Quantcast

Proveo sam dve nedelje izgubljen u džunglama Bornea

VICE Staff

VICE Staff

Tasmanijac Endrju Gaskel je umalo izgubio život u nacionalnom parku Mulu. Ovde nam priča kako je bilo.

Kada prođe prvobitni užas kada shvatiš da si se beznadežno izgubio, iskustvo se smiruje i dobija postojan ritam. Tumaraš dalje, pokušavajući da rešiš problem u izmaglici gladi. Telo te boli. Sanjariš o hrani i ljudima koje verovatno više nikada nećeš videti. Neprekidno umišljaš da ispred sebe vidiš put, ili čistinu iza drveća, ali to nikada nije istina. Na momente se osećaš začuđujuće mirno, a u drugim trenucima si na ivici panike. Ali teraš dalje, sve dok ne umreš ili nađeš izlaz.

Ja sam našao izlaz, ali kada se sada prisetim, svi ti dani su mi bili slični. Evo samo jednog od tih dana, po mom najboljem sećanju, kada sam bio izgubljen u nacionalnom parku Mulu na Borneu.

Probudio me je oštar ujed, negde na stopalu. Pokušavajući da nađem lampu, shvatio sam da mravi gamižu svud po tlu. „Ostavite me na miru", promucao sam, pokušavajući da ih oteram. Samo sam želeo da spavam. A čak i da sam želeo da uključim lampu, znao sam da će zasijati samo na trenutak pre nego što se isključi – baterije su bile gotovo sasvim istrošene.

Skupio sam prste oko malog kamena: samoodbrana. Počeo sam da ubijam mrave pre nego što me ugrizu. Lampa se palila i gasila, osvetljavajući bljeske nasilja, kao u akcionom filmu. Kada sam smrskao poslednjih desetak, sklonio sam lampu iznad glave i pokušao da nađem udoban položaj za spavanje.

Zbog rana na nogama je bilo bukvalno nemoguće da se namestim, ali one nisu bile ništa u poređenju sa mojim pulsirajućim stopalima. Nakon što sam pregazio nekoliko kamenitih potoka (brže je pratiti potoke nego se snalaziti po šumi), čizme su mi iznutra izgulile kožu sa oba stopala. Onda se meso inficiralo, i sada je pulsiralo i smrdelo. Jedino rešenje mi je bilo da pokušam ponovo da zaspim. Da se vratim nazad u podsvest.

Pogled na nacionalni park sa vrha na planine Mulu

U malezijsku državu Saravak sam krenuo početkom avgusta 2016, nakon što sam izgubio posao na severu Kvinslenda. Ne, nisam bio otpušten. Moj stariji šef je jednostavno jednog dana ušetao u kancelariju i rekao da mu je svega dosta. Inženjerska firma za koju sam radio tri i po godine – posao zbog kog sam se uopšte i preselio u Kvinslend – je propala. I znam da ovo zvuči kao da sam popizdeo, ali zapravo sam se osetio oslobođenim. Umesto da počnem da tražim drugi posao, odlučio sam da na neko vreme otputujem. Da ponovo razmotrim svoje prioritete. Da shvatim ko sam i šta želim od života.

Zbog toga sam kupio kartu za Maleziju, i tako sam se sa rancem na leđima obreo u Saravaku, gde sam boravio skoro tri meseca, pre nego što sam stigao u nacionalni park Mulu. Saravak je u etničkom pogledu prilično raznolik. Stanovništvo se sastoji od Maležana (koji su u većini muslimani), nekoliko različitih grupa Kineza, i mnogo Dajaka, koji su starosedelačka plemena, svako sa svojom osobenom istorijom. Dajaci tradicionalno žive od obrađivanja zemlje u ruralnim predelima, sa sopstvenom grupom, jedinstvenim jezikom, tradicionalnim nošnjama i jelima. Otkrio sam da su dajačka jela posebno ukusna.

Zbog ove ljubavi prema narodu i tamošnjim prizorima, obreo sam se u nacionalnom parku sa namerom da se popnem na planinu Mulu, koja je visoka skoro 2400 metara. Namera mi je bila da to obavim u jednom danu, ili možda sa jednim noćenjem. Imao sam mnogo planinarskog iskustva u rodnoj Tasmaniji, pa sam pretpostavio da to mogu da ispeglam za jedan dan. U suštini, pristupio sam tome sa preteranim samopouzdanjem i arogancijom, umesto da budem obazriv i pažljivo se pripremim.

Do podne prvog dana sam stigao do najvišeg planinarskog logora. Pošto je padala žestoka tropska kiša, odlučio sam da prespavam u drvenoj kolibi, pre nego što narednog jutra osvojim vrh. Pojeo sam ostatke hrane pre nego što sam odlutao u san.

Selfi koji sam snimio na vrhu

U zoru sam krenuo na vrh. Stigao sam na njega relativno lako, i kada sam snimio par fotografija, krenuo sam nazad, ali je tada sve krenulo po zlu.

U trenutku kada mi je preostalo još samo par kilometara, skrenuo sam na pogrešnu stranu. Nekoliko potoka je presecalo stazu, i uprkos naporima da joj uđem u trag, nisam mogao da nađem put. Nisam se uspaničio kada je počeo da pada mrak, zato što sam znao da ću u roku od par sati naći put. Ili sam barem tako mislio. Umesto da sačekam da se razdani, nastavio sam da lutam kroz džunglu, tražeći izlaz. Ali drugi dan se pretvorio u treći, i mic po mic je prošlo više dana nego što sam mogao da izbrojim.

Kako sam izgledao u trenutku kada su me spasili. Fotografija sa RTM Saravak

Jeo sam veoma malo. Rano sam našao nepoznato voće iz džungle koje je bilo kiselo i neukusno. Kasnije sam našao gomilu okruglih žutih voćki koje štiti bodljikava kora, veličine velike trešnje. Naterao sam sebe da zagrizem u čvrsto meso velike koštice i sprao sam gorak ukus vodom koju sam natočio iz jedne od brojnih obližnjih rečica. Mogao sam samo da se nadam da voće nije otrovno. Nešto kasnije sam našao voće sličnog izgleda, samo je bilo veće i tamnije. Ukus je bio jednako loš. Nekoliko dana kasnije, primetio sam lokalnu paprat koja se zove paku paki, za koju sam znao da je jestiva, jer su je jeli lokalci u Saravaku. Pojeo sam šaku stabiljki, ali sam bio svestan da sagorevam više energije nego što unosim.

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Ajahauska - mit o potrazi

_____________________________________________________________________________________________________

Rane dane sam provodio penjući se uz planinu i pokušavajući da shvatim gde sam. Onda sam pokušao da pratim sunce u pravcu zapada, ka velikoj reci, a onda sam isplanirao da krenem na jug, u pravcu sedišta čuvara parka. Međutim, zbog gustih krošnji sam imao poteškoća da pratim sunce, dok je krajolik bio frustrirajuća matrica krša i potoka. Zbog svega toga mi je održavanje pravca bez pomoći uređaja za navigaciju bilo praktično nemoguće.

I tako sam lutao, peo se, spavao i jeo šta god sam mogao. Mislio sam na ljude koje sam izdao samo zbog avanture. Rizik koji sam preuzeo je bio sasvim nepotreban, i bilo me je prilično sramota zbog toga što se dogodilo. Ali kada smo već kod toga, nikada nisam bio ljut zbog situacije. Umesto toga sam kanalisao energiju na pronalaženje izlaza. Uvek sam verovao da će na kraju sve biti u redu.

Kada su me spasili, fotografisao sam svoje stopalo. Odvratno, kao što možete i da vidite

Nakon noćnog napada mrava, svanula je zora, uz uobičajeni hor cvrčaka i ptica. Pokupio sam svoje još uvek mokre čarape i nežno skinuo sasušenu glinu sa svog požutelog stopala. Onda sam izvrnuo čarape naopačke, nežno ih navukao i nazuo čizme. Pažljivo sam se ispravio, osećajući se primetno slabije, a zatim nastavio sa dnevnom rutinom lutanja i teturanja kroz žbunje, krš i ogromna stabla.

Nakon višesatnog tumaranja sam zastao. Nešto mi je u vazduhu bilo poznato: neki zvuk. Da li je to bio glas? Ljudski glas? A onda sam ga ugledao u daljini: trasa za prenos stabala. I sada sam bio siguran da čujem glasove. Ne samo glasove, već i razgovor na engleskom – ljudi su se žalili na vrućinu! Srce je počelo da mi lupa i krenuo sam ka trasi. Dok sam teturao kroz stabla, razmišljao sam o tome koliko daleko sam otišao na jug da bih ponovo našao stazu. Nisam bio ni blizu mesta na kome sam mislio da jesam, ali to nije bilo bitno. Uspeo sam. Izašao sam. Biću u redu.

Ali nisam bio. Dok sam prilazio, shvatao sam da je trasa koju sam video kroz granje zapravo bila samo oboreno stablo. „Upomoć", povikao sam ka turistima za koje sam i dalje mislio da su tu.

„UPOMOOOOĆ"! Ali oni nisu reagovali. Zašto ne reaguju, jebote? Zar ne shvataju da sam u nevolji?

„MOLIM VAS", pokušao sam ponovo. I na kraju sam konačno ispustio dugačak krik, sa znakom pitanja na kraju. „Mooooolim vas"?

Ali niko nije odgovorio. To nije bila staza i nikoga nije bilo u blizini. Bio sam obmanut i još uvek izgubljen. A u tom trenutku nisam verovao da će se to ikada promeniti.

Ako želite da saznate nešto više o Endrjuovoj priči, molimo vas, posetite njegov blog, andrewgaskell.com.au . On trenutno takođe piše i knjigu o svom iskustvu.

Još na VICE.com

"Haker za putovanja" otkriva kako da besplatno letite oko sveta

Sanjive i maglovite fotografije sa putovanja kroz Tursku

Upoznajte gikove koji troše hiljade evra na putovanja po svetu i isprobavanje rolerkostera