Teenage Techno Punks — dvadeset godina kasnije

Industrija je za mene bila tvornica dečijih snova. Tamo se u jednom momentu ostvarilo sve što sam želeo.

|
29 december 2015, 12:51pm

Marko Nastić i Dejan Milićević, 1997. godine Sve fotografije su iz arhive didžejeva.

Sećam se kada smo sedeli u sobičku mog drugara Bisketa jednog letnjeg poslepodneva sredinom devedesetih godina. Bilo je sparno, dosadno i bili smo bez dinara. Zijali smo u plafon i slušali na kaseti neki Happy People mix. Biske je pomagao ćaletu u automehaničarskoj radnji koju je vodio i nabavio je nekog fiću ni za kakve pare u kojeg je investirao silno bogatstvo, ili barem ono što smo smo smatrali bogatstvom u to vreme. Došao je još jedan ortak Džoni sa kojim smo blejali u to vreme i doneo je kesu punu girica i baltik vodku. Pri samoj pomisli na to mi se danas baca pegla, ali u to vreme je to bilo rešenje za dokolicu. Girice smo pojeli, vodku smo šteknuli i tim fićom se spustili do grada dok smo slušali Happy People. Dovukli smo se do Trga Republike gde je blejala skejterska ekipa. Sljuštili smo sa drugarima vodku dosta brzo, podrigivao sam na girice i alkohol, hvatala me je gorišica, ali sam bio dovoljno mlad da mi je izlazak bio na prvom mestu. Tada sam prvi put ušao u klub Industrija.

"[Industrija je bila] Mesto gde je sve počelo. Početak cele naše priče. Tu smo uhvatili talas koji smo nastavili dalje i danas traje."

Industrija je imala nešto što nisam video nikada pre, ali i nikada posle. Ona nije bila samo klub, već institucija, statusni simbol. Biti tamo značilo je biti neko. Na vratima je postojao face control, tako da ti to što možda imaš ili nemaš love nije značilo ništa. Izlasci su se prepričavali, a jedni drugima godinama nismo znali imena, već smo se samo poznavali kao "onaj iz Industrije". Čak i danas srećem ljude na ulici koje otpozdravljam tim osmehom i pogledom u kojem se potvrđujemo kao dugogodišnji prijatelji i poznanici sa ulice — ortaci iz Industrije, svedoci jednog vremena. I danas im ne znam imena, a možda je i bolje tako. Ovako taj duh, barem u tom trenutku živi i dalje.

Te večeri sam prvi put zakoračio u taj svet, iako me je mučila gorušica od vodke, iako sam podrigivao na girice. Muziku su puštali tada već u gradskim krugovima uveliko poznati TTP — Teenage Techno Punks. I svako ko pripada mojoj generaciji i svim generacijama koje su došle posle nas, a da kažu da na klupski, andergraund svet i pre svega na svet elektronske muzike ova ekipa nije uticala lagao bi sebe i druge. Tada sam prvi put izašao sa rejva u jutarnjim časovima. Tada sam prvi put išao na after. Tada sam prvi put čuo techno miks koji je trajao celu noć.

I sada, dvadeset godina kasnije, ekipa se ponovo okupila. Marko Nastić i Dejan Milićević, nekima ortaci koje viđaju svaki dan na ulicama Beograda, ali na međunarodnoj sceni i ostatku sveta imena čiji se setovi nikada ne propuštaju, nastupiće novogodišnje noći 31.12. u magacinu Depo na Cetral Dance Eventu gde će biti i Hernan Cattaneo i LTJ Bukem i ući će u dvadesetu godinu zajedničkog stvaralaštva. Razlog i više nego dovoljan da posetimo ovaj događaj, ali i da se nađem sa njima da se setimo samih početaka. Više oni svojih iskustava, a malo manje ja svojih girica.

Event možete da vidite ovde.


Marko Nastić i Richie Hawtin

Dame i gospodo, TTP:

VICE: Šta je za vas klub "Industrija"?

Dejan Milićević: Mesto gde je sve počelo. Početak cele naše priče. Tu smo uhvatili talas koji smo nastavili dalje i danas traje.

Marko Nastić: Za mene je to bila tvornica dečijih snova. Tamo se u jednom momentu ostvarilo sve što sam želeo. Sada kada gledam iz ove pozicije to je sve bilo na drugom nivou nego sada, čak i malo smešno, ali je bilo do te mere iskreno da ga je nemoguće osporiti.

Ali moram da dodam da je ta žurka koja se desila 1995. godine sa Warlockom bila jedna velika prekretnica na sceni, jer je tada sve bilo bućkuriš, pomešana muzika. I onda dođe ortak i izvrti samo tehno.

A šta je Industrija značila za elektronsku scenu u regionu?

Deki: Pa, to je sada već pitanje na koje svi znaju odgovor.

Marko: Bila je institucija.

Kako je izgledala elektronska scena pre i posle Industrije?

Deki: Pa što je najgore od svega, ja sam elektronsku muziku upoznao u Industriji."

Marko: Čuli smo za priče o tome pre Industrije, tipa Akademija i SoulFood, ali nismo mi išli tamo, jer smo bili previše mali. U tim godinama je cela ta energija bila neviđen fleš. Ceo trip uopšte odlaska na žurku je bilo neviđeno iskustvo. Mega smo se ložili na to. To nam je bilo sve. Tada je i Omen bio kultni lokal. Ali mislim da to ima veze i sa našim godinama u to vreme."

Deki: "Pa da, tada smo se upoznavali sa celom scenom i tim životnim stilom. Ali Beograd u to vreme nije kasnio za svetskom scenom, a to je bitno. U Industriju su dolazili mnogo ozbiljni dj-evi da sviraju. Sećam se, tipa, Laurent Garnier 1995. godine. Ili Trevor Rockcliffe 1997. godine.

Moj prvi je bio Mark E.G.

Marko: "To ono kada je lomio ploče o glavu?" (smeh)

Deki: "Ja se sećam tog Trevora, čoveče. Sećam se da sam bio nešto bolestan, ali sam došao do Industrije da bih delio flajere za neku žurku koju smo imali u to vreme. I onda sam video malog crnca kako šamara crossfader tamo-vamo kao lud, muzika je bila haos. Ostao sam do kraja, a kada sam izašao napolje bio sam zdrav."

Kako ste se vi okupili prvi put?

Deki: "Mare je svirao sa Laletom (Happy People prim.aut.) u Sinagogi u Zemunu. To je bilo 1996. godine. Mislim."

Marko: "Ja mislim da je bilo '97. godine."

Deki: "U svakom slučaju sam došao tamo da čujem kako pušta muziku pošto smo se već upoznali pre toga, pa me je pozvao. Ulazim ja u Sinagogu i u tom trenutku on pušta jednu stvar Tobias Schmidta na koju sam ja odlepljivao u to vreme. A pre toga sam je čuo kada ju je puštao dj Warlock u Domu omladine 1995. godine. Ali to je zapravo bio neki Warlockov miks za koji sam ja živeo. I kao dolazim tu i ovaj pušta tu stvar. Nisam mogao da verujem. Posle mi je dao tu ploču i rekao mi: 'Evo ti je, brate, vrti je.'"

E sada treba objasniti generaciji danas koncept pronalaženja pesme u to vreme.

(smeh) Deki: "Research. Ozbiljan research."

Marko: "Ali moram da dodam da je ta žurka koja se desila 1995. godine sa Warlockom bila jedna velika prekretnica na sceni, jer je tada sve bilo bućkuriš, pomešana muzika. I onda dođe ortak i izvrti samo techno. I to je bio veoma bitan trenutak, jer je cela ekipa bila tu. Mi smo svi negde blejali zajedno. Išli smo u istu školu, izlazili na ista mesta, imali puno zajedničkih prijatelja. I na toj žurki smo bili svi. Kada je ovaj izvrteo techno set, svi smo se primili. Tako je počelo.

"A Gordan Paunović je smislio TTPTeenage Techno Punks. To je bilo nešto Teenage Techno Punks VS Techno Animals ili tako nešto.

I kako su počeli prvi nastupi?

Marko: "Pa to je sve bilo mnogo spontanije. Ono što je sigurno je da smo kao generacija živeli za miks. To je najveća razlika u poređenju sa klincima danas koji se ne trude da miksuju. Čak i ne kupuju ploče. Sećam se da smo se cimali i išli u Budimpeštu za tri ploče. I kada se vratiš kući i pitaju te šta si kupio, a ti kažeš tri ploče. Takvo je vreme bilo."

Gde ste vežbali miksovanje?

Deki: "Pa svuda. Kod njega, pa kod mene, ali svuda uglavnom."

Marko: "Pa znaš kako, ja u početku nisam imao gramofone, pa sam uglavnom vežbao kod Laleta ili gde god da sam stigao. Tek kasnije kada smo Deki i ja počeli da živimo zajedno smo miksovali na gajbi."

Deki: "Jao, a ja se sećam te moje 'audicije'. Boža Podunavac me je zvao da dođem na neku žurku da sviram pošto me je čuo u nekom klubu u Blokovima. I kao, možda bi me vodio malo sa sobom da puštam muziku. I dolazi Boža, a ja set naučio napamet. Bukvalno svaki milimetar seta. Imao sam nekih trideset ploča i tih trideset ploča sam znao u rez, bukvalno svaku. I sećam se, cepam ja miks i tek posla dvadesetpet minuta prvi rez i Boža meni: 'Brate, jebo' si mi kevu. To je to. Sviramo od sada ti i ja u Omenu zajedno." Tako da se sećam da sam vežbao kao lud. Ali nisam imao puno ploča i nije bilo lako doći do njih."

Marko: "Ali moram ja da ti ispričam jednu priču. Znaš li kako sam ja naučio da miskam? ja sam kod Laleta kao nešto pomagao i oni su mi davali da vežbam na kraju radnog vremena, pošto svi oni vežbaju. I to je uvek bilo pet minuta, deset, boleo ih je kurac što sam ja čekao šest sati. I desi se da Srđan Todorović, koji je bio vlasnik jednog gramofona je uzeo gramofon i pošto je ostao samo jedan, niko nije mogao da miksuje. I onda sam ja razmišljao — kako da nadmudrim sada ove matorce i da miksujem? I skapiram da je tu bio jedan cd plejer. Povežem ja njega i donesem neki Hellov miks, ubacim u plejer, dignem regler i onda sam na ovom jednom gramofonu vežbao da namiksavam na Hella. I prođe leto, ovi kupili novi gramofon, vratili se i ja im zadao domaći. Dugo su se pitali šta se desilo. Niko nije mogao da vežba, pa niko nije ni dolazio, a ja sam po ceo dan bio sam u radnji i vežbao."

Kada ste prvi put nastupili zajedno?

Deki: "Mislim da se sećam i tačnog datuma našeg prvog nastupa: 26. aprila 1997. godine, u Industriji."

Marko: "A Gordan Paunović je smislio TTPTeenage Techno Punks. To je bilo nešto Teenage Techno Punks VS Techno Animals ili tako nešto.

Deki: "Mislim da ja znam hronologiju. U to vreme su bili popularni Atari Teenage Riots, i onda je njemu ostalo to negde. A kada smo se mi pojavili, bili smo ludi klinci koji su miksovali na tri gramofona, pili po dvadesetpet piva, gazili po pločama i onda je on bio u fazonu — to je to — punk. E da, i znali smo da skidamo majice.

Ali sada smo debeli i matori, pa se ne skidamo.

(smeh)

Marko Nastić

Kako je izgledala elektronska scena van Beograda u to vreme?

Deki: "Niš je bio place to be, u to vreme, da znaš. To je bila ne '97. ili '98. godina. Nišlije su bili ludilo, uvek spremni za zezanje. U to vreme je bio taj jedan klub koji je bio naslonjen na pandursku stanicu. Zvao se Kinky. I u tom klubu smo redovno svirali."

Marko: "Uf, tada smo bukvalno obrnuli svako selo koje je imalo soundsytem gde je moglo da se svira. Ali danas nije takva situacija. Jedva da imaš 2-3 grada u kojima ima neka pristojna scena."

Vrlo brzo ste postali glas generacije. Nije postojalo mesto u Srbiji gde mladi nisu izgovarali TTP. Kako se to desilo?

Marko: "Pa znaš kako, bili smo mladi, bili smo ludi i bili smo jeftini." (smeh)

Deki: "Jedne godine smo imali više od 200 bukinga."

Marko: "Da, bukvalno smo nastupali u svakom mogućem klubu, mogućem kafiću, lokalu."

Da li mislite da je to ključ uspeha?

Deki: "Pa ne znam, iskreno. Internet je promenio sve. Sada se postaje poznat preko noći. Uz neku dobru strategiju, marketing ili čak ponekad i dobar trek, ali to je sada veoma retka stvar. Ranije je to bilo mnogo bitno. Danas nisam siguran koji je faktor."

Marko: "Moje iskreno mišljenje je da je igra uvek bila ista. Samo smo mi bili klinci tada i ulagali smo previše sebe i nismo videli tu stranu igre.

I šta vam znači ovaj događaj sada? Šta vam znači ovih dvadeset godina zajedničkog rada?

Deki: "Pa znaš kako, ovo je prvih dvadeset godina. Znaću za sledećih dvadeset."

Ostatak fotografija pogledajte ovde:

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Više na VICE
VICE Kanali