Putovanja

​Jukatan: (ne)ukroćena džungla, Bajaga i kolonijalni turizam

Da li ste i vi oduvek zamišljali Meksiko kao domovinu marijačija, Brzog Gonzalesa, Fride Kalo, (s)lepe Esmeralde, nedavno izumrlih hacijendi i davno izumrlih civilizacija? Ili kao zemlju karipskog raja o kom peva Hari Belafonte?

pisao Tatjana Skočajić
04 Maj 2016, 6:29am

U jednoj od svojih najiskrenijih ljubavnih pesama Lu Rid kaže: Maybe I could go to Yucatan/ Where women are women, man's a man /No one confused, ever loses place/With their place in the human race . Uvek me je kopkalo da li je stari Lu bio ozbiljan kada je u ovim nespretnim stihovima opevao Jukatan, jednu od 32 meksičke države i istoimenom poluostrvu u Mezoamerici, kao mesto tradicionalnih rodnih uloga, na kojem su žene uvek ženstvene, a muškarci mačo.

Ovakvih i sličnih predrasuda o Meksiku ima barem onoliko koliko i saveznih država te mnogoljudne federacije. Da li ste ga i vi oduvek zamišljali kao domovinu marijačija, Brzog Gonzalesa, Fride Kalo, (s)lepe Esmeralde, nedavno izumrlih hacijendi i davno izumrlih civilizacija? Ili kao zemlju karipskog raja o kom peva Hari Belafonte? A možda ste čuli da je u tlo današnjeg Meksika pre 65 miliona godina udario asteroid i prouzrokovao globalne klimatske promene, zaslužne za izumiranje dinosaurusa? Ili Meksiko za vas nije ništa više od predela između planinskog venca Sijera Madre i pustinje Čivava, s plantažama agave, među kojima lutaju kotrljajući žbunovi i siromašno, nerazvijeno društvo u kojem caruju naoružane bande i narko-karteli, negde dole severojužno od Brazila?

Meksiko je dovoljno geografski i kulturološki raznovrsna zemlja da podmiri sve ove i mnoge druge stereotipe. A ukoliko imate tu (ne)sreću da se nađete u nekom od centara hodočašća poštovalaca savremenog kulta zvanog turizam, pružiće vam se prilika da zadovoljite sva svoja predubeđenja na jednom mestu. I to za samo nedelju dana! Po neverovatnoj ceni! Uostalom, ako pretpostavimo da su upravo predrasude ono što se u industriji turizma najbolje prodaje, onda ne čudi što broj takvih lokaliteta, u pretežno siromašnoj zemlji kakva je Meksiko, ubrzano raste. Kankun, Tulum i Plaja del Karmen, glavni turistički centri na Jukatanu, izgledaju kao danonoćni vašar koji nudi ceo Meksiko odjednom, za početnike: i marijače, koji sa Jukatanom imaju veze koliko i kalifornijski surferi sa Njujorkom, i autentičnu lokalnu tkaninu koju nećete naći nigde drugde. Ukoliko, međutim, niste dosledan pratilac turoperaterskih sekti, zaći ćete i na ona mesta koja nisu obeležena na turističkoj mapi. Onda će vam se desiti da se odreknete poneke predrasude, možda čak i većine njih. Na Jukatanu će vam za to biti sasvim dovoljne dve nedelje i pređenih 2200 kilometara. Za dublje poznavanje „prirode i društva" ovog dela Meksika potrebno je, naravno, mnogo više.

Sve fotografije: autorka

Poluostrvo Jukatan nalazi se između Meksičkog zaliva i Karipskog mora. Jedan njegov deo podeljen je na meksičke države Jukatan, Kampeče i Kintanu Ro, dok ostatak pripada Belizu i Gvatemali. Rastojanje između najsevernije i najjužnije tačke poluostrva iznosi oko 700 kilometara, dok je razdaljina između istočne i zapadne obale 500, i uključuje dve vremenske zone (a čitav Meksiko četiri). Klima na Jukatanu je tropska, savanska. Zahvaljujući tome, neki njegovi delovi izgledaju kao Amazonija, drugi kao napušteno karipsko ostrvo, a na trećim vam se čini kao da se nalazite u pohodu na nacionalni park Najrobi. Ni traga, dakle, onom filmskom prizoru Meksika iz čijeg suvog, ispucalog tla viri tek poneki kaktus, sa planinskim vrhovima u pozadini. Za takvu scenografiju potrebno je prevaliti još najmanje 2000 kilometara u smeru ka severozapadu. Ove zamorne servisne informacije nemaju drugu funkciju osim da posvedoče o koliko je ogromnom i raznolikom području reč.

Jukatan je školski primer onoga što smo na časovima biologije učili pod pojmom biodiverzitet. Iguane, minijaturni, ukočeni dinosaurusi, sveprisutni su ornamenti. Ponašaju se kao da su preuzele na sebe ulogu dobrih duhova plaža i arheoloških nalazišta, dakle vrlo pitomo i blagorodno. Ako zađete malo dublje u neki od rezervata prirode (mada je praktično ceo Jukatan jedan ogroman rezervat), Rio Lagartos ili Punta Lagunu, u čamcu ili peške, izdaleka možete razgledati kolonije flamingosa i dugoruke majmune pauke, a izbliza krokodile i rakune.

U Akumalu možete plivati s velikim zelenim kornjačama. Usput ćete svuda neizbežno zuriti u leptire psihodeličnih boja, američke i crne orlove i pelikane koji iznad puteva i plaža neprekidno krstare u niskom letu, kao i u različite vrste čaplji i razne druge šarene, jednobojne, lepe i ružne, ogromne i minijaturne ptice, čija imena nikada nećete saznati. Isto važi i za biljne vrste, među kojima jedino umem da nabrojim palme (čija kora izbliza izgleda kao snimak Zemlje iz svemira, tamo negde iznad Afrike), bodljikave baobabe i džinovske filadendrone i fikuse. Biće vam žao što više nemate baku kojoj biste odneli pelcer za saksiju.

Jukatan je nepregledna ravna površina prekrivena džunglom koja jede sve pred sobom: puteve, sela, majanske piramide, napuštene hotele i rančeve. Tamo ne možete biti aljkavi i lenji i imati dvorište – ako ga ne održavate redovno, nestaće u rastinju za svega nekoliko meseci. Niti smete da dozvolite sebi da budete učmali turista koji se neće maći iz svog hotela, pa makar se samo vozili auto-putem kroz prašumu, usred dana ili noći.

Saobraćaj nije gust (jer putarina košta suludih 25 evra), putevi su dobro održavani i bezbedni i uvek vode samo pravo, pa je teško izgubiti se u ravnici. Ili možda baš nije, jer zbog jednoličnosti pejzaža nikada niste sigurni da l' ste pošli il' ste došli. Zapravo, često će vam se učiniti da je smenjivanje oblaka, nestvarno pufnastih, kakvih valjda ima samo na Karibima, jedino pomeranje na tom putu. Onda možda i dokučite Bajagin stih o lokaciji na kojoj živi Huan, momak koji je imao stila .

Idilu beskrajne vožnje svaki čas prekidaju sumanuto visoki ležeći policajci ( topes). U naseljenim mestima kroz koja prolaze magistrale ima ih na svakih sto metara, što meštani koriste da tik uz njih instaliraju svoje tezge sa šarenim suvenirima i još šarenijom hranom. Posle nekoliko dana vožnje više niste sigurni jesu li ležeći policajci tu radi regulisanja saobraćaja ili da bi vas dekoncentrisali prilikom vožnje i naterali vas da pazarite kod lokalnih zanatlija. U oba slučaja, efikasno obavljaju svoj posao.

Retke oblasti u unutrašnjosti poluostrva u kojima ne dominira džungla čine mali gradovi nastali nakon španskog osvajanja Meksika. Većinsko stanovništvo u njima su Maje, a majanski jezik je u nekima od njih jezik koji se najčešće može čuti. U Valjadolidu ili Isamalu, najlepšim gradićima čitavog regiona, moguće je videti kako izgleda svakodnevica u romantičnim ulicama, među jarko obojenim, upeglanim kolonijalnim fasadama predimenzioniranih manastira i katedrala, izgrađenih najčešće na ruševinama zdanja drevne majanske civilizacije, koju su Španci dotukli u XVI veku.

Izvan ovih gradskih jezgra fasadne boje nisu tako vesele, kao ni život u njima.Tamo već možete sresti devojku koja ručno pere veš na drvenoj ribaljki, bebu kako se igra na zemljanom podu svoje kuće, čopore mršavih i klempavih pasa lutalica koji glume inspekciju duž seoskih puteva, improvizovanu dnevnu sobu u nedovršenoj garaži pored puta, dlakavo prasence vezano na lancu u dvorištu, prigradske ulice bez noćnog osvetljenja i žene koje se pored puta utrkuju da vam, za samo nekoliko centi, prodaju sveže uzbran i sečen ananas, posut mlevenom ljutom paprikom (dok se vi uzalud nadate da je to samo cimet). Ono što će, međutim, ostati isto i u bogatim i u siromašnim zajednicama jesu ljudi. To je izuzetno opušten, prijatan i ljubazan svet. U prolazu će vam, bez izuzetka, uputiti osmeh, iako vas vide prvi i poslednji put u životu, i nastaviće da brbljaju s vama iako ste im stavili do znanja da baš i ne govorite španski.

Jukatan obiluje ostacima majanskih naselja nastalim u periodu između III i XV veka na prostoru današnjeg Meksika, Beliza i Gvatemale. Najpoznatija je Čičen Ica, ogroman grad koji danas izgleda kao muzej na otvorenom. Tamo vredi doći jedino u rano jutro, pre nego što se, pod naletom prodavaca suvenira i hordi turista, lokalitet pretvori u nepodnošljivi haos. Isto važi i za spektakularni Tulum, ruševine na litici iznad tirkiznog mora, obrasloj palmama.

U Kobi, arheološkom nalazištu usred prašume, pored druge najviše piramide na Jukatanu, nalazi se i dobro očuvana mreža starih puteva. Njima su nekada Maje išli u međugradsku trgovinu i ratne pohode, a danas njihovi potomci tuda prevoze turiste na taksijima-biciklima, od piramide do piramide (što je scena koja malčice podseća na Paraolimpijske igre). Ek Balam je mesto tek nedavno otkrivenog istorijskog značaja. Za razliku od većine ostalih, u njemu su dobre šanse da ćete sami samcijati sedeti na vrhu piramide visoke preko 30 metara, u tišini nepregledne džungle. Crni jaguar (kako glasi prevod sa majanskog) jedno je od retkih mesta te veličine na kojem ćete se osećati kao Indijana Džons koji se probija kroz pustinju i prašumu i otkriva misteriozni, napušteni grad.

Meni je, zapravo, tek ovde proradila svest o tome da su Maje, još pre čitavih dvanaest vekova, razvile jedno istinski sofisticirano društvo. Ipak, o njemu postoje skromni podaci. Arheolozi ne znaju kako to da oni nisu koristili točak nigde drugde osim na igračkama, iako su gradili razvijene mreže puteva, sačuvane do dana današnjeg, kao što ne znaju ni da li je poraženi ili zapravo pobednik u vraški teškoj igri koja se igrala u ogromnim stadionima bio žrtvovan bogovima. Čudnovatost koju Ek Balam krije kulminira u saznanju da se na Jukatanu nekada verovalo kako su ljudi sa nekim vidom deformiteta božanski izaslanici. Pa ako savršeno očuvani friz sa figurom vrhovnog sveštenika, čija je leva ruka, sa samo četiri prsta, duža od desne, nije dokaz da je u Mezoamerici u VIII veku postojala preteča onoga što danas zovemo inkluzijom, onda ne znam šta jeste. Ukoliko ste Evropljanin, ne možete a da ne priznate sebi da vas muči neki čudan osećaj pred nepoznatim i grandioznim na ovom mestu. Majanska civilizacija je jedna od malobrojnih pretkolumbovskih civilizacija u Amerikama. Na svom vrhuncu, u IX veku, brojala je oko milion i po ljudi. Usred džungle izgradila je urbanu zajednicu, daleko razvijeniju od većine tadašnjih evropskih društava. Tim pre je misterija o dubini njenog kolapsa veća.

Odlazak iz unutrašnjosti poluostrva na primorje uvodi značajnu suprotnost. Iako odmor u kućici u džungli na obali Karipskog mora zvuči kao ponovo stečeni raj, to može biti mač sa dve oštrice. Majanska rivijera, 130 kilometara dugačak deo istočne obale Jukatana, tokom poslednjih 20 godina pretvorena je u gusto popunjenu turističku zonu. Na njoj dominiraju ogromni i luksuzni hotelski kompleksi, pravljeni prema meri prosečnog američkog i kanadskog turiste. To podrazumeva eksploataciju svih raspoloživih resursa, prirodnih i ljudskih, samo u jednom cilju: da se average Joe, nazovimo ga severnoamerički Perica, zabavi i opusti na svom putovanju na koje se nikada suštinski nije ni otisnuo.

Duž Majanske rivijere izgrađen je auto-put koji je postao granica između dva sveta. Pogađate, strana puta na kojoj se nalazi obala rezervisana je za turiste. Na njoj se ne može videti baš ništa autentično meksičko, izuzev Meksikanaca koji rade razne, među njima i groteskne poslove za sitan novac (u opisu radnog mesta im je da, između ostalog, u elegantnim odelima i sa kravatama, uvek nasmejani, pripremaju hotelski deo plaže za kič ceremoniju venčanja bogatih stranaca, grabuljajući pesak u obliku velikog srca). Sa druge strane puta, izolovana od mora, nalaze se skromna naselja sa domaćinstvima, školama, plantažama, jeftinim, slabo snabdevenim prodavnicama i ponekim apartmanom za iznajmljivanje. Auto-put je međa koja razdvaja pravi i izmaštani, meksički i gringo Jukatan. 95% turista nikada neće preći na drugu stranu auto-puta, i to je samo njihov izbor. Meštanima je, pak, pristup obali ograničen, protiv čega znaju i da protestuju nasred plaže, nekad s manje, nekad s više uspeha. Nažalost, potrebno je mnogo više od toga ne bi li se premostila drastična razlika između bogatih i siromašnih po kojoj je Meksiko nadaleko poznat, a koju je najlakše uočiti u turizmu.

Veliki deo karipske obale poluostrva, koji turistička industrija nemilosrdno eksploatiše, kontaminiran je franšizama američkih prodavnica brze hrane, kafe, odeće i obuće, simulacijama Diznilenda u prašumi i tome slično. Ljudi su glavni predmet ove eksploatacije ­­­­ – oni isti siromašni ljudi koji peru veš na način na koji su to činile naše prababe i koji za male novce grabuljaju figuru srca na plaži kako bi severnoamerički Perica imao iluziju romantičnog venčanja u bezobrazno skupom hotelu. Možda je pošteno reći da je ovaj fenomen masovnog, a zapravo kolonijalnog turizma u stvari autentičan podjednako kao i sve majanske piramide zajedno, koliko god bio uznemirujuć. Autentičan je, jer nam prikazuje kako to kolonizovani svojim učešćem perpetuira jedan neokolonijalni model, a uznemirujuć jer je XXI vek, da licemerno citiramo kanadskog premijera. Boravak na Majanskoj rivijeri ostavlja utisak da Maje i dalje ne znaju za bolje uslove života, uprkos svojoj bogatoj tradiciji i burnoj istoriji, a da građani tzv. razvijenih zemalja to uspešno zloupotrebljavaju. Nema sumnje da je masovni turizam zapuštenoj obali Jukatana doneo ubrzani razvoj, a prosečnom stanovniku veliki skok životnog standarda. Ostaje, međutim, činjenica da najveći deo kajmaka skuplja neko drugi, a da su lokalci osuđeni na to da zauvek budu statisti i animatori u turističkom Diznilendu.

Obala se, srećom, ne završava ovde. Ukoliko produžite 250 kilometara na jug, do same granice s Belizom, videćete verovatno najveći skriveni dragulj čitavog poluostrva: ogromno slatkovodno jezero povezano s morem­­­­­­­­­­­­­­­­ – lagunu Bakalar. Zovu je još i lagunom sedam boja. Možda je čudno reći da je jedno jezero spektakularnije od susednog Karipskog mora, ali tako ispada. Tamo ćete se okupati u zelenim i plavim nijansama plitke, čiste vode i u miru slušati lepu Majanku kako tiho peva u hladovini, dok joj se deca brčkaju u plićaku. Biće još čudnije kada shvatite da se čak i takva nedođija može pohvaliti bogatim istorijskim nasleđem. Gusari su u XVIII veku bili česta pojava u laguni, o čemu svedoči velika tvrđava iz tog vremena, podignuta u gradiću Bakalar, koji su kasnije preuzeli lokalni pobunjenici. On je bio poslednje uporište borbenih Maja, pre nego što će se, tridesetih godina, konačno predati meksičkim vlastima. Reklo bi se da je još tada u Bakalaru neko zaustavio vreme: u njemu nema mnogo suvišnih sadržaja, ljudi i automobila, što mu daje naročit šarm.

Kada bih, za potrebe onog Perice, morala da svedem svoje impresije na ključne asocijacije, prva bi bila prapostojbina. Jukatan, prapostojbina svega i svačega: života u svim mogućim biljnim i životinjskim oblicima, velikih geoloških promena i nekoliko značajnih događaja iz ljudske istorije. Druga bi bila poligon. Jukatan, poligon na kom se trenutno odvijaju određeni civilizacijski procesi, dostojni zapleta nekog novog DeLilovog romana, a kojima baš i ne možemo da se ponosimo.

Zato, kada sletite u Kankun, zaobiđite Meksiko za početnike i zadržite se u njemu samo koliko morate, dok ne pokupite kofer i pečat za pasoš. Za dve nedelje možda nećete uspeti da proniknete baš u samu genezu one Lu Ridove metafore, još manje da promenite svet, ali budite sigurni da ćete propevati Bajagu. Čim se budete uputili modernim i preskupim putem kroz džunglu, videćete jasan kontrast između raskoši turističkog i oskudacije lokalnog Meksika, odnosno drevne i savremene Mezoamerike. Ukazaće vam se Jukatan u svom punom sjaju i bedi, kao pravi sedi starac koji je imao strašno burne dane.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
Jukatán
reportaže
Meksiko
Južna Amerika