Kako sam se pomirio sa očevim lažima, šarmom i heroinskom zavisnošću

Procenjuje se da u Velikoj Britaniji ima oko 120.000 narkomanskih zavisnika koji se bodu iglom i oni nemaju baš sjajnu reputaciju. Često se masovno doživljavaju kao "lenji džankiji" i sitni kriminalci koji muzu pare od države između dve racije u policijskim rijaliti emisijama. Ali za mnoge oni su sinovi, ćerke, očevi i majke – i umiru u rekordnim brojkama.

Život sa članom porodice koji je narkomanski zavisnik nije lak. Prema podacima dobrotvorne organizacije Adfam u Velikoj Britaniji između 200.000 i 300.000 dece živi sa najmanje jednim roditeljem koji se bori sa zavisnošću, a do sedam puta je veća verovatnoća da će zbog toga ta deca i sama kasnije u životu imati problem sa drogom.

Režiser Filip Vud bio je otuđen od svog oca heroinskog zavisnika 15 godina. Kad je u martu prošle godine čuo da je zdravlje njegovog 53-godišnjeg oca narušeno, Filip, koji sada ima 31 godinu, shvatio je da je došlo vreme da pokuša da ga shvati. Pre toga nijednom nisu vodili normalan razgovor. Rezultat svega je novi film Chasing Dad: A Lifelong Addiction, u kom Filip ulazi u haotični svet svog oca, sa kamerom kao svedokom, na nekoliko meseci. Upoznaje zavisnost izbliza dok pokušava da se izbori sa navikom svog oca da stalno laže i pronađe neku vrstu pomirenja za obojicu.

Sastao sam se sa Filipom da ga priupitam kako je bilo snimiti tako emotivan film o temi kojoj se često pristupa senzacionalistički ili se prosto mete pod tepih.

VICE: Zdravo, Filipe. Ovaj film pogađa čoveka u dušu. Kako si uopšte odlučio da ga snimiš?

Filip Vud: Moj otac je ubrzano išao u susret smrti. Osećao sam da mi je ovo poslednja šansa da raščistim neke stvari, a on je bio tako prirodan pred kamerom da sam znao da je to pravi način da se to uradi. Imao sam goruću želju da dođem do odgovora na pitanja sa kojima sam živeo otkad znam za sebe.

Zar pred kamerama nije bilo teže to uraditi?

- Nije. Kamera je služila kao neka vrsta posrednika. Nisam mogao da se nateram da pričam s njim ni preko telefona i on mi se zaista ne dopada kao čovek, pa sam mislio da je ovo jedini način – da između nas stoji kamera. I jeste donekle olakšalo čitav proces.

Film prikazuje haotični život tvog oca: beskrajni niz "prijatelja" koji svraćaju, policiju, izbacivanje iz stana. Kako je bilo uskočiti naglavačke u taj njegov svet?

- Bio je fascinantna ličnost za snimanje i funkcionisao je na filmu zato što ne zazire od kamere. Za mene on ima magnetsku i harizmatičnu pojavu, ali mi je istovremeno odvratan i izluđuje me. Želeo sam da pokažem, mimo same zavisnosti od droge, okruženje u kom jedan zavisnik može da funkcioniše više od 30 godina.

- Bilo je iscrpljujuće hvatati korak sa svakodnevnom dramom njegovog sveta, ali mi je podzemna ekonomija u okviru koje funkcioniše bila beskrajno fascinantna. Nema, međutim, ničeg pozitivnog ili romantičnog u tom svetu. Morate da izađete na kraj sa stvarima koje su nepredvidive, sumorne i od kojih vam se prevrće stomak.

Tvoj tata sve vreme insistira na laži da se skinuo sa heroina. Kako si se osećao zbog toga?

- Laganje je nešto što se provlači kroz čitav film; teško je razlučiti šta je istina a šta ne. Jedan od razloga zašto mi je bilo tako teško da izgradim odnos sa svojim ocem jeste zato što nisam smeo da verujem ni u šta što mi govori. Nikad nisam znao koliko će laž potrajati i zbog toga sam neprestano preispitivao sve u vezi sa sobom.

- Rekao je da ne može da govori istinu zato što mu je laganje prešlo u naviku i zato što se plašio da ću ga ostaviti ako mi sve bude ispričao. Rekao sam mu da ne mora da me laže i da ću se, iako znam šta se dešava, i dalje pojaviti.

Tvoj otac je bio navučen na heroin kad si se ti rodio. Čega se sećaš dok si odrastao?

- Jedna od mojih najranijih uspomena na njega bila je kako dolazi kući kad sam imao četiri godine i donosi nam prelepo štene baseta. Mislim da je to jedina srećna uspomena koju imam na njega, osim ponekog retko uspešnog klađenja. Kao i u slučaju mnogih drugih ljudi u sličnoj situaciji, bilo je prilično očigledno da mu nije dobro. Glavna stvar koju nisam razumeo bila je zašto je sve prepušteno nama da se nosimo s tim. Mi smo bili samo deca.

Da li ti je činjenica da se izvinio za to što je bio loš otac na bilo koji način pomogla?

- Teško je odgovoriti na to pitanje. Mnogi ljudi imaju svoje tumačenje. On nije čudovište, ali u pitanju su složeni i duboki problemi. Možda je film bio njegova prilika da pokaže koliko mu je žao.

U filmu tvoja sestra kaže da joj je žao vašeg oca, "zbog svega što je mogao da ima, što je imao a izgubio, zato što živi život koji niko ne bi poželeo". Šta si saznao o zavisnosti a što nisi znao pre?

- Njegov svet je veoma haotičan i, iako mu telefon neprestano zvoni i ljudi mu non-stop kucaju na vrata, to je zapravo jedan veoma usamljen život. Sada mnogo bolje razumem i njega i njegovu širu situaciju. To je jedan drugačiji svet, sve se u njemu odvija prema drugačijim pravilima. Uviđate kako uopšte možete da se upadne u to vrzino kolo.

- Manje razumem kako je uspeo da propadne kroz baš sve procepe društva. Za mene je njegova situacija istovremeno i slika o tome koliko pogrešno shvatamo zavisnost, kako se naše društvo uopšte odnosi prema njemu. Ne želim da zvučim kao da branim zavisnike, ali ne mogu da shvatim zašto vlast i dalje pristupa pipavo kad je u pitanju pomoć dugoročnim zavisnicima. Voleo bih da ima više inteligentnih, temeljnih pristupa zasnovanih na dokazima, kako bi moglo da se pomogne porodicama i zavisnicima koji se bore sa svojim problemom.

Šta ti je bilo najteže snimiti?

- U jednom trenutku, posle posete bolnici kad nisu uspeli da mu izvade krv iz vena, rečeno mu je da će umreti za 18 meseci ako bude nastavio da uzima heroin. Stigli smo do autobuske stanice i tamo je on ugledao jednog od svojih drugara. Našalili su se i njegov drugar je izvadio konzerve superjakog piva. Vratili smo se tamo odakle smo krenuli, svega deset minuta nakon što su ga upozorili da će umreti.

Šta misliš šta će ljudi naučiti iz ovog filma?

- Nadam se da će film pomoći ljudima da prevaziđu stereotipno viđenje zavisnika od droge i alkoholičara. Mislim da su i moj otac i njegova devojka inteligentni ljudi koji očigledno imaju duboko ukorenjene, složene probleme.

- To je film koji bi trebalo da vam se podvuče pod kožu. Gledao sam sve epizode Sopranovih pre nego što sam započeo snimanje, da bih pogledao dijaloge između Tonija i doktorke Melfi. Njih dvoje su neprestano pričali, oboje lažući jedno drugo – kao što to svi radimo – kako bi stigli do neke više istine. To je na neki način i poruka ovog filma: pričaš, pričaš i pričaš, a to ti onda pomogne da shvatiš i izboriš se s tim, ali zahteva mnogo strpljenja, istrajnosti i iskrenosti.

Hvala ti na ovom razgovoru, Filipe.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu