​Zašto procenjujem partnere na osnovu muzičkog ukusa

Muzički ukus osobe sa kojom izlazim mi je bitan. Već sam svesna koliko to pretenciozno zvuči, ali to je manje stvar moje snobovštine, a više samoodržanja mog mentalnog zdravlja. Priznali mi to ili ne, svi mi imamo pomalo besmislene i često nerazumne prohteve; stvari zbog kojih naši prijatelji kolutaju očima i pitaju, „Pretpostavljam da je nosio sandale" (Takođe i jebeno mrzim stopala. Tužite me.). Moji su u direktnoj vezi ne samo sa time kakvu vrstu muzike moj potencijalni dečko sluša, već i sa time koliko je voljan da prihvati ono što ja volim, i da voli da otkriva nove stvari jednako koliko i ja. Samo se šalim. Želim da prihvati da je moj ukus superiorniji. Otvoreno priznajem da muškarac koji uglavnom sluša Future and Fetty Wap može da mi razgali duh, i da pretpostavljam da bih najverovatnije imala veoma malo zajedničkog sa nekim ko religiozno sluša Opeth.

Ali kao žena koja od 14. godine navodi Pusha T kao svog lajfkouča, znam da to takođe nije i proces koji je bezgrešan. Kada prijateljima kojima je već stvarno muka od toga što samu sebe sabotiram u ljubavi pričam o izgledima da se smuvam s nekim, obično ne shvataju zašto postavljam tako „površna"ograničenja kao što je muzički ukus. „On sluša Soulja Boy. Mislim, namerno", umela sam da kažem ljudima. „I ne zna ko je Little Brother ". Mislim, prestala sam da komuniciram sa nekim ko je priznao da nikada nije čuo za Rika Džejmsa, pre pojave Dejva Čapela. Da li znam da je to višak? Da. Da li me je briga? Ne, ali takođe znam da ova metoda ima rupa.

Mislim da je muzika koju najčešće slušaš prilično dobar pokazatelj za tvoje ključne osobine; pošto je naš lični ukus zapravo mnogo više društvena funkcija nego što mi mislimo. Naš ukus deluje kao način da shvatimo smisao u sranjima koje vrednujemo; stvari koje nas dotaknu i koje nas uzbuđuju. Naročito kada je u pitanju tekstualni sadržaj, kada vidimo deo sebe u umetniku, pesmi i projektu, što nas privlači njima više nego ostalim sranjima koja se pojavljuju. To je ono zbog čega neke ljude privuku The Roots , a neke druge privuče Drejk. Ljudi su odavno povezali muzički ukus i inteligenciju, i otišli toliko daleko da su čak sproveli i istraživanje na osnovnu rezultata na SAT testovima i lajkova na Fejsbuku . Ovo istraživanje je daleko od nepristrasnog: crne muzičke žanrove kao što su soka, rep i R&B karakteriše kao „manje inteligentne", a bistrinu povezuje sa umetnicima kao što su U2 i Bob Dilan – umetnicima koji su mi do suza dosadni, a ja sebe smatram veoma bistrom. Mane na stranu, i ja sam uvek mislila da su muzika i pogled na svet u korelaciji.

Kada se ljudi međusobno privuku zbog zajedničkih sklonosti, to je savršeno normalno, od onih ekološki svesnih, do entuzijasta za sport; ali kada na dejtu spomeneš muzički ukus, to kod većine ljudi pali alarm. Ljudi se oduvek upoznaju i zaljubljuju na koncertima i festivalima, i baš kao što postoje sajtovi za fanove igrica, stripova i anima i za ljude koji mrze sebe, takođe se mogu naći platforme i aplikacije koje te povezuju sa korisnicima na osnovu žanrova i umetnika koje navode na svojim profilima. Tastebuds.fm je jedna od aplikacija koja ti dopušta da stvoriš čitav profil na osnovu muzike koju voliš – dopušta ti da navedeš omiljene autore, ono što slušaš u poslednje vreme, i najbolje koncerte na kojima si bio. Čak i popularne dejting aplikacije kao što su Tinder i Bambl ti dopuštaju da se sinhornizuješ sa svojim nalogom na Spotifaju, da bi bilo lakše pretraživati profile na osnovu umetnika koje najviše slušaju. To možda nije zagarantovani način da se nađe srodna duša, ali može da doprinese neko sjajnom i laganom razgovoru.

Ja sam došla do tačke kada sam pokušala da proširim svoje horizonte, drugim rečima: da ne dozvoljavam sebi da me odbijaju stvari za koje moji prijatelji tvrde da su beznačajne. Posle par razgovora sa jednim tipom kojeg bih inače mnogo ranije otpisala, odlučila sam da sam možda bila isuviše stroga i da treba da se fokusiram na neke njegove pozitivnije osobine. Isprva mi je delovao dovoljno normalno, ali tokom vremena koje sam provela u njegovim kolima sam bila izložena lavini zastarele i sranje muzike (Otis Reding je bio jedini izuzetak). „Šta uglavnom slušaš, osim ovoga", pitala sam ga, trudići se da budem druželjubiva. Kako sam samo jebeno zažalila zbog toga. „Pa", počeo je on, „Obično slušam ovo, kao i svoju muziku". Hitro je promenio disk i stavio svoj najnoviji projekat. Tako da ne samo da je imao užasan ukus, već je bio i reper u pokušaju, koji je, što sam kasnije saznala, imao 38, a ne 27 godina, kao što mi je isprva rekao. Zverala sam po kolima razrogačenih očiju, zato što je moj život jebeni sitkom. Sada sam bila u situaciji da moram da lažem tu osobu oko njegove sopstvene muzike, dok je moje zanimanje za njega naglo splaslo. „Najiskrenije, ne volim nijednog od ovih novih repera", rekao je. „Oni ne govore ni o čemu dobrom. Ne pratim nikoga ko se pojavio posle 2008, recimo". To nam je bio jedini dejt.

Koliko god da mom senzibilitetu odgovara stariji hip hop (sa densholom, hausom, sokom, afrobitom, starijim fankom/soulom i alternativnim R&B-jem u miksu), stresem se na pomisao da sam rep puritanac u bilo kom obliku. Kada god sam bila u kontaktu sa nekim muškarcem koji je zarobljen u beskonačnoj petlji „pravog hip hopa", on je smesta omalovažavao bilo koji od novijih trendova i umetnika, a pored toga bi i nesnosno popovao. Ja volim Illmatic kao i bilo ko drugi, ali ignorisati umetničku vrednost i uticaj To Pimp A Butterfly da bi smo mogli da se pretvaramo da će 1996. trajati zauvek je veoma zamorno. Određeni stavovi koje imaš u nekom životnom trenutku se presipaju u druge, tako da me ne iznenađuje kada to presipanje uočim u nečemu toliko ličnom i primalnom kao što je sklonost ka određenoj vrsti umetnosti.

Po meni, sve se svodi na volju da se bude otvoren za nove zvuke, baš kao što sam ja – sa ograničenjima, naravno. Ja ću lično dati šansu svakoj pesmi koja ima masnu bas liniju. Ta strast za učenjem, otkrivanjem i vrednovanjem stvari koje nikada nisu čuo je nešto što je meni neverovatno drago. Čovekova sposobnost da mi predstavi neku muziku koja mi nije poznata, ali zna šta bi mi se dopadalo, je jedna od šifri koje potpuno mogu da promene moje mišljenje o njemu. Pokaži mi Anu Mari, Reja Bika i Dejva ista da bih mogla da te volim.

Miris je možda najjače čulo vezano za memoriju, ali ja želim da budem u stanju da me muzika asocira na momka na kojeg u datom trenutku balim. A pesma ne sme da bude sranje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu