​Nesreća u nesreći

Kada sam ustala jutros i pročitala sve što je napisano i objavljeno o tragediji u kojoj je poginulo sedmoro ljudi, u glavi mi je odzvanjao refren pesme "Woke up this morning, got (yourself) myself a gun" jer sam se, kao i verovatno svaka zdravorazumska osoba u ovoj zemlji, prvo zapitala kako, kako i kako je to moguće?

Koliko god bili smrvljeni od života i rada, na neke vesti ostanemo šokirani u prvih, pa prvih pet minuta. Onda u svojim toplim domovima, kad se prosvestimo, odemo da skuvamo kafu i polako krenemo da klikćemo i skrolujemo. Jedan portal, drugi, treći, live blogovi, izjave – sve dok ne stignemo i do crne rupe – društvenih mreža.

Ali ne, ovog puta mreže nisu najcrnja rupa.

Neke konstrukcije izjava i napisa u medijima ti direktno srežu mozak, a kasnije i srce. Ali svi želimo da čitamo i dalje, mediji u Srbiji to znaju, i već kuju plan kako da tog dana imaju najveći pik. Dok nastavljamo, vidimo da je i premijer zamolio da i danas bude Dan žalosti, iako je zvanično proglašen za sutra.

U čitavoj ovoj tragediji, ne možeš a da se ne zapitaš koga je to zamolio i kako to samo neozbiljno zuči. Mi koji smo živi, sada ćemo, posle ove tragedije, da odlučujemo i zamolimo (zamolimo) da bude i danas Dan žalosti. Da li je i to izjava i da li je bilo kakvo zamoljavanje neophodno u trenutku kada je poginulo sedmoro ljudi jer premijer misli da smo mi bezosećajni ljudi kojima mora da se naredi vanredno da žale i da je tu srž njegove empatije?

I to je gadno. Ali ovo je bila samo digresija.

Dok tabloidi čekaju nekakav zicer, jer vajde od "obične tragedije" nema puno, naročito ako nema svežih slika kojim će pomutiti umove i izazvati masovno šerovanje sa njihovih sajtova – pojavljuje se uvek najsigurniija varijanta. Ona koja će da razbesni sve članove naše male srpske zajednice, pa i one koji neprestano tupe kako nam feminizam nije potreban i kako ta ženska prava nisu baš važna.

Na svu sreću, pronađen je krivac za ovu tragediju, baš u pravo vreme, na početku dana, a to je – pogađate, majka. Već mi je bilo čudno što kroz čitanje raznih tekstova nisam pre naišla na taj detalj da je, naravno, majka kriva. "Ta" majka ima samo 16 godina, otac deteta je u zatvoru, i ona ustvari nije ništa uradila kako treba: "izvela je bebu ranije iz bolnice" i "hranila je kravljim mlekom."

U svetlu svega ovoga, postaje mi jasno i zašto je premijer molio da i danas bude Dan žalosti.

Uostalom, zašto sve ne bi bilo odvratnije nego što već jeste, zašto nesreća nije dovoljna sama po sebi, zašto ne bismo sve duplirali, utrostručavali i tako pravili poligon za masakriranje empatije, a prelazak u lešinarenje? Opet imamo nesreću u nesreći, opet će se razglavljavati najnemoćniji, i tako se za žalost nema ni vremena jer mora da se sudi.