Reklame
vesti

​Šta da se radi s ostacima pobačenih fetusa?

Istraga sprovedena 2014. godine u Velikoj Britaniji pokazala je da je u britanskim bolnicama u prethodne dve godine spaljeno više od 15.000 pobačenih i abortiranih fetusa.

pisao Jonathan Goddard
23 Oktobar 2015, 11:38am

Flickr user Konstantinos Koukopoulos

Istraga sprovedena 2014. godine u Velikoj Britaniji pokazala je da je u britanskim bolnicama u prethodne dve godine spaljeno više od 15.000 pobačenih i abortiranih fetusa. Oni su pomešani s ostalim medicinskim otpadom, a u nekim slučajevima njihovo spaljivanje iskorišćeno je za grejanje i napajanje energijom istih tih bolnica u kojim su fetusi bili pobačeni. "Na hiljade nerođenih fetusa spaljivano kako bi se grejale britanske bolnice", glasio je naslov dnevnih novina širom zemlje.

Odjednom je jedan od najdugovečnijih tabua društva — pobačaj — dospeo u prvi plan svesti nacije. Došlo je krajnje vreme da mu se posveti dužna pažnja: u Velikoj Britaniji, baš kao i u Sjedinjenim Državama, ne postoji nacionalni standard za postupanje sa pobačenim fetusima.

Kao i u svemu drugom kad je u pitanju trudnoća, postoje brojni načini na koji žena može da se postavi prema svom pobačaju. Neke žene pronalaze utehu u zakopavanju ili kremaciji ostataka pobačenog fetusa; druge ne smatraju da je fetus nešto zbog čega bi trebalo da su ožalošćene i radije bi da se prema njemu postupa kao prema svakom drugom medicinskom otpadu. Ali status kvo u Americi često u potpunosti lišava žene ovih izbora.

Prema rečima Erike i Džošue Rejfa, pobačaj je "verovatno jedan od najmanje pominjanih a najčešćih uzroka tugovanja." Poput na hiljade roditelja širom Amerike, oni suviše dobro znaju kako je kad tuguješ. Erikina trudnoća se prošle godine završila pobačajem.

U intervjuu za VICE, Rejfovi su opisali su se osećali, nakon što su nekoliko nedelja ranije videli otkucaje srca svoje bebe, kad im je prilikom sledeće posete rečeno da njega više nema. To se desilo u 13. nedelji Erikine trudnoće. Kad su seli da razmisle šta dalje, rečeno im je da ako budu ušli u bolnicu, neće moći da ponesu ostatke fetusa kući i sahrane ih. Ova informacija, koja je prenesena lekaru Rejfovih, na kraju se ispostavila netačnom, ali su oni ipak odlučili da pobačaj sačekaju kod kuće, u nadi da će sami moći da pokopaju ostatke fetusa.

Potrajalo je deset dana, ali je na kraju Erikino telo izbacilo ostatke fetusa, i, kako je rekla, mogli su da "vide i drže u rukama svoju majušnu i savršenu bebicu." Kasnije iste noći, Erika je počela da krvari i Džošua ju je, nesvesnu, brzo odvezao na hitan prijem.

Nekih 18 meseci kasnije, u aprilu 2015. godine, Rejfovi su svedočili o svom iskustvu pred Odborom za javno zdravlje teksaškog Predstavničkog doma u korist HB 635, predloga zakona koji je na snagu stupio početkom ovog meseca i koji teksaškim roditelji garantuje pravo da sami odaberu šta će se desiti s ostacima trudnoće posle pobačaja. Odbornik Four Prajs, sastavljač predloga zakona, već je imao prilike da se uveri u to kakvog je traga ova promena zakona ostavila. Prajs je za VICE rekao: "Nakon što je usvojen HB 635, mnogi parovi su zvali ili slali pisma govoreći kako im se desila slična stvar i koliko su zahvalni što će ovo sada biti regulisano zakonom."

Pobačaj nije, uprkos konfuziji koja postoji u javnom diskursu, isto kao kad je dete mrtvorođeno. Svake godine u Sjedinjenim Državama bude 23.000 mrtvorođene dece — fetusa koji umru u materici posle 20 ili više nedelja trudnoće. Prema zakonu, ove bebe moraju da budu sahranjene ili kremirane. U 34 države , roditelji mogu uz obaveznu umrlicu da dobiju i "Potvrdu rođenja koje se završilo mrtvorođenošću" ili nešto tome slično. U slučaju prekida trudnoće pre 20. nedelje mnogo je verovatnije da će fetus biti spaljen zajedno sa ostatkom dnevnog medicinskog otpada ili kremiran i pokopan na neobeleženom grobnom mestu .

A opet je broj mrtvorođenih beba u Americi mnogo manji nego broj pobačaja. Procene variraju zbog neredovnog prijavljivanja, ali brojka bi mogla da dostigne i milion slučajeva godišnje; skoro 30 odsto ukupnih trudnoća završava se pobačajem.

Od 2014. godine, u 27 država majka (ili njen opunomoćenik) nije imala izričito pravo da se odluči za ukop ili kremaciju fetusa koji umre pre graničnog vremena od 20 nedelja. U još sedam država postoji opcija odabira ukopa ili kremacije, ali ne postoji obaveza da se o toj odluci obavesti majka. Zbog ovoga se ožalošćene porodice često završe u pravnom limbu, što mnogima dodatno otežava žalost i patnju posle iznenadnog gubitka. U najgorim slučajevima, to može dovesti do opasnih situacija kao kod Rejfovih.

Prema rečima Tanje Marš, profesorke prava na Univerzitetu Vejk Forest koja se specijalizovala za zakone o sahranama i grobljima, "fundamentalni pravni problem jeste taj što nikom među zakonodavcima sve do relativno nedavno nije palo na pamet da je to uopšte nešto što bi trebalo da ih se tiče." To nimalo ne iznenađuje kad se uzme u obzir nerazumevanje javnosti za pobačaj. U nedavnoj studiji objavljenoj u žurnalu Obstetrics and Gynecology , istraživači su otkrili da je više od polovine ispitanika radikalno potcenilo koliko se često dešavaju pobačaji. Odbornik Four Prajs izjavio je da je čak i na zakonodavnom nivou potrebno mnogo edukacije. Prajs je za VICE ispričao da su, dok su pokušavali da izdejstvuju izglasavanje zakona, zakonodavci "utrošili priličnu količinu vremena na objašnjavanje članovima i osoblju u zakonodavnim službama Doma i Senata zašto je to uopšte neophodno. Većina pojedinaca zapravo nije imalo nikakvog iskustva niti razumevanje zašto to može biti od koristi." I zaista, tim se pitanjem ni sam zastupnik Prajs nije bavio sve dok ga nisu posetili Rejfovi. Prajs je kazao: "Ta poseta je bila glavni pokretač sastavljanje predloga zakona."

Teško je reći kada se tačno većina pobačaja dešava tokom trudnoće, iako se velika većina događa veoma rano; u prvih nekoliko nedelja, mnogi pobačaji mogu čak da prođu neprimećeno.

Granični period od 20 nedelja koji pobačaj odvaja od mrtvorođene dece podložan je optužbi za proizvoljnost. Prema rečima doktorke Kristen Svonson, rezon kojim se stiglo do ovog razdvajanja potpuno je besmislen. U intervjuu za VICE, Svonson je rekla: "Pravna definicija se navodno oslanja na medicinsku definiciju koja glasi: 'Mrtvorođeno dete je rezultat prekida trudnoće posle tačke nastajanja očekivane sposobnosti fetusa za život.' Pravna granica je 20 nedelja. Po većini aspekata, mi medicinskom granicom smatramo 24 nedelje. Na osnovu medicinske definicije, koristimo pravnu definiciju od 20 nedelja koja nije čak ni validna."

Pogrešno je smatrati da žene koje dožive pobačaj manje pate od žena čiji se prekid trudnoće završio mrtvorođenim detetom. Ova oblast se još istražuje, ali doživljaj pobačaja umnogome se izmenio otkad je Irv Leon, klinički psiholog i vanredni profesor na Univerzitetu u Mičigenu, počeo da proučava prekid trudnoće 1985. godine.

"U to vreme pobačaj se nije smatrao gubitkom bebe, već više običnim prekidom trudnoće", rekao je on za VICE. Prema Leonovim rečima, za način na koji žene danas rani stadijum trudnoće doživljavaju kao bebu delom je zaslužna "upotreba ultrazvuka, naročito u ranoj fazi, i veća oštrina i jasnoća slika."

"Posle oko osam nedelja, kad ljudi prvi put budu podvrgnuti pregledu ultrazvukom i prvi put vide otkucaje srca, to je veoma često početak procesa doživljavanja trudnoće kao bebe", kazao je Leon. "Za razliku od toga, ranije su najveći doživljaj trudnoće bili pokreti fetusa, kad majka prvi put u drugom trimestru oseti kako se beba 'mrda'." Prema studiji iz juna objavljenoj u žurnalu Obstetrics and Gynecology , 37 odsto ispitanih žena koje su doživele pobačaj doživele su ga kao gubitak deteta.

_________________________________________________________________________

Stondirana deca

_________________________________________________________________________

Ali prekid trudnoće može za različite ljude imati različito značenje. Kako primećuje doktorka Džoen Kačatore, docent na Državnom univerzitetu u Arizoni i osnivač Fondacije MISS, "Za ženu koja je, recimo, imala problema sa neplodnošću i pokušavala da zatrudni pet godina, pa onda konačno zatrudnela, i bila uzbuđena zbog toga, i svima ispričala... a onda pobacila posle 12 nedelja — za nju je to gotovo neizdrživ gubitak."

Doktorka Marta Dajmond kaže da, na osnovu njenog istraživanja, "na stepen ožalošćenosti najviše utiče koliko taj gubitak znači samom pojedincu ili paru. Rani prekid trudnoće može biti apsolutno katastrofalan, ali i ne mora da bude." Za Kačatore i Dajmond to znači da je važno roditeljima pružiti kontrolu i izbor oko toga šta će se desiti posle prekida trudnoće. To je, prema Leonovim rečima, podjednako važno iz psiholoških kao i moralnih razloga. Pružanje izbora u trenucima beznađa može psihološki da pomogne roditeljima tako što će ograničiti i pružiti mehanizme za prevazilaženje nečega što se doživljavao kao potresno iskustvo prekida trudnoće.

Poput mnogih roditelja širom Amerike, Rejfovi nisu dobili priliku da izaberu metod kojim će konačno odložiti ostatke svoje trudnoće. To ih je dovelo do ekstremnog zdravstvenog rizika, ali im je na kraju pružilo ono što su želeli: priliku da ukopaju svoju bebu, koju su nazvali Lijam, posle skromne ceremonije na porodičnoj zemlji. To im je omogućilo, po njihovim sopstvenim rečima, "istinski osećaj ostavljanja teškog perioda za sobom". Kačatore kaže da mogućnost da se gubitak obeleži službom i ukopom — nekom vrstom rituala — ključno je za proces ožalošćenosti.

"Ritual je za nas veoma važan jer tad možemo da iskažemo emocije, u društvenom smislu možemo da se povežemo sa drugima oko zajedničkog gubitka", rekla je Kačatore za VICE. "Na neki način, roditelji taj ritual iskoriste za otelotvorenje ljubavi i veze za koju se prečesto kaže da nije važna, čak i ako to nije eksplicitno. U kulturnom smislu, implicitno, mi je, međutim, osećamo."

Taj ritual može biti važan čak i u odsustvu tela, smatra Kristen Svonson, dekan Koledža medicinskih sestara na Univerzitetu u Sijetlu, koja je vršila opsežna istraživanja i klinički rad sa ženama koje su iskusile prekid trudnoće. "Ljudi govore o 'održavanju ceremonije', ali ne pamtim da nešto mnogo pominju proizvod začeća", rekla je Svonson za VICE. "To je više kao da su održali sahranu svoje uspomene i održali ceremoniju posvećenu svemu što uz to ide."

Ali Kačatore ističe da kako god porodica odlučila da obeleži prekid trudnoće usled pobačaja — ako to uopšte učine — to je nešto što mora da ostane individualni izbor i ne bi smelo da se nameće roditeljima. "Veoma je važno da se ritual ne natura roditeljima. Naročito u slučaju veoma ranih gubitaka, jer neke žene ga ne smatraju detetom", rekla je ona.

Sva pravna regulativa koja se bavi ostacima trudnoće ima potencijal da bude neverovatno naelektrisana. Iako je to posebna problematika, bliskost sa debatom oko abortusa bila je itekako na umu odbornika Foura Prajsa kad su on i njegovi saradnici sastavljali predlog teksaškog zakona.

"Bili smo veoma pažljivi i svesni koji jezik koristimo, jer svaki put kad uđete u raspravu ili oblast zakona ili predloženog zakona koji se bavi ostacima fetusa, vrlo se brzo pretpostavi da se bavite pitanjem prava na abortus, a to ume odmah da polarizuje narod", rekao je Prajs za VICE. "Ovaj predlog zakona nije imao nikakve veze sa tim pitanjem, mi smi samo rešili da roditeljima koji su doživeli pobačaj obezbedimo apsolutno pravo da kontrolišu način na koji će se odložiti posmrtni ostaci njihovog deteta."

"Ne pamtim da ljudi nešto mnogo pominju proizvod začeća. To je više kao da su održali sahranu svoje uspomene." – Kristen Svonson

U Velikoj Britaniji, koja je uglavnom usvojila liberalniji pristup prema brojnim etičkim pitanjima u vezi sa embrionima i fetusima, Human Tissue Authority , vladina agencija, izdala je revidirane smernice posle skandala iz 2014. godine. Sada svako ko odlaže ostatke trudnoće (pre 24. nedelje) mora pacijentu da obezbedi jasne usmene ili pismene informacije o opcijama za odlaganje koje su mu na raspolaganju (a koje uključuju kremaciju i ukop), kao i da ženi pruže opciju da se odrekne preuzimanja te informacije, što bolnici omogućava da sama odabere metod odlaganja. Takođe se izričito zabranjuje mešanje ostataka trudnoće sa kliničkim otpadom radi zajedničkog spaljivanja. U Velikoj Britaniji, ovo se desilo tek posle javnog zgražavanja nad skandalom. U međuvremenu, za promenu se u Americi trenutno ljudi bore povremenim zahtevima za promenu zakona — često podstaknuti ličnom pre nego nacionalnom traumom.

Čak i kad se zakon usvoji, odluka o odlaganju ostataka fetusa na ovaj ili onaj način i nije neki izbor. Marš je za VICE izjavio: "Ako bolnici odloži ostatke, onda ona plaća za to. Ako je izbor na roditeljima, onda sad oni moraju da pronalaze pogrebno preduzeće i pogrebnika [o sopstvenom trošku]."

Stanovnici Nebraske Stefani Hop i njen suprug Endrju našli su se u sličnoj situaciji. Prošle godine je Hop pobacila u desetoj nedelji trudnoće. Hop je za VICE rekla: "Dan pre operacije, kad sam nazvala bolnicu, pitala sam šta će se posle desiti s ostacima. U bolnici mi je rečeno da obično skupe sve ostatke fetusa i najčešće ih kremiraju. Rekli su mi da ne mogu da mi saopšte gde posle toga odlažu kremirane ostatke." Kad je Hop insistirala na tome da ima pravo da odlučuje o poslednjem odlaganju sopstvenih ostataka trudnoće, ona kaže da joj je rečeno: "Možete sa pogrebnim preduzećem da se dogovorite o troškovima i sami sve platite ili možete da se odlučite za ono što bolnica nudi besplatno." Kad je njen suprug pozvao lokalna pogrebna preduzeća, saznali su da će ih kremacija koštati oko 1.000 dolara, što je za mnoge porodice nedostižna svota.

To je predstavljalo problem kog je Prajs i te kako bio svestan kad je sastavljao teksaški zakon. Iako ne postoji standardni postupak za bolnice ili pogrebna preduzeća, on je za VICE objasnio da će se "mnoga pogrebna preduzeća postarati da takve ostatke odlože jeftino a ponekad čak i besplatno. Polažem velike nade u to da se ovo neće pretvoriti u situaciju u kojoj samo oni ekonomski bolje stojeći mogu da iskoriste ono što im po pravu pripada. Mislim da će bolnice i pogrebna preduzeća u većini slučajeva izaći u susret roditeljima."

I zaista, bolnica je na kraju uvažila zahtev Stefani Hop: "Tek sam na dan operacije dobila poziv i rekli su mi: 'Znate šta, postigli smo dogovor sa pogrebnim preduzećem sa kojim sarađujemo i mi ćemo platiti sve troškove."

Mnogim drugim ljudima u Americi, ova vrsta izbora — i saosećanje koje iz njega proističe — prosto nije dostupna. U Konektikatu, gde ne postoji obavezujući propis da roditelji mogu sami da biraju, dobrotvorna organizacija "Nada posle gubitka" ( Hope After Loss ) već gotovo 20 godina pomaže pojedincima ožalošćenim posle prekida trudnoće. Od 2010. godine, ova grupa, u saradnji sa Fondacijom Keli Rajan, sakuplja sredstva za odlaganje ostataka u skladu sa željama roditelja. Do sada je njihovu pomoć dobilo više od 60 porodica širom Konektikata. Prema njihovom iskustvu, troškovi su različiti "u zavisnosti od toga koliko želite ono što morate da platite, a to zaista varira od pogrebnog preduzeća do pogrebnog preduzeća."

Ne postoji pravilnik kako se postaviti prema pobačaju, a ta situacija primorava ljude na teške odluke: jedna od zahtevnijih je da li i kako žaliti. Najvažnije od svega je, prema rečima Džošue i Erike Rejf, "dati roditeljima pravo da sami donesu tu odluku". U Teksasu i 16 drugih žrtava ovo je danas realnost — ali širom Amerike mora da se uradi još mnogo toga. Međutim, čak i kad je to pravo osigurano, ono može samo da bude prvi korak; situacije kao što je ova u kojoj su se našli Hopovi biće sve češće ukoliko se bolnice ne postaraju, prema propisu ili zakonu, da mogućnost žene da sahrani ili kremira ono što doživljava kao svoju bebu ne zavisi od njene sposobnost da to i plati.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
Tagged:
News
Vice Blog
Abortus
fetusi
reportaže