​Kako je biti disident u Turskoj posle državnog udara

Da biste danas brzo isplanirali beg iz Turske potrebne su vam dve stvari: mapa sveta i stranica Vikipedije o "svemu što je turskim građanima potrebno za zahtev za vizu". Ako uzmete drečavi marker i istom bojom počnete da podvlačite ukrštene informacije iz ta dva, brzo ćete doći do zaključka da je donja polovina mape sveta prijemčivija od gornje. Ako znate španski, mogućnosti su vam beskrajne: gotovo svaka zemlja u Latinskoj Americi će vas rado primiti.

"Ma ne može da bude baš toliko teško naučiti taj jezik, zar ne?", zapitao se moj prijatelj dok je tražio Duolingo u prodavnici aplikacija. Sedeli smo na jednom balkonu u Istanbulu, gde oboje živimo. Sa Trga Taksim, samo nekoliko stotina metara od nas, stizali su glasovi hiljade ljudi koji su skandirali ime predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.

Od pokušaja državnog udara prošlog meseca, Turska je podeljenija nego ikad. Ljudi koji podržavaju vladu i drugi koji su uzeli učešća u velikom naporu javnosti da se spreči puč okupljali su se svakog dana na trgovima širom zemlje kako bi proslavili opstanak turske demokratski izabrane vlasti.

Ali drugi, uključujući kritičare vlade kao što je moj prijatelj, ne slave. Oni se plaše da će ih zahvatiti masovne čistke koje je vlada počela da sprovodi posle sprečavanja puča, u kojima je već preko 60.000 ljudi dobilo otkaz na poslu i njih preko 18.000 uhapšeno – uključujući 17 istaknutih novinara.

Zatvoreno je na desetine institucija povezanih sa Fetulahom Gulenom, islamskim propovednikom osumnjičenim za organizaciju puča, a poništeno je 50.000 pasoša – što je potez koji za cilj ima, kaže vladajući AKP, sprečavanje bekstva zaverenika iz zemlje. Proglašeno je tromesečno vanredno stanje, a vlast je počela da vlada ukazima.

Samo nedelju dana nakon puča, Amnesty International objavio je izveštaj sa dokazima o mučenju i silovanjima osumnjičenih zaverenika u pritvoru – tvrdnje koje je država negirala.

Iako vlada tvrdi da su joj na meti samo sledbenici Gulena, koji trenutno boravi u samonametnutom izgnanstvu u jednoj vili u Pensilvaniji, kritičari kažu da su čistke samo izgovor za napad na sve kritičare vlasti. Mnogi liberali, u strahu da će biti uhapšeni ili dobiti otkaz na poslu, planiraju beg iz zemlje.

"Ovo je prvi put da sam počeo da razmišljam da bi možda trebalo da odem", izjavio je Burku, akademik koji živi u Istanbulu. "Zadesilo me je ukidanje prava na posao, govor ili čak odlazak u inostranstvo. Sve je potpuno nestabilno. To najviše uznemirava od svega: ne možete da predvidite šta će se dogoditi, ne možete čak ni da pravite nikakve planove."

Nakon što je preko mape na Guglu proučio slike svih zemalja u Južnoj i Centralnoj Americi, moj prijatelj se na kraju odlučio za Kostariku. Tamo ima plaža i Amerikanaca, rezonovao je on, a gde imate plaže i Amerikance, uvek će biti posla po barovima. Međutim, drugi – pogotovo akademici – žele da se presele negde gde će naći posao u svojoj struci. Za većinu to znači Zapadnu Evropu i Sjedinjene Države – od kojih nijedni posebno ne žure da izdaju vize Turcima.

"Ne bih napustio Tursku za baš bilo koju zemlju. Mađarska, Rusija i Belorusija nisu ništa bolje. Voleo bih da odem u Zapadnu Evropu, možda nazad u Britaniju", rekao je Ali, politički analitičar iz trusta mozgova koji je master stekao u Velikoj Britaniji. "Tamo se osećam više kod kuće. Petnaesti jul [noć puča] bio je dobar podsetnik zašto bih zaista ponovo želeo da odem odavde. Ranije sam otvoreno kritikovao vlast… ali uz vanredno stanje i suspenziju Evropske konvencije o ljudskim pravima, mislim da ovde vlada prevelika atmosfera zastrašivanja."

Neobično je naći se u takvoj poziciji. Sa jedne strane, srednjeklasni liberali u Istanbulu ne žive u ratnoj zoni. Njihovi životi nisu direktno ugroženi. Ali strah od hapšenja i sveprisutan, nepodnošljiv osećaj da vas prate – primoranost da primenjujete autocenzuru na sve što govorite i pišete – počinje da uzima danak. Za većinu, međutim, to nije dovoljno jak osnov da dobijete politički azil na Zapadu. Oni moraju da nađu neki drugi izlaz.

"Osećam se razočarano. Ne želim da budem ovoliko upleten u politiku", rekao je Mert, akademik, sedeći u kafiću na evropskoj strani Istanbula. "Ne možete večno da se borite. Posle nekog vremena počinjete da shvatate da je samo življenje onako kako vi želite politički stav po sebi. To je apsurdno."

Za mnoge, želja za odlaskom javila se zbog osećaja da će se sve još više pogoršati. U noći puča, stradalo je gotovo 300 vojnika, civila i policajaca. Lovci F-16 bombardovali su vladine zgrade u Ankari a jurišni helikopteri zasuli su ulice mecima, koseći svakog ko im se našao na putu. Na mostu na Bosforu, na kojem su zaverenici parkirali tenkove kako bi sprečili automobile da pređu u Evropu iz Azije, pro-vladini demonstranti navodno su obezglavili jednog vojnika.

Mnogi regruti koji su se našli na ulicama u noći puča od tada su tvrdili da nisu imali pojma da su deo zavere za svrgavanje vlasti i da im je rečeno da učestvuju u vojnoj vežbi.

Niko ne zna da li će predsednik ovaj period iskoristiti da se pomiri sa svojim kritičarima ili će se poslužiti vanrednim stanjem da se dokopa još vlasti. Takav potez mogao bi da izazove novi pokušaj puča ili čak dovede do građanskog rata.

Ajhan nije mogao da sačeka da vidi u kom pravcu će se stvari razvijati. Nekoliko dana nakon neuspelog državnog udara, njegovo ime našlo se na spisku novinara osumnjičenih da su podržali zaverenike – što on kategorički negira. Znao je da mora da ide.

Izbegavajući aerodrome iz straha da će biti otkriven, uspeo je da pobegne iz zemlje. "Nije bezbedno", rekao je sa tajne lokacije. "Šta god da napišete, oni će to iskoristiti protiv vas. Za mene više nije moguće da radim tamo. Veoma je teško onima koji veruju u demokratiju i liberalima koji podržavaju standarde EU."

Na istom onom balkonu u Istanbulu, moj prijatelj je preko Skyscanner-a proučavao letove za Kostariku. Ispostavilo se da su veoma skupi – preko tri puta više od prosečne mesečne plate u Turskoj. Amerikanci na plažama moraće da sačekaju.

Neka imena su izmenjena da bi se zaštitili identiteti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu