Ljudi su nam ispričali svoje mračne tajne iz prošlosti

Krivica ume da vodi čoveka godinama, da ga usmeri ka nekoj verziji pristojnog moralnog života. Ako ste nekad ogrešili o nekoga, suptilno ili otvoreno, u maloj ili malo većoj razmeri – potrudite se da tu krivicu vučete za sobom. Ko nije opterećen gresima mladosti, taj je sociopata.

S tim u vezi, zamolili smo prijatelje i kolege da podele sa nama događaje iz prošlosti zbog kojih još uvek osećaju krivicu. One koji su rekli da takvih događaja nema ubuduće izbegavamo.

U osmom razredu, svi smo se trudili da budemo zabavni. Jednom sam posle škole otišao do obližnjeg gradilišta i zapalio montažni WC upaljačem mog starijeg brata. Ceo grad je smrdeo na govna satima, vesti su izveštavale o tome, ali u mene niko nije posumnjao. Moji roditelji ni dan danas nemaju pojma da sam ja započeo taj požar.

GRAND THEFT AUTO

Sa 19 godina, imala sam sranje posao na benzinskoj pumpi i još goreg šefa. Voleo je da pipka radnice, a i generalno je bio pizda. Kad sam odlučila da ne mogu više da ga trpim, ukrala sam skoro hiljadu dolara iz sefa i namestila da on ispadne kriv. Posle sam našla drugi posao, a on i nije imao ozbiljnih problema (samo neku inspekciju).

Svakog leta sam išao u kamp sa ostalim izviđačima. U osmom razredu, poneo sam sa sobom Roling Stoun iz 2004, onaj broj u kom je na naslovnoj strani bila Džesika Alba u šorcu i topiću. Jedan šestak izviđač je video da čitam časopis, pa je počeo da se dere „[CENZURISANO] IMA PORNIĆE!" Objasnio sam nadležnima šta je u pitanju pa nije bilo problema, ali ipak me je mali iznervirao.

Par dana kasnije, sedeli smo i ćaskali o nečemu a neko je pomenuo klitoris. Onaj šestak je pitao „Šta je to klitoris?" a ja sam odgovorio „To ti je ono malo u ustima što spaja jezik sa nepcima." Primio se, pa je uskoro počeo svima redom da pokazuje svoj „klitoris". Poslednjeg dana kampa, pokazao je jednoj od instruktorki, a ona mu je kao prava svetica objasnila gde greši.

U osnovnoj smo tri drugarice i ja u školskom autobusu htele da napakostimo jednoj maloj što je nismo volele, pa smo u omot od čokoladice stavili plastelin i dale joj. Sve je pojela. Još uvek me je sramota.

U detinjstvu sam živeo između Josemitija i Frezna, u kalifornijskim brdima. Za jedanaesti rođendan sam dobio svoju prvu (i poslednju) pušku na kapisle. Vukao sam je svugde sa sobom, a sestra i ja smo bile u svađi sa komšijskim klincima koji nisu bili iz dobrostojeće familije kao mi (Tata nam je bio pastor.) Jednom smo se igrali na ulici, a mali od preko puta je počeo da me proziva: „Ej debeli, kladim se da ne možeš da pogodiš kantu"! Pogodio sam kantu. „Ali ne možeš da pogodiš poklopac!" Naciljao sam poklopac, a pogodio njega u stomak. Rekao bih da je bilo slučajno, ali možda baš i nije.

Posle nam je došla policija na vrata. Tata me je pozvao i pitao šta se desilo. Slagao sam i rekao da su me oni gađali kamenjem i psovali, pa sam se vratio u naše dvorište. Zamenik šerifa je sve poverovao jer sam bio pastorov sin, iako je četvoro druge dece videlo da sam pogodio onog.

Recimo da se zvao Pol (iako nije, znači zovite ga kako god hoćete). Išao sam s njim u srednju, a on je bio od one dece koja se suptilno iživljavaju na drugima. Recimo, hvalio se svojim seksualnim poduhvatima, a onda pitao mene da li sam i ja radio nešto slično, iako je dobro znao da nemam čime da se pohvalim. Imao je para, vozio crvenog mustanga. On i njegova četvorica drugova su obožavala onog lika što je napisao I Hope They Serve Beer in Hell , ubedili su sebe da su „lokalne legende". Svi ostali su ih prezirali, ali niko ništa nije smeo da im kaže. Pol, je naravno, bio vođa četvorke.

Pred kraj četvrte godine, u maju, škola je odlučila da nam svima zada da pišemo esej. Valjda su hteli da to bude neki završni ispit, ali nisu imali pojma koliko nas boli dupe za sve u tom trenutku. Nedelju dana pre nego što su nam zadali temu, dogovorio sam se sa drugarima da svi napišemo nešto o Polu, ma kakva tema bila.

Prvi čas je bio engleski, a čim sam video da je tema „etičke implikacije pretrage školskih ormarića", pomislio sam da bi stvari mogle da se iskomplikuju. Do kraja dana, već se raščulo o našoj ideji da iz zajebavanja pišemo o Polu (hvalili smo se nemilice), pa je približno 150 klinaca odlučilo da takođe piše o njemu. Mnogi su pisali kako je diler droge i drži narkotike visoke klase u svom školskom ormariću. Neki su samo pisali koliko ga ne vole. Drugi su pisali koliko je kul. Čak sam video jednog od njegovih drugova kako trči hodnikom i ubeđuje nepoznatu decu da pišu o Polu.

Par dana kasnije, sreo sam Pola na ulici. Čuo je o čemu su deca pisala, i izgledao je užasno tužno. Došlo mi je da mu priđem i priznam da sam sve započeo, da se izvinim. Ali nisam. Još uvek me je sramota. Ali evo, Pol (znaš ti dobro ko si), izvinjavam se.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu