​Zašto ljudi misle da su duvači lenji: Istorija

"Više ne sumnjam da marihuana može biti intelektualni stimulans", napisao je profesor sa Harvarda Lester Grinspun 1994. godine. "Može da pomogne korisniku da sruši konceptualne granice, podstakne tečnost asocijacija i pojača zapažanje i kreativnost."

Ovo su rečenice iz njegovog uvoda u kasnije izdanje Preispitane marihuane , njegove revolucionarne knjige iz 1971. godine, čiji je cilj bio da ospori javno zgražanje nad uživanjem marihuane.

Originalno izdanje Preispitane marihuane sadrži i esej nekoga ko se predstavio kao "Mr X" i istakao kako mu je, kad se naduvao i stao pod tuš, to pomoglo da shvati na koji način funkcioniše rasizam — otkrovenje koje ga je inspirisalo da napiše 11 eseja za sat vremena. Tvrdnja je zvučala suludo, sve dok nije obelodanjeno da je Mr X niko drugi do Karl Sagan .

Sagan je sjajan primer duvača koji je postigao neverovatne stvari navaren — i nije usamljen slučaj. Stiv Džobs je upražnjavao marihuanu da bi pospešio svoju kreativnost sedamdesetih, dok je vutra bila jedna od mnogih hemikalija neophodnih da pokrenu moždane motore Hantera S. Tompsona . Frensis Krik bio je jedan od naučnika koji su otkrili DNK, kao i neočekivani zagovarač vutre i jedan od osnivača proto-organizacije za legalizaciju pod imenom Društvo mentalne svesti (SOMA). Slavni neurolog Oliver Saks pisao je da mu je vutra pomogla da se pomiri sa sopstvenim ateizmom; pisac Li Čajld — čiji su romani o Džeku Ričeru omiljeni među ekipom sa Foks Njuza — nedavno je priznao da puši travu svake noći već 44 godine i da piše naduvan. Zbog čega onda ljudi generalno smatraju duvače lenjim besposličarima?

Postojalo je vreme kada je marihuana bila prihvaćena među intelektualcima i kreativcima kao lubrikant za mozak. Pod dejstvom hašiša, "ljudi potpuno netalentovani za igre rečima improvizovaće beskrajne jezičke zavrzlame i povezivati sasvim neočekivane ideje koje mogu da nadmaše najumešnije majstore ove apsurdne veštine", napisao je francuski pesnik, esejista, i uopšte veliki kuler Šarl Bodler 1860. godine. On je dodao: "Svako teško pitanje… postaje očigledno i jasno. Svaka protivurečnost izglađena. Čovek uspeva da nadmaši bogove."

Naravno, Bodler je bio i geografski i istorijski udaljen od zastrašivanja američke "moralne većine" šezdesetih i sedamdesetih. Kako je Grinspun napisao: "Postoji nešto neobično u vezi sa ilegalnim drogama: ako i ne teraju uvek uživaoce droge da se ponašaju iracionalno, svakako teraju mnoge neuživaoce da se tako ponašaju."

I baš kad je marihuana izgradila reputaciju omiljene supstance kontrakulture, umešala se vlada da nametne ono što je Alen St. Pjer nazvao "idejom da uživanje marihuane stvara nedostatak produktivnosti, nemarnost i odsustvo pažnje." St. Pjer je izvršni direktor Nacionalne organizacije za reformu zakona o marihuani (NORML) i kaže da su ti stereotipi prisutni još od Niksonove administracije, koja ih je iskoristila da oduzme legitimitet aktivistima suprotstavljenim ratu u Vijetnamu.

Nikson i njegove kohorte vredno su radili na tome da osiguraju da ste, kao što to lepo kaže St. Pjer, "bez obzira na vašu političku orijentaciju, ukoliko ste demonstrant protiv rata u Vijetnamu, duvač i besposleni hipi." Pričljiv i živahan lik, St. Pjer praktično funkcioniše kao jednočlana sila protiv javnih zabluda o travi: on govori sa veselom erudicijom o marihuani i procenjuje da je dao "hiljade" intervjua o ovoj drogi otkako se 1991. godine pridružio NORML-u.

Kako su godine prolazile, mit o naduvanom dokoličaru samo je rastao zahvaljujući Partnerstvu za Ameriku oslobođenu od droge (PDFA), organizaciji koja je stajala iza ozloglašenih reklama " Ovo je vaš mozak na drogama ". Osnovano 1985. godine, Partnerstvo za Ameriku oslobođenu od droge sakupilo je nabolje i najtalentovanije pripadnike reklamne industrije kako bi napravili reklame sa ciljem, prema jednom od članaka za LA Times iz 1996. godine, da "ogade" ideju uživanja droga. Partnerstvo nije samo predstavilo droge kao nešto jadno, već i krajnje opasno; i baš kao kampanja Nensi Regan "Samo reci ne", PDFA isprva nije radilo previše revnosno na tome da razdvoji vutru i teške droge kao što su kokain i heroin.

Jedna od njihovih reklama opisivala je dete koje je jednom probalo travu kao lutku koja visi na koncima , dok je druga naduvanog klinca po imenu Tomi koji puši džoint u parku predstavila kao nekoga kome se podsmevaju drugari iz škole kao deliričnom luzeru. U trećoj je prikazan kvazi-dokumentarni intervju sa izmišljenim propalitetom koga je pušenje trave navuklo na heroin sa 14 godina. Zastrašujući materijal — tačnije, sve dok se 1997. godine nije obelodanilo da PDFA delimično finansiraju velike alkoholne, velike duvanske i velike farmaceutske kompanije, što je zavera za koju St. Pjer s pravom kaže da je "onoliko orvelovska koliko uopšte može da bude."

Iako se Partnerstvo 1997. godine klelo da nije dobijalo sredstva od alkoholnih i duvanskih kompanija, ono i dalje prima donacije velikih farmaceutskih kompanija; pre dve godine, The Nation je pisao o tome kako je Purdue Pharma — tvorac OxyContin-a — glavni finansijer protivljenja legalizaciji marihuane. Ali St. Pjer mi kaže da očekuje kako će stereotipi o duvačima početi da jenjavaju kako bude napredovala dekriminalizacija marihuane: "Kad čovek danas uđe u apoteku za marihuanu, vidi da su neke sorte pravljene tako da budu jednako dobre ili bolje od bilo čega u Starbaksu." Kako se više ljudi bude upoznavalo sa travom i shvatalo da ne pretvara njih ili korisnike koje poznaju u lutke na koncima, percepcija će se promeniti.

U međuvremenu, anegdota o umetnicima koji puše marihuanu da bi pojačali svoju kreativnost i produktivnost ima u izobilju. DJ Quik je frenetično izmiksao pola Tupakovog klasičnog albuma objavljenog po izlasku iz zatvora All Eyez on Me za 48 sati smenjujući strogi režim pušenja cigareta i džointa ( Quik-ovi predstavnici su potvrdili za VICE da je ta priča istinita). I kako St. Pjer ističe: "Slušajte Bitlse u prvim godinama postojanja, a potom poslušajte Sgt. Pepper. Ne radi se o tome da li su imali 22 ili 26 godina — već da su počeli da puše marihuanu."

I u svakom slučaju, nauka — do određene mere — potkrepljuje ideju da trava može da motiviše pre nego da demotiviše. Studija iz 2011. godine pokazala je da alkoholičari koji su prešli sa cuge na vutru kao posledicu doživljavaju porast kreativnosti, a u akademskom članku iz 2014. godine izneta je teorija da marihuana može da pomogne podsticanje kreativnosti kod nekreativnih ljudi.

"Ne mislim da je marihuana ključ koji otključava nešto", požurio je da razjasni St. Pjer. "Ali marihuana može da pomogne ljudima da prežive dan i javi im se niz koherentnih misli. Ljudi se rešavaju napornog belog šuma u glavama i žive funkcionalnijim životima. Ako to nije kreativnost, ne znam šta je."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu