Bili smo na izložbi 'Necenzurisane laži' da vi ne biste morali

Desetak printova naslovnih strana različitih dnevnih i nedeljnih novina koje na kritički način govore o vladavini Aleksandra Vučića postavljeno je u izlogu galerije 'Progres' u samom centru Beograda. U izložbenom prostoru 'Necenzurisanih laži', nema vodiča koji bi me sproveo kroz hronologiju napada na Aleksandra Vučića. Sranje, pomislih. Imam toliko pitanja.

Na moju žalost, izložbu ne potpisuje niko imenom i prezimenom. Umesto toga, kao autorski tim potpisana je informativna služba Srpske napredne stranke. To je lepo. Uvek je lepo podržati nove, mlade autore u njihovim ambicijama. Do sada nisam imao prilike da se upoznam sa radom ovog autorskog tima, osim kroz redovna saopštenja za javnost koje, verujem, ni sami autori ne bi nazvali umetničkim delima.

Povod za izložbu pronalaze u medijskom životu Srbije, glavna nit postavke je reč 'cenzura', a Aleksandar Vučić je, očigledno, muza autora. Cilj postavke je očigledan - dokazati da u Srbiji nema cenzure, a da je priča o "medijskoj diktaturi neosnovana medijska kampanja koja se protiv Vučića vodi više od dve godine". Namera im nije, kažu u opisu izložbe, "da sugerišu ili nameću, već da činjenice budu jedini kriterijum na osnovu kojeg će građani formirati sopstveni sud o tome da li u Srbiji ima cenzure ili su na delu 'necenzurisane laži'."

Činjenice pomoću kojih ja, kao građanin i posetilac izložbe, treba da formiram sud, jesu više od dve i po hiljade primera negativnih medijsikih priloga o Aleksandru Vučiću, njegovoj porodici, stranci, prijateljima, partijskim kolegama i članovima Vlade, po izboru autorskog tima. Pa da počnemo.

Pri samom ulasku u izložbeni prostor zapljuskuje me kakofonija. Različiti glasovi dopiru sa ekrana na kojima se smenjuju isečci iz različitih intervjua onih ljudi koji na kritički ili negativan način govore o radu Vučića. I svi su tu. Svi oni koji su nekada i pomislili na reč "cenzura" - Vukašin Obradović, Vesna Pešić, Jugoslav Ćosić, Marko Vidojković, Teofil Pančić i, naravno, Olja Bećković, ali, naravno, ne iz studija "Utiska nedelje". Inserti su kratki, ne traju duže od deset sekundi, ali su dovoljno dugački da se uverite u činjenicu da su ti ljudi govorili negativno o Vučiću. Činjenica koju nećete videti je - i morate da se potrudite da je primetite - da nijedan od tih inserta nije, recimo, iz informativnih emisija sa RTS-a ili drugih stanica sa nacionalnom frekvencijom na kojima postoje debatne emisije (koje?). Mislim, ako se već držimo činjenica, uglavnom su u pitanju N1 i internet intervjui.

Još jedna činjenica koju vredi pomenuti je da je Aleksandar Vučić pre mesec dana najavio da će otvoriti "muzej apsolutizma i njegove diktature kako bi pokazao da su novine u zemlji zapravo opozicione i da je laž da sprovodi medijsku torturu i cenzuru". Kasnije objašnjeno da se samo šalio. Ipak, mesec dana kasnije je u Beogradu otvorena izložba gotovo identična onoj u Crnoj Gori pre tri godine, čiji je kustos bio Beba Popović, a u kojoj je u ulozi žrtve medija, sa pozicije najmoćnijeg čoveka u državi, bio neuništivi Milo Đukanović.

Preko puta ekrana postavljen je prvi deo odabranih naslova, tekstova, članaka, kolumni i komentara ispred kojih su na crnoj tabli zlatnim slovima izvučeni citati novinara, medijskih radnika i profesora koji govore o postojanju cenzure i pritiska u medijima.

Odmah pored nalazi se i Tviter zid, gde je nabrojano stotine negativnih tvitova u Vučiću i njegovim saradnicima. Moram da priznam da ovaj segment nisam razumeo i da su moji umetnički dometi daleko niži od onih koje poseduje informativna služba SNS-a. Šta je od toga činjenica da u Srbiji nema cenzure? To što neki ljudi i dalje imaju lične naloge i sa njih tvituju šta im se tvituje? Ili uopšte činjenica da Tviter i dalje postoji u Srbiji? Ponuditi postojanje Tvitera kao dokaz da u Srbiji nema cenzure je isto što i reći da u svetu nema gladnih zato što se proizvodi dovoljno hrane za sve.

Na donjem spratu, posebna čast je ukazana karikaturistima Predragu Koraksiću, Dušanu Petričiću i Marku Somborcu.

Pored njih se nalazi zid podeljen po aferama koje su najviše potresle Vladu Aleksandra Vučića, poput afere Helikopter, ispumpavanja kopa Tamnava, lažnih doktorata ili rušenja u Savamali.

Poseban segment čine naslovi koji se odnose na premijerovu porodicu, najviše brata. Tabla me upoznaje sa činjenicom da je Andrej Vučić u periodu od aprila 2014. godine u negativnom kontekstu bio tema 730 puta. Kao i to da je sestra Borisa Tadića, funkcionerka DS-a, Vjera Radović za osam godina pomenuta 40 puta. Ono što ne piše na tabli je da Vjeri Radović niko nikada nije ukrao ličnu kartu kako bi otvorio fantomsku firmu, niti da se sukobila sa žandarima tokom Prajda. Činjenice su čudo.

Najveći prostor u ovom delu zauzimaju rolne sačinjene od pres-klipinga onih medija koji u Vučiću vide 'savršen profil "neprijatelja", kako piše u opisu izložbe.

"Vučić, Vučić, Vučić, premijer Vučić", dopire dobro poznat glas iz ugla prostorije. Zoran Kesić dobio je čak dva ekrana na kojima se emituju izmontirani delovi emisije u kojima poznati voditelj pominje ime premijera. Ovo je sigurno najbizarniji momenat cele ove postavke.

- Ovo je toliko neprijatno. Prosto ti je neprijatno od ovolikog PR-a. Da se ovolika energija troši na, recimo, poljoprivredu, to bi imalo nekog smisla - kaže Šanti, jedan od posetilaca izložbe koji nije želeo da mu ne zapišem ime jer, kaže, radi u javnoj službi. Na moje pitanje da li misli da bi imao problema ako bi nešto javno rekao, samo se nasmejao. Devojka sa kojom je došao na izložbu deli njegovo mišljenje.

- Eh, da su ovoliko inventivni kada su neke korisnije stvari u pitanju - kaže ona.

Među malim brojem posetilaca je i Kosta Dimitrijević, pisac i novinar u penziji. On je jedan od predstavnika stare škole jugoslovenskog novinarstva iz vremena kada su novinari bili društveno-politički radnici, te su morali da budu članovi Saveza komunista. Priča mi da je sarađivao i sa Vučićem u vreme dok je bio ministar informisanja u Vladi Slobodana Miloševića.

- U moje vreme nije bilo ništa idilično, ali smo mi to pokrivali takozvanom autocenzurom. Doduše, bilo je mnogo lakše, jer znate dokle možete da lajete, a da dalje više ne možete. Danas je to to ipak mogućnost, da se otvoreno piše bez posledica. Dobro, moraš biti član Srpske napredne stranke da ne bi bilo posledica, vidite da samo članovi napreduju u društvu - priča mi Kosta Dimitrijević.

Kosta Dimitrijević dobitnik je nekoliko književnih i novinarskih nagrada, ali se dešavalo da knjige i rubrike zbog kojih je dobijao nagrade budu zabranjene. Kaže da danas jedva preživaljava kao osamdesetogodišnjak sa penzijom koju ima, a još je i smanjena. Nije zadovoljan načinom na koji Vučić vodi Srbiju, nije pristalica Beograda na vodi i ne sviđa mu se "da se jedan čovek pita za sve i da nikoga ne sluša". Ipak, smatra da je ova izložba dragocena.

- Za onog čoveka koji ume da misli, ume da razdvoji dobro i zlo i koji ume da nađe šta je istina i neistina, ovo je vrlo korisno. Mislim da to nije propaganda u Vučićevu korist nego, naprotiv, anti-propaganda. Jer, novine se čitaju između redova. Tako i ova izložba, mnogo ovde ima tu istinitih i tačnih naslova - kaže Dimitrijević.

Dodaje da bi, "ako stvarno želi dobro Srbiji, gospodin Vučić trebao malo da se trgne i razmisli o tome zašto dolazi toliko kritika od tolikog broja ljudi."

Nisam za života posetio mnogo izložbi, što sigurno nije nešto čime treba da se hvalim. Od onih koje jesam, mnoge su me oduševile, veliki broj njih ostavio ravnodušnim, a ostale su me smorile do bola. Posle izložbe "Necenzurisane laži" mi je, u najmanju ruku, bilo neprijatno. I to nije nekakva ideološka neprijatnost zbog "diktature i apsolutizma" u 21. veku, niti kakav novinarski strah od cenzure ili, još gore, autocenzure.

U pitanju je drugačije osećanje - poput onog kada te nasilnik, mnogo veći i jači od tebe, pritisne o zemlju, uhvati za ruke, pa te njima udara po glavi sve vreme pitajući te: "Zašto se udaraš, zašto se udaraš?"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu