Prvobitno objavljeno na Motherboard.Ričard Dru, foto-novinar koga je 11. septembra AP prvobitno poslao na modnu reviju, a onda ga, kao i sve druge novinare, uputio ka "bliznakinjama", uspeo je da, u 12 frejmova, uhvati figuru u slobodnom padu. Kao i stotine drugih na višim spratovima zgrada Svetskog trgovinskog centra, koje su nepodnošljiva vrućina, dim i manjak bilo kakve mogućnosti evakuacije naterali na skok, i osoba na Druovim fotografijama izgleda kao da pada bez kontrole. Neverovatno ubrzanje njegovog tela u slobodnom padu je iscepalo tuniku koju je nosio, i to samo par trenutka pre sigurne smrti.
Reklame
Ali od svih fotografija koje je Dru napravio u ovoj sekvinci, jedna je izdvaja. Za razliku od ostalih to je mirna, intimna fotografija. "Skakač" je u kadru naopako, savršeno vertikalan, u gornjoj trećini kadra i njegova pozicija savršeno deli Severnu od Južne kule. Čovek koji pada izgleda opušteno. U kontroli. Smireno. U Esquire priči iz 2003, Tom Džuno piše da čovek ne izgleda kao da pada, "već kao da leti."
Druova fotografija je objavljena 12. septembra na sedmoj strani Njujork Tajmsa, kao i u mnogim drugim novinama širom sveta. Neverovatna i zbunjujuća, ona prikazuje odluku koja je gotovo neshvatljiva i koja iznova ostavlja utisak bola, svaki put kada se pogleda. Čovek koji pada nikad nije identifikovan, ali je savršeno odslikao užas tog dana.Čitaoci su bili besni. Zar mediji nemaju pristojnosti? Bezukusno, nisko, voajerski. Mediji su se odmah povukli i počeli da brišu fotografiju iz svojih arhiva. Don DeLilo nije iskoristio fotografiju za naslovnu stranu romana iz 2006. koji se zvao "Padač", ali Tajms ju je ponovo objavio prilikom svoje recenzije knjige. Ali osim tog slučaja, fotografija nije korišćena gotovo nigde. Dru ju je nazvao "najčuvenijom fotografijom koju niko nije video."
Međutim, auto-cenzura nije obrisala fotografiju iz kolektivnog pamćenja. Piter Čejni, reporter za The Globe and Mail, dobio je zadatak da otkrije ko je osoba sa fotografije. Nešto najbliže konsenzusu je da je Džonatan Brajli, audio inženjer u Windows on the World, restoranu koji se nalazio na dva najviša sprata Severne kule, verovatno osoba sa fotografije.
Reklame
Međutim, to nije utvrđeno do kraja. I možda je najbolje tako. "Fotografija je kenotaf, piše Džuno u Eskvajeru. "I kao i svi drugi spomenici neznanim junacima u svetu, ona samo traži da je pogledamo i zapamtimo. Da se uvek sećamo Čoveka koji pada."Čovek koji pada, film iz 2006; Džek Gentul, čovek čija je supruga, Elejn, pala sa Južne kule, rekao je "da to mora da je izgledalo kao let."11.9. je bio najfotografisaniji događaj u istoriji, i pored toga što se desio pre nego što telefoni sa kamerama postali sveprisutni. S obrizom da se pada u peridou "sive zone" - nakon što je internet postao globalan, ali pre njegove globalne dominacije, logično je da je nemoguće utvrditi ko je Čovek koji pada bio. Danas, da se nešto poput 11.9. desi, sigurno bi sve znali o osobi na nekoj fotografija koje bi podsećale na ovu.Ne zna se da li je Brajli zvao ili slao poruke bližnjima u poslednjim minutima svog života. Danas, Čovek koji pada bi verovatno svoje poslednje trenutke proveo u "lajvu" na Instagramu, Tviteru ili Fejsbuku. I ne bi bio jedini. Ali to ništa ne bi promenilo. Mi možemo da zavaramo sebe, ali ukoliko bi se opet desilo nešto kao 11.9. ništa ne bismo mogli da uradimo za ljude koji se nalaze u toj zgradi ili avionu. Samo bismo mogli da gledamo.
Ono što bi imali su tragovi o identitetu. I pitanje je da li bi to bilo bolje. Ili gore. Da li bi pružilo utehu ili celo iskustvo učinilo još gorim. Možda bi tek to bili bezukusno, ružno i voajerski. Možda bi samo ponizilo osobu koja je već izgubila život. A možda bi nam i pomoglo da lakše pevaziđemo događaj, tako što ćemo se upoznati sa životom žrtve.U svakom slučaju, Druov Čovek koji pada - nepoznata, nedokučiva silueta koja je savršen simbol užasa tog dana - bio je poslednji primer svoje vrste: neko koga su svi videli, ali niko ga ne zna.