Šta sam naučio radeći kao sezonac u Bakingemskoj palati

Kada si mlad, letnji sezonski posao je bez veze. Ili radiš u nekom supermarketu u predgrađu za kikiriki da ređaš bezbrojne konzerve supe, samo da bi spiskao sve pare na nekoliko tekila u petak uveče, ili si konobar u lancu restorana, i raznosiš tanjire mlake hrane od kuhinje do stolova, i povremeno za bakšiš dobiješ jednu izgužvanu novčanicu (davanje bakšiša u Engleskoj nikada nije sasvim zaživelo). To su ti jedine dve opcije, i obe su užasne.

Ali još gore je da ne radiš ništa. Mesece nesputane slobode provodiš odbrojavajući dane, gledajući reprize Sajnfelda, i igrajući Call of Duty, sve dok ne moraš da se vratiš na faks. Tako teku tvoji ludi, mladalački dani.

Jednog leta, pre nekoliko godina, rešio sam da prekinem taj ciklus, i prijavio sam se za posao u Bakingemskoj palati. Ne za neki značajan položaj, na primer, za kralja – bilo je upražnjeno mesto nastojnika, jednog od 300 šljakera koje zapošljavaju sezonski, od jula do septembra, i koji su na usluzi obožavateljima kraljice Lizi, kada Bakingemska palata leti otvori svoje kapije i prima turiste.

Evo kako je bilo raditi u najpoznatijoj kraljevskoj rezidenciji na svetu, nositi se sa dosadnim turistima, voziti električne automobile po imanju, i razvaljivati se od alkohola posle (a nekad i za vreme) radnog vremena.

INTERVJU ZA POSAO

Najteži deo intervjua za posao u „Baki" palati je to što od tebe očekuju da nabrojiš šta sve spada pod usluge, jer većina ljudi u tom životnom dobu zna samo kako da doliva vino u vinskom podrumu „Jejts".

Evo saveta: nisam napomenuo da sam okoreli republikanac. Nećeš dobiti posao u Amazon-u ako kažeš da je Džef Bezos kreten, ili da je Netflix bolji od Prime-a. Treba jednostavno da kažeš nešto u ovom smislu: „Moj korporativni moral je dobar, i stvarno volim da pakujem stvari". Obavljeno.

CELOG LETA SI ODEVEN KAO MENTOL

Odmah će ti raspršiti sve iluzije da ćeš izgledati kao okićeni princ Vilijam. Nosićeš uštirkanu mornaričku uniformu, zbog koje svi hodaju kao da dišu na pupak – pomalo kao Šejn Varn posle debakla sa Liz Harli. Imaš i pločicu sa svojim imenom, da bi turisti mogli pogrešno da izgovaraju tvoje ime dok ti postavljaju nebulozna, tupava pitanja.

Svako dobije svoje odeljenje; time ti odrede sa kojom ekipom ćeš da blejiš celo leto. Neka od odeljenja su obezbeđenje, audio vodiči, vrt, prodaja karata i prodavnica suvenira; svi poslovi su različiti, ali na sličan način servilini, i kidaju ti dušu, ali je nikada sasvim ne unište. Možda radiš u Bakingemskoj palati, ali zapravo radiš u uslužnim delatnostima, samo u većoj razmeri. A ne možeš ni da pogrešiš. Gde god da te stave, naići ćeš na kolege studente, koji razmišljaju slično kao ti, i dobro ćete se zabavljati.

ZABAVLJATI SE KAO PRINC

Bilo je leto u centru Londona, bio sam mlad i okružen naivnim, lepim istomišljenicima, kojima je očajnički bila potrebna potvrda, kao i odmor. Nisu mi baš svi bili prijatelji, ali su svakako to postali kada smo zajedno popili bocu Bele munje u parku Sent Džejms, i kada sam lagao koliko mnogo volim Dizi Raskala.

Noći se sećam kao kroz maglu, lutali smo po pabovima, klubovima i kućnim žurkama, uvek u prevelikoj gužvi u krevetima i zamkovima na naduvavanje. Uvek u zamkovima na naduvavanje. Zaposleni su orgijali jedni sa drugima, sa neznancima, tu i tamo čak i sa neživim predmetima. Ponekad mi se činilo da je sve to bila jedna duga, pijana žurka, sa povremenim smenama u najčuvenijoj palati na svetu.

Da su posetioci samo znali koliko su neki od vodiča bili blizu da se u stilu „Isterivača đavola" ispovraćaju na neprocenjive dragocenosti, vrisnuli bi u svoje torbice. Ali siguran sam da ima dana kada i kraljica poželi da ostane u krevetu, mamurna od džina, da gleda Alana Partridža i jede pecivo Pop Tarts, ili Heinz pasulj sa kobasicama, pravo iz konzerve, umesto da prima predsednika Ugande. Zar ne?

NEMAŠ PRILIKU DA UPOZNAŠ KRALJICU

Jednog jutra, jedna mala devojčica mi je pritrčala i zacvilela, „Videla sam kraljicu! Mahnula mi je!" Simpatično. Ali lagala je kroz svoje sićušne, nerazvijene mlečne zube.

Nećete videti ni malog princa Džordža, kao ni Kejt ili Vilijama; kraljičica i porodica obično odlaze na letovanje u dvorac u Balmoralu, mnogo pre nego što počne redovna godišnja turistička apokalipsa. Kada bi hiljade ljudi došli u vašu kuću, i krišom pipali vaše stvari, gledali vašu staru odeću i slikali selfije u vašoj dnevnoj sobi, i vi biste zapalili mnogo pre toga (i pozvali policiju).

Mada, tako je verovatno i najbolje. Zamislite princa Filipa pored osoblja koji su pripadnici etničkih manjina („Majku mu, akcenat ti je baš zanimljiv!"). Služba za ljudske resurse Bakingemske palate ne bi mogla da obradi toliko žalbi.

NA KRAJU ZAMRZIŠ LJUDE

Ljudi su svuda unaokolo. Toliko mnogo ljudi. Četrsto hiljada ljudi poseti palatu tokom dva meseca. To je Diznilend za militantne monarhiste.

Jedan dan nedeljno, premeštaju te sa tvog stalnog odeljenja i dodeljuju odeljenju u svečanoj sali Bakingemske palate, da gledaš veselu, zadivljenu masu kako prolazi. Stojiš iza crvenog konopca i imaš dubioznu moć da odgovaraš na njihova pitanja, i radio vezom tražiš dozvolu ako neko od njih stvarno mora da upotrebi tajni toalet. U suštini, tu si upicanjeni dežurni nastavnik u osnovnoj školi, i upravljaš bešikama i crevima ljudi.

Teško je biti iskren kada hiljadu puta na dan ponavljaš uputstva obeznanjenim turistima. Ubrzo stekneš svoj sopstveni okidač za anksioznost: moj je bio kada mi se neko obrati američkim akcentom i kaže, „Izvinite, gospodine" – grubo, nepodnošljivo i zavijajuće, kao žestok prdež. Kakav god da im je bio komentar, ja sam škrgutao zubima, kezio se, i ljubazno odgovarao. Jednostavno moraš da stojiš tu i da misliš na pare koje zarađuješ.

PLATA JE DOBRA, ZA JEDAN STUDENTSKI POSAO

10 dolara na sat ne izgleda mnogo, ali radno vreme je dugo, prekovremeni rad se izdašno plaća, a i takvo je bilo vreme, ipak je to bilo pre više godina. Zajednog devetnaestogodišnjaka, to je bilo neizrecivo bogatstvo. Nema veze što je pola tih para završilo u obliženjem Wetherspoons-u. Indijska kuhinja vlada!

RASKOŠ PRESTAJE DA TE DOTIČE

Karavađo ovde, Vermer tamo, Kanovine biste posvuda: Brajan Sevel bi žestoko svršio na sva ta umetnička dela. Primajuće sobe su kao IKEA rokoko razdoblja: kada turista krene u obilazak jednog odeljenja, više nema nazad. Razlika je samo u tome što ovde niko ne bi mogao sebi da priušti ni običnu stolicu.

Svaka čast kraljevskoj porodici na krađama i pozajmicama – ne može se odoleti imperijalnoj igri „ko ga nađe, njegovo je" – gomile neprocenjivih kulturnih artefakta. Nema dileme, ovo je najbolji „kancelarijski" posao na svetu.

SPORA UZBUĐENJA

Dostupna su ti električna kola da bi mogao brže da se krečeš. Tinejdžere svakako niko ne mora da ubeđuje da provere kolliko mogu da razviju. Odgovor je: prilično malo, reklo bi se.

OBROCI DOSTOJNI KRALJA

Radiš mnogo, jedeš još više. Zaposleni imaju besplatan ručak, pa sam tridesetominutnu pauzu provodio kljukajući se hranom iz palate, koliko god sam mogao. Čak je i jedna epizoda rijalitija Glavni kuvar snimljena tamo.

IZMIŠLJOTINE ZA TURISTE

Tamo ti turisti postavljaju mnogo dobronamernih pitanja, jer pogrešno misle da si neko ko zna neke bitne informacije o palati. Sve što imaš na raspolaganju da zadovoljiš njihovu radoznalost je tanka, crvena knjižica, u kojoj se nalaze uglavnom nebitne činjenice o svim odeljenjima (jeste li znali da se šljunak u prednjem dvorištu Bakingemske palate čisti svakodnevno? Jeste li?)

Kada ne bih znao odgovor, odugovlačio bih i konsultovao ovu bibliju, dok sam u mislima nagađao ili smišljao laž. Baš kao kada te neko zaustavi na ulici i pita te za neku adresu, sve je bolje od jadnog priznanja neuspeha: „Žao mi je, stvarno ne znam".

Kako su se nedelje nizale jedna za drugom, osoblje je počelo da igra igru ko će da smisli što blesaviji odgovor na neko teško pitanje; što besmislenije, to bolje. Najbolja glupost koju sam čuo je bila ta da se velika balska dvorana napaja strujom uz pomoć hrčaka koji trče u točkovima u podrumu. Baš smo umeli da se zabavljamo.

NE SMEŠ DA SE TUCAŠ NA PRESTOLU

Pohotljivo leto se završava žurkom na brodu koji plovi Temzom. Glasine kažu da se proslava osoblja Bakingemske palate ranije održavala u palati, dok neki napaljeni parovi nisu počeli da se karaju na prestolu.

Svi se upicane, daju 18 dolara za votku sa sodom, i shvate da London noću izgleda isto. Buljiš u hladnu reku, znajući da ćeš se veoma uskoro vratiti na fakultet, teška srca i bled.

Obećavate jedni drugima da ćete zauvek ostati prijatelji, ali sećanja na najlepše leto tvog mediokritetskog života trajaće mnogo duže nego sećanja na ljude, od kojih većinu više nikada nećeš videti. A još možeš i da pričaš da si kenjao kod kraljice na gajbi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu