Quantcast

​Ne znaš šta je depresija dok te ne dohvati

Reč „depresija" je bila sinonim za „bedak". Dok si odrastao, bio je u pitanju nebulozni termin bez praktično primenjivog značenja, koji si podjednako često koristio i ismevao.

Joe Bish

Joe Bish

ilustracija: Den Evans

Znaš ono kad si u mladosti stalno govorio da si „depresivan"? Reprizirali ti epizodu serije? Depresija. Pojeli ti krem koji si ostavio za ručak? Depra, jebote. Izgubio si u fudbalu? Bože, zašto je sve uvek protiv mene?

Reč „depresija" je bila sinonim za „bedak". Dok si odrastao, bio je u pitanju nebulozni termin bez praktično primenjivog značenja, koji si podjednako često koristio i ismevao. Danas, mnogi od nas pominju depresiju podjednako olako. Kad vidiš jednonogog goluba u parku, to je depresivno. Ručak na poslu je žestoko depresivan. Čak i suparnički uspeh može da ispadne depresivan. „Jebiga, zašto on da dobije taj posao," kažeš ti. „Depresivno, jebem mu sve da mu jebem."

Kao i mnogo štošta, depresiju nije lako skapirati dok je ne osetiš na svojoj koži. Slično kao što, dok ne probaš ekstazi, ne shvataš nivo oduševljenja i zadovoljstva i ljubavi koji ti pruža. Možeš neuko da pričaš o tome koristeći reči kao što su „navoljen" i „zamolisan", ali nećeš opisati osećaj razdragane bliskosti. Evo, ni ja ne umem da ga opišem.

Depresija je na sličannačin neobjašnjiva, jer tako snažno udara na sva čula. Nije nalik nijednom drugom osećanju, a kad te pogodi, teško ti je da poveruješ da ljudi nisu smislili bolji način da opišu tu vrtu agonije. Ako svakodnevno pričaš o tome kako si „depresivan", veruj mi da ne možeš ni da zamisliš o čemu se radi dok te ne preplavi.

Prvi put sam sreo to crno pseto početkom leta pre dve godine. Loše sam se osećao na poslu, bolela me je glava. Činjenica da su kolege naglas pevale pesmu koja se čula na radiju činila me je neizrecivo besnim. Otišao sam do devojke po isteku radnog vremena blago ošamućen, a čim sam ušao u stan počeo sam da plačem. Nikad u životu nisam tako plakao. Bio sam van sebe. Glasno sam ridao, lice mi se pretvorilo u vlažnu sirovo crvenu masku. Odjednom sam prestao. „Šta je bilo?" Nisam umeo da odgovorim. Nisam imao pojma. A zatim sam ponovo počeo.

Plakao sam nekoliko dana. Kad sam stigao kući, rekao sam roditeljima šta se desilo i počeo da povraćam.

Drug je došao da vidi kako sam i doneo mi džoint da se malo smirim. Već je prvi dim bila najgora moguća greška u tom trenutku. Sve je počelo da se vrti. Šetao sam po sobi sa glavom u rukama i vrištao kroz suze. Nisu znali šta bi sa mnom. Ležao sam na krevetu zatvorenih očiju. Kad sam ih otvorio, video sam ofinger na vratima i razmotrio mogućnost da se o njega obesim.

Činjenica da takve misli tako lako dolaze u glavu je za mene najstrašnija strana depresije. Ovih dana samoubistvo nije nagla odluka kao što je nekadbilo. To je delimično stvar društvenog napretka; u Engleskoj je stopa samoubistava pala za dve trećine kad je vlada zamenila otrovni gas u šporetima novim i neškodljivim. Čovek o samoubistvu obično temeljno razmisli, ali da mi je tako lako palo na pamet, da mi je prošlo kroz glavu kao sasvim realna mogućnost – još nisam doživeo nešto tako zastrašujuće. Opet, olako se govori i samoubistvu. Ubiću se ako zakasnim na voz" se čuje praktično svakodnevno. Ali da ti sama ideja, taj gigantski „ubiću se" koncept stvarno uđe u glavu, neponovljivo je iskustvo. _________________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac pozHIVtivan

_________________________________________________________________________

Ako danas pomislim o samoubistvu, svestan sam da je to ništa više nego misao koja dođe i prođe. Ali pre dve godine, tih par sati, ta misao je bila tako stvarna da sam počeo da zaboravljam ko sam. Kad ti se nova ideja toliko kosi sa ličnošću koju si ceo život gradio, to te zavrti kao pokvareni ringišpil.

Tu je negde počeo disocijativni poremećaj.

Otišao sam u bolnicu. Moji roditelji su čuli o čemu sam razmišljao i to ih je uznemirilo. Osetio sam krivicu zbog toga, i nekoliko meseci nisam mogao razložno da razmišljam. Sve mi se izmešalo. Plakao bih preko telefona na vezi sa centrom za psihološku pomoć. Plakao bih sam u svojoj sobi. Nisam hteo ni sa kim da se vidim. Sve uobičajene manifestacije depresije bile su prisutne, ali nisu mi delovale kao nešto iz stripa. Kad sam bio time obuzet, ništa drugo za mene nije postojalo, čak možda ni ja sam. Bili su tu samo moj mozak i tmurni olujni oblak iznad njega, iz kog su povremeno užasni usrani gromovi udarali u moju izmučenu sivu masu.

Ovo stanje je bilo teret i za moju vezu, koja se s vremenom srećom oporavila.

Prošle su otprilike dve godine od te epizode. Iako sam donekle uspeo da se izborim sa depresijom, živim u strahu od mogućnosti da mi se vrati. Kroz psihoterapiju i pomoć porodice i prijatelja, uspeo sam da se intelektualno izdignem nad problemom, da odvojim svoje biće od svojih misli. Ako sam sposoban da to logički analiziram – „to" je ovde produkt mog uma, i kao takav pod mojom kontrolom – onda ima smisla da ću moći da ga svesno odagnam? Nije bilo lako, ali terapija mi je pomogla da ojačam to uverenje. Ako ti stručan akademski građanin naučno objasni kako ti mozak funkcioniše, to ume da ublaži bar maničnu stranu depresije. Počeo sam opet da gledam na stvari pozitivno. Kad sam se odvažio da napustim terapiju, znao sam da sam na pravom putu.

Pa ipak, depresija je realno gledano uvek prisutna. Sećanje je i dalje sveže. Nalik je na rak u tom pogledu; može da se savlada, da se pobedi, ali uvek postoji mogućnost da će da se vrati. Drago mi je da sam imao samo kratkotrajan – iako žestok – susret sa depresijom, ali drugi ljudi nisu te sreće. Nedavno tragično preminuli Robin Vilijams se preko 50 godina nosio sa depresijom da bi ga na kraju nadvladala. Kad mi je bilo najteže, govorio sam sebi da mora da bude bolje – ne zato što sam znao da će tako biti, nego zato što gore prosto nije moglo. Čovek mora da se stabilizuje pod pritiskom kako zna i ume; da prihvati da mu nije dobro ali da sa tim može nekako da se nosi, da se ne preda i prihvati da će mu zauvek biti tako. Na kraju krajeva, nekad mora da prođe.

Pošto sam prošao kroz taj napad depresije, počeo sam drugačije na gledam na ljude koji prikupljaju priloge za pomoć centrima za mentalno zdravlje. Krenu mi suze, dođe mi da ispraznim novčanik. Neverovatna je stvar pomoći ljudima koji ne znaju kako da pomognu sebi. Nema konkretnog leka za lom mozga, ali postoje brojne terapijske metode, od CBT do hemijske terapije do meditacije – šta god pomaže da se preživi i živi. Kad depresija prođe, plašiće te mir, nećeš mu verovati, jer iskustvo kroz koje si prošao ne bi poželeo ni najgorem neprijatelju. Ali ako ti se nekad vrati, uteha leži u činjenici da su i drugi ljudi prošli kroz isto to. Na kraju i to sranje mora da prođe, a ti ćeš još biti tu.

Često mislim o semantici duševnih oboljenja; nekad mi je „depresija" bila sasvim obična reč, kao „sandala" ili „matine". Sad mi reč izaziva štrecaj u grudima, sećanje na očaj i tamu i tugu onog jednog leta. Značenje reči se sa vremenom menja, ali retko na tako ličan način.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu