Reklame
vesti

​Sećate se kada je Amerika htela da baca nuklearne bombe na Mesec

Lako je zamisliti nekog lika iz Pentagona kako gleda u noćno nebo, pa se osvrne ka spisku ganc novog nuklearnog arsenala, pa onda opet pogleda gore i pomisli „Šta bi bilo kad bi bilo".

pisao Harry Cheadle
27 Septembar 2016, 6:45am

Još nije sasvim jasno kome je pala na pamet ideja da baca nuklearne projektile na Mesec. Kao i većina projekata izmozganih na vrhuncu Hladnog rata, reklo bi se da je i ovo neko dosanjao pedesetih godina, kad je čovečanstvo paralelno planiralo sopstveno uništenje i pomeralo granice naučnih dostignuća u pravcu svemira. Danas niko više ne misli da je dobra ideja bombardovati Mesec; američke vlasti su to odavno otkazale. Ali lako je zamisliti nekog lika iz Pentagona kako gleda u noćno nebo, pa se osvrne ka spisku ganc novog nuklearnog arsenala, pa onda opet pogleda gore i pomisli „Šta bi bilo kad bi bilo".

Pojedinosti programa zavedenog pod šifrom A119 u javnost su dospele 2000. godine preko Leonarda Rajfela, fizičara kome je zapalo da razradi opcije za detoniranje nuklearnog oružja na površini Zemljinog satelita ili direktno iznad nje. Rajfel je za engleski Observer izjavio da su mu ljudi iz avijacije tražili da osmisli ovaj projekat 1958. godine, nedugo pošto su Sovjeti lansirali Sputnjik, prvi orbitalni satelit. Kaže da su oficiri sa kojima je razgovarao brinuli o prednosti koju Rusi imaju nad Amerikancima u svemirskoj trci.

„Bilo je jasno da su želeli da detonacija bude PR pokazna vežba, čisto onako u inat", kaže Rajfel. „Hteli su da 'pečurka' bude dovoljno velika da se sa Zemlje vidi golim okom."

Iako bombardovanje Meseca danas zvuči nerazumno, u ono vreme su američki lideri bili toliko uzbuđeni potencijalnom nuklearne tehnologije da su žudeli da se poigraju njim.

„Baš kao što se danas bavimo blesavim idejama o hipersoničnim projektilima i nabojno-mlaznim motorima, u ono vreme je atomska bomba bila novina," kaže Omar Lamrani, vojni analitičar Stratfora za VICE. „Ta tehnologija je još bila u povoju."

Vojni stratezi su razmatrali razne sulude planove . Negde paralelno sa projektom A119, bio im je na tapetu i projekat Horizont koji bi za samo 6 milijardi dolara na Mesec postavio vojnu bazu. Pričalo se da su i Sovjeti razmatrali mogućnost nuklearnih napada na Mesec , pa su bar jedne američke novine zavapile da bi „bojeva glava mogla da se odbije kao bumerang i padne na Zemlju".

U isto vreme, naučnici su maštali o svemu i svačemu na nuklearni pogon, od podmornica (što se ostvarilo) do svemirskih brodova (što još nije). Kad god bi nešto palo na pamet SAD ili SSSR, odmah bi se uplašili da će druga strana baš to postići brže i bolje. „Nekad je neophodno razmišljati nekonvencionalno da bi se ostvarila prednost", kaže Lamrani.

Juna 1959. Rajfel i njegov tim podneli su izveštaj kome je do danas istekao status poverljivosti, pod bezazlenim naslovom „Studija probnog lunarnog leta". Dokument je tehničke prirode, ne pominje direktno sumanutu premisu i ne sadrži hladnoratovsku histeriju. Umesto toga, detaljno analizira sve aspekte nuklearnog napada na mesec – uključujući i malo verovatno mogućnost da se tako unište lokalni znaci života.

Rajfel za Observer kaže da je plan „svakako bio izvodljiv u tehničkom smislu", da sama isporuka projektila na Mesec i ne bi bila neki izazov. Bilo bi čak teže unapred postaviti instrumente koji bi snimili detonaciju, što se preporučivalo u studiji iz 1959. Ali šta bi bilo da je neko sproveo celu suludu ideju u delo?

Iako bi bombardovanje Meseca te 1959. verovatno pružilo zanimljive eksperimentalne podatke, primarni cilj bi ipak bio demonstracija superiornosti u odnosu na drugu stranu u Hladnom ratu, što je važilo za celu svemirsku trku. „Svakako, postojali bi pozitivni efekti takve demonstracije tehničkih mogućnosti", navodi se u Rajfelovom izveštaju. „Takođe je sigurno da bi se izazvala značajna negativna reakcija, osim ako bi se javnost unapred dobro obavestila o ovom događaju." Drugim rečima, moraćete da najavite svetu da planirate da bombardujete Mesec ako nećete da se uspaniče.

Sa PR strane, američki zvaničnici želeli bi da nuklearna eksplozija bude vidljiva sa površine Zemlje. Po rečima Arega Danagulijana, asistenta na MIT katedri za nuklearni inženjering, reakcija bi verovatno i bila vidljiva, iako bi konkretni efekti zavisili od mnoštva faktora – veličine bombe, udaljenosti od površine pri detonaciji, itd. Danagulijan je bio spreman da nam opiše u najširim crtama šta bi se moglo desiti da je projekat A119 bio sproveden u delo.

Pošto mesec nema atmosferu, eksplozija se ne bi čula kao što se čuje na Zemlji. (Ako nuklearka padne na Mesec a ne može niko da je čuje, da li je zaista pala?) Nuklearna reakcija bi proizvela bljesak potencijalno vidljiv sa površine planete, kaže Danagulijan. Radijacija bi zagrejala površinu, pa bi se mesečeva prašina odaslala u ogromnom oblaku. Bar jedan deo tog oblaka prašine bi obasjali sunčevi zraci, što bi takođe moglo da se vidi sa Zemlje, posebno ako bi se prašina dizala sa tamne strane Meseca. Deo oblaka bi se kretao dovoljno brzo da se otrgne od mesečevog gravitacionog polja i završi u orbiti.

Da li bi u tom slučaju astronauti morali da brinu o radijaciji ako bi kasnije sleteli na Mesec? Tačan odgovor zavisi od brojnih faktora, kaže Danagulijan, od tipa bombe i detonacije do vremena koje bi proteklo između nje i sletanja na Mesec, kao i izabrane lokacije. Sa druge strane, Mesec je već sam po sebi veoma radioaktivan; bez atmosfere i magnetnog polja, daleko je manje zaštićen od kosmičkog zračenja nego Zemlja, pa je na površini satelita stepen radijacije daleko veći od onog na površini planete. Dakle, dugotrajno zadržavanje na Mesecu je i ovako nepoželjno; zaostala količina zračenja od projekta A119 verovatno ne bi ništa značila budućim astronautima.

Rajfel za Observer kaže da nije siguran zašto se projekat A119 nikad nije obistinio, ali ga je „užasavala sama činjenica da se takav besmislen PR gest čak i razmatra." Pentagon je verovatno zaključio da bilo inspirativno ako pošalju čoveka na Mesec, a ipak sumanuto ako umesto njega pošalju bombu. Na kraju je UN sporazumom iz 1967. zabranjena sva upotreba nuklearnog oružja u svemiru, pa su dalji naučni radovi na ovu temu postali bespredmetni. Za života nećemo imati priliku da vidimo kako se mesečeva prašina posle eksplozije odleće u svemir, osim ako se nešto bitno ne promeni nagore.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram

Tagged:
amerika
Vice Blog
fenomeni
oruzje
Mesec
Nuklearno oružje
Nuklearne bombe
Američka vlada