, da su huligani, ali treba pokazati da unutar njih ima različitih i da svako ima svoju priču. Mi nemamo dovoljno prostora gde možemo da se pokažemo, stalno ima neko da nas spusti na zemlju. U muzici moraš da ideš do ljudi i da moliš, ne možeš samo kvalitetom da otskočiš.

INKE: Mržnja je toliko popularna u Srbiji jer se servirala priča o ulici i kriminalu kad su bili neredi u gradu i onda se većina njih isprimala na ulicu, a nisu shvatili suštinu. Svako kapira taj film na drugi način, ali meni se čini da je poenta filma u tome da za svu mržnju plaćaš glavom.

NEMANJA / Blok 19a / Tattoo

Nekada simbol revolucionarnog elana i radnih akcija, Novi Beograd je danas mešavina betona, tržnih centara i blokova u kojima kao da postoji jedan odvojen život i drugačija pravila, iako ih od centra Beograda deli samo jedan most. Ova najmnogoljudnija opština izrazito podseća na parisko predgrađe Šantlu le Vinj, mesto gde se i odigrava Mržnja, a u njoj se nalazi i Blok 19a gde živi Nemanja, zaposlen u osiguravajućem društvu, ponosni vlasnik tetovaže „Jusqu'ici tout va bien" („Za sada je sve u redu").

NEMANJA: Tetovaža se toliko se svidela mom drugaru da je uradio istu. Posle me je pitao još jedan lik da li će mi smetati ako i on to uradi. Naravno da neće. Šta da mu kažem – nisam ja to patentirao. Svidela mi se rečenica zbog metafore koju nosi, a koja meni ima previše sličnosti sa zemljom u kojoj živim, a pre svega sa krajem i ljudima oko mene. On pada pored spratova, prolaze godine, za sada je sve okej, za sada je sve okej. Preživljavanje – to je ta filozofija života. Ne možeš ni za šta drugo da brineš i da planiraš kad je bitno samo da danas ili sutra bude sve okej. Ljudi u Srbiji se na to lože jer su u istoj situaciji, na marginama su isto kao i oni u pariskim predgrađima. Jevrej, Arapin i crnac – tamo su oni marginalizovani deo društva, a u Srbiji su to svi do jednog. Mržnja jeste jedan od mojih omiljenih filmova, ali ne znam da li bi bio da sam odrastao u Švajcarskoj.

DEROX / Lekino brdo / Grafiti

Lekino brdo, uzvišenje koje s jedne strane gleda na predgrađe, a s druge ka centru grada. Strma ulica sa nekoliko zanatskih prodavnica i urušenih jednospratnih kuća poznata je i po brojnim grafitima idola omladine: Ala Paćina iz Lica sa ožiljkom, Marlona Branda iz Kuma… Zajedno sa pomenutim grafitima, nalazi se i čuveni grafit Vinsa sa uperenim pištoljem dok imitira You talkin' to me? scenu iz Taksiste. Većina ovih grafita delo su diplomiranog studenta zidnog slikarstva, Deroxa, odnosno Milana Milosavljevića, trenutno restauratora knjiga u Narodnoj biblioteci Srbije.

DEROX: Počeo sam da crtam grafite kada je Beograd bio siv, kada još nije bilo bilborda. Hteo sam da razbijem to sivilo. U početku su se komšije bunile, ali posle su tražile od mene da ih još crtam. Tako su i nastali grafiti o Mržnji. Ne znam koliko puta sam gledao taj film, prestao sam da brojim kod 56. puta. Svako popodne, završimo kod nekog, pijemo pivo i gledamo. Učili smo dijaloge na francuskom napamet iako nismo znali šta zapravo znače. Taj film govori o nama, tom pokušaju da živimo normalan život, a ne da nam se. Stalno postoje neki problemi, stalno ne možemo da stanemo na noge i stalno padamo i padamo.

Čuo sam da je jedan lik istetovirao Vinsa, ali ne prema sceni iz filma, već prema mom grafitu, sa sve onom rupom u zidu. Posle je ubijen u Crnoj Gori, pa sam mu nacrtao memorijalni grafit na Čuburi. Započeo sam i seriju grafita svih likova iz Mržnje još 2003. Hteli smo i da napravimo otvorenu galeriju Lekino brdo. Svi mi stalno pričaju da ljudi dolaze da se slikaju ispred grafita, posebno Francuzi. Hoćemo, jednog dana…

Na Lekinom brdu završava se beogradska tura Mržnje. Beogradski „Vins, Iber i Said", iako nisu direktan dokaz toga, govore kako su zatvorenost, ekonomske prilike i apatija učinili da se ovo društvo lako identifikuje sa francuskim predgrađem s početka devedesetih, i pored toga što ga ne pogađaju isti rasistički/„aparthejdski" problemi.

Marginalizacija, u francuskom slučaju teritorijalna i rasna, a u našem, ona od istorijskih tokova i društvenog progresa, koja je samoinicirana, dovodi do toga da Mržnja ovde nastavlja da živi, metaforički ili ne. Njeno akumuliranje i erupcija - a primeri su brojni - i nesposobnost da se preispita, transformiše ili zameni drugim osećanjem, u poslednjih dvadeset godina su toliki da kulturno i društveno „padanje" ide svojim tokom. Ali svejedno – „nije bitno kako padaš, već kako se prizemljuješ". A možda je najvažnije gde se prizemljiš. Možda ne baš ovde.

Srećan rođendan, Mržnjo!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu