Svaštara

Zašto studenti u Beogradu toliko vole da idu u čitaonice

Ako smo ovde pet sati, od toga dva učimo, tri blejimo.

pisao Uroš Dimitrijević
27 Novembar 2016, 7:48am

Foto: Lazara Marinković

Moj prag za toleranciju buke je oduvek bio visok, pa sam uspevao da učim u neverovatnim uslovima. Dvadeset pet godina sam delio sobu sa starijim bratom i bez obzira na četvorogodišnjeg brata, psa i komšiju sa HILTI bušilicom, uspeo sam da završim studije. Nikada nisam ozbiljnije pomišljao da učim na nekom drugom mestu, jer nijedna tišina ne može da nadomesti samo moj frižider, krevet i wc šolju. Odlazio sam kod kolega kada bi organizovali grupno učenje, ali u svakoj Lone Ranger varijanti sam ostajao na gajbi.

Doduše, probao sam jednom da učim u čitaonici. Tada sam studirao ekonomiju i svaki pokušaj da ukapiram nešto se završio očajno. Išao sam na privatne časove, studentske seminare, ali ništa mi nije pomoglo da ukapiram bilo šta kompleksnije od popunjavanja opšte uplatnice. U tim trenucima beznađa, otišao sam do čitaonice, misleći da će mi ostali studenti stvoriti socijalno štreberski pritisak.

Zamalo. Kako sam ušao, tako me je omamio onaj ustajali vazduh, dok mi je tišina prožeta jedino šuškanjem fotokopiranih knjiga i otežanim disanjem kolega sa zapušenim nosem poslala omamljujuću strelicu direktno u CNS. Pročitao sam dve rečenice, a onda momentalno zaspao. Probudio me je znojavi tip u crnoj trenerci uz opasku da mogu da spavam kod kuće. To je bio najbolji savet koji sam dobio na Ekonomskom fakultetu. Otišao sam kući, nastavio da spavam i juna se pojavio na prijemnom za Filozofski.

Sve fotografije: Lazara Marinković

Smatram da sam imao sreću da formiram zen štrebersku oazu na gajbi, ali šta sa ljudima koji nemaju tih uslova? Kako da učiš ako u studenjaku deliš deset kvadrata sa još tri osobe, dok se u sobi pored praktično izučava kamasutra? Šta ako treba da podigneš čitav sajt, a gazda stana nema ništa protiv da večno budeš priključen na dial-up? Pa, možeš da zabodeš na prvu klupicu u parku, ali novembarske temperature nisu baš najprijatnije, a i ne želiš da te gledaju kao čudaka. Sa knjigom, još stručnom, u javnosti? Jebeni perverznjaku!

Zato je, verovatno, najbolja varijanta čitaonica, a ja sam obišao nekoliko kako bih porazgovarao sa ljudima o njihovim iskustvima i razlozima zbog kojih studije završavaju okruženi sa nekoliko desetina ljudi.

Prvo sam posetio Pravni fakultet i iznenadio sam se koliko ljudi cirkuliše u čitaonici. Kao da sam na autobuskoj stanici. Nisam video slobodno mesto u samoj čitaonici, ali nisam video ni ispred nje, a na automatu za kafu se red čekao kao za vizu. Kad treba da dođe čovek ovde da bi zauzeo mesto?

- Pa najkasnije u pola osam. Čitaonica radi već od sedam, ali se stvarno brzo popuni – priča mi Vanja, dvadesetdvogodišnja studentkinja.

Vanja je na četvrtoj godini i nije oduvek dolazila u čitaonicu. Ima sve uslove da uči kod kuće, ali joj, kako kaže, lako padne koncentracija, pa se motiviše kada se okruži ljudima koji štrebaju.

- Kada si sam kod kuće, stalno imaš onaj „Evo sad ću, evo za pet minuta" i tih pet minuta se pretvori u pedeset, a toga nema ovde – dodaje Vanja.

Ivana (22) i Vanja (22), IV godina, Pravni fakultet

Ona je u čitaonici sa drugaricom Ivanom, a imaju i sinhronizovanu ekipu za učenje. Zauzmu čitav red, naprave mali studentski bunker, a kada se preforsiraju, svi zajedno izađu na pauzu.

Iako čitaonica ne deluje baš tiho, izgleda da ljudi u njoj štrebaju bez problema. Zapravo najveći problem je ta beskonačna potraga za mestom.

- Ovo je jedna od bučnijih čitaonica, što mi ne pravi problem, ali meni smeta što mora da se ustane mnogo rano. Dešava se da ljudi ostave knjige u uveče i tako "zauzmu" mesta. Ja, ukoliko ne mogu da nađem mesto, sklonim te knjige ujutru, jer se desi da čitav dan niko ne dođe ili se pojavi tek kasnije popodne – priča mi Luka Đorđević, snalažljivi dvadesetjednogodišnjak i pita me da li želim kafu.

On mi objašnjava da neki ljudi dolaze kako bi se prošetali i ispozirali, ali da su ipak u manjini. Više ima onih domorodaca koji ne izbijaju iz učionice.

- Postoje ljudi koji su stalno ovde, koji ne daju ništa, ali su non-stop u čitaonici –

Luka (21), III godina, Pravni fakultet

Ali Luka je u čitaonici i iz praktičnih razloga. Na Pravnom fakultetu je obavezno da student prisustvuje na trideset odsto predavanja i to se reguliše očitavanjem kartice. Luka sam kaže da nije veliki fan predavanja i da mu više odgovara da sedi u čitaonici i uči, što mu odlično ide jer je bez problema dospeo do treće godine i nastavlja dalje. Na predavanje ode samo da se "otkuca".

- Ujutru sedneš u čitaonicu, kada počnu predavanja otkucaš se, vratiš se, ne gubiš vreme tamo i nazad - pojašnjava mi njegov sistem.

- A možeš i da daš nekom drugom?- pitam ga.

- Naravno. Onaj tip ima deset kartica kod sebe, a neki čak i naplaćuju to kao uslugu – odgovara mi i pokazuje na dečka koji odlučuje da ostane anoniman zbog svojih aktivnosti.

Ali jedna čitaonica može da smori. Isti ljudi se vrte, a pretpostavljam da ovo čuvanje mesta i rano ustajanje vremenom postane naporno.

- Treba imati balans. Ne možeš uvek da izlaziš u jedan isti klub, a kamoli u jednu istu čitaonicu – kaže Luka i uz poslednji gutljaj kafe odlazi u štreb zonu.

I u pravu je. Mislim, do sada ste već provalili da bez pogovora slušam savet ljudi iz čitaonica, pa zato nastavljam dalje do Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković".

Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Za razliku od one na pravnom fakultetu, u čitaonici Univerzitetske bilbioteke vlada manastirska tišina. Ali to nije ona neprijatna tišina, već neka štrebersko stimulišuća. Ambijent je sjajan, kao da sam u nekoj Hogvortskoj biblioteci koja je iznenada uvela struju.

- Prvobitno mi je bila potrebna neka knjiga, a posle mi se mnogo dopao prostor, svidele su mi se lampice i mnogo je prijatno nekako za učenje. Uvek je bilo toplo, a i radna atmosfera mi pomaže – priča mi Teodora sa Fakulteta za fizičku hemiju.

Teodora (21), III godina, Fakultet za fizičku hemiju

Njeno mišljenje deli i Strahinja, dvadesetjednogodišnji student elektrotehnike.

- Ponekad odlazim u čitaonicu u Studentskom gradu koja je korektna, ali ništa slično ovoj – priča mi Strahinja na pauzi.

Strahinja (21), II godina, Elektrotehnika

- Zabranjeno je čak da se priča telefonom u hodniku, što je okej, jer može da smeta kada si unutra. Za gornju čitaonicu važi da smeš da poneseš knjige, laptop, olovke, šta god. Ne smeš ranac, ali možeš kaput, ali u donjoj ne možeš kaput, ne znam zašto – priča Jana koja ima samo reči hvale za osoblje biblioteke.

Jana (20), II godina, Elektrotehnika

Nenad je baš "pobegao" iz čitaonice na Pravnom zbog buke. Za Svetozara kaže da je sve jako dobro organizovano i da se čeka maksimum dvadeset minuta na mesto.

- Već sam počeo da prepoznajem sa kog su fakulteta ljudi na osnovu oblačenja i onoga što eventualno drže na stolu. Desi se ponekad da ima baš nervoznih ljudi, to ume da smeta – kaže Nenad.

Nenad (23), IV godina, Pravni fakultet

Još jedna od prednosti čitaonice u Univerzitetskoj biblioteci je to što radi do 23h. Jedino ne radi nedeljom, ali, iz razgovora sa studentima, saznajem da retko koja zapravo radi. Jovana sa Fakulteta za fizičku hemiju mi kaže da je mesto za učenje jako bitno.

- Svako od nas ima svoje omiljeno mesto i onda dođeš ranije kako bi ga zauzeo. Sad, ima ljudi kojima je nebitno gde sede, ali ima i onih koji kada nemaju svoje mesto, čekaju dok se ne oslobodi, što je meni nerealno.

Ali ja ih u potpunosti razumem. U ovakvoj učionici ne bih želeo da imam svoje omiljeno mesto, želeo bih da ga otkupim, da imam ekskluzivno pravo na njega. Ipak veliki broj studenta je upravo prednost ovakvih ustanova.

- Postoji spektar ljudi sa kojima se družim sa medicine, sa prava, nekih fakulteta i smerova sa kojima inače ne bih mogla da imam kontakt. Uvek je tu neko sa kim možeš da razmeniš iskustvo ili jednostavno pričaš o nečemu što nema veze sa tvojom materijom i tako na pauzi odmaraš mozak -kaže Jovana.

Jovana (23),III godina, Fakultet za fizičku hemiju

Iako moje srce želi da ostane ovde, moj zadatak mi nalaže da nastavim dalje, a i malo je bezveze da u Univerzitetskoj biblioteci čitaš Betmena. Odlazim do Narodne biblioteke i tamo, očekivano, zatičem ogromnu gužvu. Ljudi čekaju u redu kako bi čitali, edukovali se. Ovo je Srbija gde ljudi provedu sate i sate nad i okruženi knjigama, a ipak sačuvaju razum.

Narodna biblioteka Srbije

Prostor izgleda kao da sam negde u Skandinaviji, a ja odlazim do nekakvog zatvorenog trga sa tribinama i sedim sa Miroslavom i Jovanom, apsolventima Ekonomskog fakulteta.

- Meni na mom faksu smetaju vrata i stolice koje škripe, jer to se stalno se otvara-zatvara, pričaju ljudi i onda ne mogu da se fokusiram. Zbog toga mi je ovde bolje, a i bolje su ribe – priča Miroslav.

Miroslav (24) i Jovan (24), apsolventi Ekonomskog fakulteta

Možda nekome "ribe" i "biblioteka" mogu da se nađu u istoj rečenici samo u scenariju za porno film, ali ovo nije dramski efekat, ovo je realnost. U meni se budi Flober koga interesuje da li ima romantičnih zapleta u biblioteci.

- Meni se još nisu desili, ali verujem da će ih biti dok završim faks – odgovara Miroslav.

Šta može ljudima da fali u ovim prostorijama? Ogromno je, fensi, klimatizovano, ima hiljadu i jedno mesto za bleju, ima čak i fontanu. Kao da sam u Grčkom letovalištu. Da li neko ima bilo kakvih zamerki?

- Kafa je užasna – ubacuje se Jovan.

Prelazim kod druge ekipe jer provaljujem da im se nešto i ne vraća nad knjigu.

- Ako smo ovde pet sati, od toga dva učimo, tri blejimo – priča mi devetnaestogodišnji Pavle sa Prava.

- Kratke pauze su nam po pola sata i onda jedna veća od sat i po, tad se jede. A vraćamo se učenju uvek "za pet minuta", jer mora da bude zaokružen broj i onda ako propustimo termin, čekamo sledeći. Ne ide da se vratiš na učenje u 13:57 – pojašnjava mi sistem pauza.

Pavle (19) i Milan (20), II godina, Pravni fakultet

Milan, njegov dvadesetogodišnji kolega je u biblioteci sa devojkom sa kojom se združio upravo u ovim prostorijama.

- "Ajde na pauzu" je najbolja tehnika – kaže Milan.

Ne mogu više. Ovde svi uče, a ja se samo šetam i smaram ih tu nekakvim pitanjima. Odlučujem da je vreme da palim tamo gde mi je mesto - gajbi.

Stvari su se mnogo promenile otkad sam završio osnovne studije u Nišu. Sada sam na masteru na Političkim naukama, imam svoj stan, mir i potpunu tišinu. Ali nakon obilaska ovih čitaonica i razgovora sa studentima, imam da poručim samo jedno – čuvajte mi mesto!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu