Dvanaest miliona razloga zašto verovati u ljude-guštere

Po podacima iz 2013., čak 12 miliona Amerikanaca veruje u mogućnost da zemljom iz senke vladaju reptilodna bića – intergalaktički gušteri koji menjaju oblik su narodni poslanici i lica sa TV ekrana. Istini za volju, teorija o ljudima-gušterima jedna je od manje popularnih; isto istraživanje pokazalo je da 21 milion ispitanika veruje da je sletanje na Mesec bilo lažirano, a 116 miliona ceni da su klimatske promene nameštaljka.

Smejte se ako hoćete, ali problem sa takozvanim teorijama zavere je što se ponekad ispostavi da te hipoteze imaju osnova u realnosti. Priznat i razuman naučnik po imenu Džozef Usinski izjavio je nedavno za Atlantik da „Postoji statistički nezanemarljiva šansa da je bukvalno svaka od tih teorija istinita." Samo pitajte nekog od aktivista na čijim su sastancima zabranjivani telefoni još pre nego što je obelodanjeno da NSA može daljinski da aktivira svaki pametan telefon da bi prisluškivala razgovor. Zamislite šta bi vam ljudi rekli da ste ih 2011. ubeđivali da Fejsbuk nad njima vrši psihološke eksperimente.

Pa ipak u pop kulturi, a donedavno i psihologiji, teoretičari zavere predstavljaju se kao duševno oboleli; psiholozi i istraživači rutinski odbacuju njihove tvrdnje jer dolaze sa „zaluđenih ekstrema", iz supkulture koja klinički dokazano pati od samoobmana. Stereotip iz doba interneta je beli muškarac sumanutog pogleda koji u podrumu pregleda snimke sigurnosnih kamera kadar po kadar i dodaje crvene strelice drhtavom rukom.

Ali tokom prethodnih par godina, način na koji nauka gleda na teorije zavere i njihove sledbenike počeo je da se menja.

„Zapravo nema značajnih razlika između teoretičara zavere i nas ostalih," kaže Rob Braderton čija knjiga na ovu temu Sumnjivi um izlazi ovog meseca.

Autor, koji je doktorirao na Londonskom univerzitetu i trenutno predaje na Barnardu, tvrdi da karakteristike koje čine ljude spremnim da poveruju da je istina negde tamo „delimo svi mi… Te pristrasnosti su svima nama urođene." Ovo može da utiče na to da li ćemo se setiti određenog sastanka, ili na to da li ćemo verovati da je Osama bin Laden zaista mrtav.

Bradertonova knjiga bavi se čitavim nizom dobro poznatih psiholoških fenomena, kao što je pristrasna svrhovitost – navika da se pripisuje motivacija živim i neživim bićima – ili prirodna tendencija ka uočavanju pravilnih obrazaca tamo gde je teško uspostaviti čak i linearnu vezu.

„Možda je i najbolji primer pristrasnog potvrđivanja," piše autor, „takozvani reakcioni efekat, fenomen analiziran tokom više studija od strane Brendana Naihana, politikologa sa Darmota"

U suštini, reakcioni efekat je ono što se desi kad pokušaš ljudima razložno da objasniš zašto je netačno ono u šta čvrsto veruju. Zbog njega je nemoguće objasniti Obaminu zdravstvenu reformu onima koji su već ubeđeni da se spremaju državne komisije za pogubljenje. Zbog njega mnogi i dalje veruju da vakcina izaziva autizam uprkos svim dokazima da nije tako.

Ipak, ova ekstremna verzija pristrasnog potvrđivanja ne pripisuje se samo ludima. Prošle godine su pomenuti Džozef Usinski i njegov koautor Džozef Parent objavili jedno od najopsežnijih ispitivanja konspirativnog načina mišljenja. Da bi osporili tezu da je internet izazvao neviđenu društvenu dominaciju teorija zavere, analizirali su preko 120,000 pisama čitalaca upućenih Njujork Tajmsu i Čikago Tribjunuizmeđu 1890. I 2010., kao i onlajn diskusije o teorijama zavere pre i posle predsedničkih izbora 2012. Takođe su vršili samostalna i sveobuhvatna ispitivanja javnog mnenja.

Ovo istraživanje pokrilo je neverovatan broj teorija zavere, od onih svakodnevnih (CIA organizovala ubistvo Kenedija) to opskurnih (Kongres planira da potamani sve pse.) Podaci ukazuju na to da su teorije zavere bile bar podjednako popularne u vreme pre interneta, kao i da su teoretičari prilično heterogeni u demografskom smislu. Naravno, priroda zavera za koje se pojedine grupe vezuju varira ali, kako kažu autori, „teorije zavere prožimaju sve nivoe američkog društva – ne favorizuju određene polove, doba, rase, političku pripadnost, nivo prihoda, obrazovanja, ili zaposlenja."

„Ovo nas navodi na zaključak da gotovo svako od nas veruje u bar jednu teoriju zavere, a mnogi veruju u više njih." Šire govoreći, autori sugerišu da je jedan od osnovnih uzroka konspirativnog mišljenja percepcija neuravnotežene moći, pogleda na svet po prirodi više političkog nego patološkog tipa.

Istraživanje koje su sproveli Usinski i Parent podržava niz drugih radova na temu teorija zavere i njihovog korišćenja ljudskih sklonosti ka paranoji i uočavanju obrazaca, posebno u trenucima kad se osećamo obespravljenim. Anketiranje holandske javnosti koje je prošle godine obavio Jan-Vilem Pruijen pokazalo je da su ispitanici koji sebe smatraju nemoćnim da utiču na svoje okruženje skloniji da poveruju u teorije zavere. Kad god ljudi imaju utisak da neko važne odluke donosi umesto njih (npr. kolegijum izbornika), oni potraže jednostavno objašnjenje, često mitološke prirode.

Teorije zavere obično procvetaju kad se njima objašnjavaju krupni geopolitički događaju kao što je 9/11; i Usinski i Braderton ističu uticaj pristrasne proporcionalnosti – stava da monumentalne događaje mogu izazvati samo monumentalni (direktni i mutni) uzroci.

Ali naravno, stvari komplikuje činjenica da sile zla zaista postoje, a isto važi i za brojne zavere koje se zaista dešavaju u stvarnom svetu. U svojoj knjizi, Braderton navodi posebno gadan primer: Taskegi eksperiment koje je Ministarstvo zdravlja sprovodilo od dvadesetih do šezdesetih godina prošlog veka. Ispitivano je kako crni Amerikanci reaguju na infekciju sifilisom koju bi im naučnici namerno izazivali uz izgovor da je u pitanju terapija protiv „bolesti krvi". Bolesnicima je svesno uskraćen tretman u cilju proučavanja višegodišnjeg razvoja ove smrtonosne bolesti. _________________________________________________________________________

Divlji tragači istočne Srbije

_________________________________________________________________________

Ne bi trebalo nikog da iznenadi na crni Amerikanci koji su čuli za Taskegi eksperiment sa sifilisom češće veruju u teorije zavere o tajnim projektima SAD – kao što je, na primer, ona koja tvrdi da su „Amerikanci izmislili AIDS."

„U većini teorija zavere postoji zrno, ako ne baš istine, onda uverljivosti," kaže Braderton. „Postoje legitimni razlozi za brigu, kao što je militarizacija policije, uticaj vlasti…"

Onaj fiktivni prikaz teoretičara zavere navučenog na Reddit je više proizvod napretka tehnologije nego stvarnog porasta broja ljudi koji u sulude tvrdnje veruju. Zanimljivo je da je ova sklonost paranoji (ili skepticizmu, ako baš hoćete) prisutna u određenim tipovima ličnosti. Utvrđeno je da osoba koja veruje u jednu teoriju zavere ima podjednake šanse da poveruje u drugu teoriju zavere kad je čuje, čak i ako se ove dve teorije međusobno potiru. Na primer, ako verujete da je Princezu Dajanu ubila kraljevska porodica, sasvim je moguće da ujedno verujete da je Princeza Dajana još uvek živa.

Internet je „verovatno promenio prirodu teorija zavere," kaže Braderton, jer dozvoljava ljudima da aktivno učestvuju u stvaranju teorija, kao što se videlo na primeru bombaškog napada tokom maratona u Bostonu. „Nekada je čovek morao da napiše knjigu o svojoj teoriji, da strpljivo izlaže svoje stavove." Ali ne slaže se sa stavom da je internet značajno povećao broj ljudi koji u teorije zavere veruju.

Kako onda naći granicu između razumnog nivoa paranoje i čistog konspirativnog mišljenja? Verovatno zavisi od toga koliko visoko mislite da zavera doseže, kao i od toga da li vam je čitav pogled na svet uslovljen određenom tajnom u koju verujete uprkos svoj logici i realnosti. Ali ako su Braderton i njegove kolege u pravu, način na koji nas ove teorije privlače je prilično univerzalna stvar.

Kako Braderton kaže, „ljudi žele da vide svet na taj način, kao borbu dobra i zla. Žele da veruju da nama upravljaju te sile." U središtu svog tog konspirativnog mišljenja leži poruka (slabašne) nade: „Ona nam govori da možemo da identifikujemo ljude koji upravljaju nama, možemo da se borimo protiv njih.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu