​Proveo sam petak trinaesti tražeći duhove u napuštenoj ludnici
Sve fotografije: Sean Foster
Svaštara

​Proveo sam petak trinaesti tražeći duhove u napuštenoj ludnici

Australija je počela da zatvara svoje ludnice tokom osamdesetih godina, jer je odlučeno da se mentalne bolesti leče na manjim bolničkim odeljenjima.
14 Jun 2016, 6:06am

Australija ima relativno mračnu prošlost lečenja mentalnih bolesti. „Ludnice" su tek početkom dvadesetog veka počele da zapošljavaju lekare. Kraljevska komisija je 1938.na zapadu Australije otkrila jednu ustanovu koja je bila ozbiljno prenaseljena, u kojoj pacijenti nisu imali čime da ispune svoj dan, i osoblje koje nije bilo nimalo zainteresovano za njihovu rehabilitaciju. Te iste godine je u u Melburnu sagrađena duševna bolnica Larundel.

Australija je počela da zatvara svoje ludnice tokom osamdesetih godina, jer je odlučeno da se mentalne bolesti leče na manjim bolničkim odeljenjima. Larundel je zvanično zatvoren 2001, i od tada je postao trošna ruševina, nedostupna široj javnosti. Ali glasine o sumnjivoj prošlosti ove zgrade su joj donele reputaciju da je ukleta. Možda i najukletija.

Ja sam jedan od onih koji ne mogu da gledaju filmove strave i užasa koji nemaju makar i nagoveštaj neke paranormalne aktivnosti. Uvek ću se pre odlučiti za Testeru nego za Isterivača đavola, bilo kada. Ali Larundel se nalazi u blizini moje kuće... i uvek sam se pitao. A onda, kako se bližio petak trinaesti, moj prijatelj, fotograf Šin i ja, smo rešili, zašto da ne ? Želeli smo da otkrijemo da li duh zaista postoji.

Stigli smo oko pet popodne i ušli u bolnički krug.

Uprkos tome što je oronuo, Larundel je ipak nekako očuvao svoju lepotu. Prvobitno je bio jedan od tri „najvelinčastvenija azila za ludake" u Melburnu, sagrađenih tokom tridesetih i četrdesetih godina, da bi grad bio predstavljen kao kulturan i saosećajan. Ogromni prozori i prostrani vrtovi su delovali kao nakićeni pokušaj da se spoljni svet ubedi da ovo nije zatvor .

Veliko imanje je okruženo privremenom ogradom protiv uragana. Zamišljam kako li je izgledao kada je bio potpuno operativan, u vreme kada je u njemu bilo 700 pacijenata.

Kako je sunce počelo da zalazi, moja baterijska lampa je prestala da radi. Naravno. Šin i ja smo seli i gledali zgradu, čekajući da se potpuno smrači. Na nebu smo sa leve strane mogli da vidimo pojas Oriona – takođe poznat i kao tri brata urođeničke astromonije, u zavisnosti od vaših sklonosti.

Obišao sam još jedan krug oko zgrade, u potpunom mraku, bez baterijske lampe, ali bio sam opušten. Više vibracija osećam u sopstvenoj spavaćoj sobi.

Ušli smo unutra i videli da su zidovi potpuno išarani, u više slojeva. Bounz je bio ovde. Jebi ga, čoveče, ako si se već potrudio da ostaviš neki trag, daj malo umetnosti.

Ovo je već bolje. Možda zato što me je podsetilo na Pikasa. Mračno je i jezivo, ali uzbuđenje daleko nadmašuje strah.

Za sada nismo naišli na duhove. Zato smo našli mnogo bongova napravljenih od boca Getorejda i zgužvanih paklica cigareta. Očekivao sam da će da smrdi, ali ne smrdi, samo je prašnjavao. Ne vidim nikakve tragove skvotera.

Omča. Nimalo zlokobno.

Larundel je sagrađen oko centralnog dvorišta u koje se ne može ući spolja. Nepotkresno žbunje vrvi od pokreta oposuma, ili neke druge noćne životinje. Da li su to možda duhovi? Očekujte moju sledeću veliku istragu: „Duhovi, kemtrejls, i dokumenti iz Paname."

Neki genije je posvuda nacrtao ovakve senke. Nisam sarkastičan: on ili ona je genijalac, i nismo dostojni ovolikog nivoa umetnosti. Kada po mrklom mraku hodaš po ludnici i tvoja baterija osvetli jednu od ovih senki, usereš se od straha.

Šteta.

Prašina je počela da nas guši, pa smo Šon i ja odlučili da se vratimo u bazu u dvorištu, i popijemo malo viskija. Stigli smo sve do glavnog balkona, kada smo ugledali dva automobila obezbeđenja na samo pedeset metara od glavne spoljne ograde. Pričali su telefonima, i gledali u našem pravcu, manje – više. Čuli smo pse. Pristiglo je još kola.

Čučnuli smo; zid balkona nam je bio jedini zaklon. Obezbeđenje je ušlo na imanje i krenulo ka Larundelu, snopovi jake svetlosti su šetali po fasadi, sve dok nisu stigli tačno iza nas.

Ležali smo u tišini u našem malom, mračnom skrovištu. Ugledao sam Šona kako se hvata za svoju kameru. Ne. Ali on ne prestaje. NE, NE, sranje, nemoj. Ali on to čini. Pomolio je svoju jebenu glavu kao patka u sezoni lova, i snimio ovu fotografiju iznad.

Dok smo puzeći počeli da se vraćamo nazad kroz krš, osećao sam se kao da sam u nekom ratnom filmu, pažljivo izbegavajući reflektore. Ako ste ikada igrali Slaj rakuna na Plejstejšnu 2, bilo je upravo tako. Takav nalet adrenalina ne može da se kupi.

Ali nalet straha i uzbuđenja je opao kada smo shvatili da moramo da sačekamo da odu. Proveli smo mnogo vremena pokušavajući da uđemo u Larundel, a sada smo ovde zatočeni i ne možemo da pobegnemo. Šon i ja smo sedeli u mučnoj tišini – negde između neizbežnog hapšenja i slobode – i ja sam počeo da razmišljam o tome kako li je bilo onima koji su ovde provodili čitave godine, pa čak i ceo život.

Zamislio sam sebe kao pacijenta, okruženog čuvarima, zamišljao sam kako urlam na njih da me puste, dok me tuku zbog toga što odbijam da jedem, ili zbog toga što sam se upišao. Jedan od mojih najboljih prijatelja je autističan. Da je rođen u ta drugačija vremena, ovi zidovi bi mu bili sudbina. Stresao sam se kada sam pomislio na sve te neshvaćene ljude koji su iskopneli unutar Larundelovih zidina.

Šon i ja smo obojica zadremali oko tri ujutru. Kada smo se prenuli oko pola 6, pripadnici obezbeđenja su još uvek patrolirali napolju. Sve vreme smo sedeli u mrtvoj tišini, verovatno misle da smo otišli. U tom trenutku su ostala samo dva tipa i jedna kola.

Računali smo da im se smena sigurno završava u 6, ali će tačno tada svanuti, pa ćemo imati ograničeno vreme da odjebemo odatle, još uvek pod okriljem mraka. u 5:59 smo čuli paljenje motora. Gledali smo ih kako odlaze, i bilo je vreme da krenemo.

Izašli smo tačno kada se poslednji veo mraka podigao.

Nije bilo duhova kojih se treba plašiti. Samo par pripadnika obezbeđenja koji su nas podsetili da je za vlasnike ovog imanja istinski užas žalba zbog telesne povrede. Srećom, rešiće se tog nevelikog rizika uz pomoć – pogodili ste – stanova. Odobren je projekat obnove vredan 500 miliona dolara, koji će Melburnu doneti još nekretnina naduvanih cena, i još manje avantura. Nekako mislim da to ima još manje smisla nego ostaviti Larundel da istrune, kada pomislim na sve one jadne ljude koji su tamo bili zatočeni tokom svih tih godina.

Pratite Dejvida na Twitteru ili Instagramu.

Sve fotografije: Sean Foster.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu