​Šta nam popularnost kulture gegova govori o nama samima

Danas svako ko ima lozinku za bežični internet može da se proslavi tako što će nekome da napravi neko sranje i da ishod toga postavi na internet.

|
25 Novembar 2016, 6:33am

Kadar iz gega sa ubistvom sekirom Moronija Matea

Kultura gegova je veća nego ikad. Nekada su samo momci zvani Dom Džoli, Tom Grin i Ešton Kučer imali platformu da izvode trikove nad slučajnim prolaznicima koji ne slute ništa, ali sada svako ko ima lozinku za bežični internet može da se proslavi tako što će nekome da napravi neko sranje i da ishod toga postavi onlajn.

Kao onaj tip na Jutjubu koji je svojoj partnerki rekao da je razneo njihovo dete, ili se pretvarao da ga je bacio s balkona. Ili ovaj batica iz Australije koji voli gegove i rutinski teroriše svoju devojku. Ili Sem Peper, koji je neobjašnjivo stekao i zadržao veliki broj sledbenika. I to se proširilo i van interneta – takozvana „pomama za klovnovima ubicama", koja je počela kao geg, a pretvorila se u to da ljudi maskirani u klovnove prepadaju druge tako što ih jure s noževima u ruci, to je Jutjub kultura gegova koja je prešla u mejnstrim.

Naučnici znaju odakle potiče taj strah – okida ga osećanje da gubimo kontrolu ili da smo na neki način postali bespomoćni. Svi smo to iskusili, a ponekad čak i dobrovoljno: gledamo horor filmove, kostimiramo se za Noć veštica, idemo u tematske parkove i izlažemo se užasnim vožnjama. Zadovoljstvo nam je da prepadamo druge. Postoji element erotičnosti kada prepričavamo neku jezivu priču. Zašto je to postala naša kulturološka opsesija?

„Biti u stanju da nekoga šokiraš je na ceni", kaže Toni Blokli, kriminolog na Univerzitetu u Derbiju. Želja da nekoga uplašimo, kaže on, je proizvod društva opsednutog senzacionalizmom. Šok je postao moneta, način da nekoga zadivimo.

„Time što si u mogućnosti da šokiraš nekoga, hraniš sopstveni ego. To donosi status, kredibilitet i renome", kaže on. „Ne šokiramo i ne plašimo šoka i plašenja radi. Činimo to da bismo nešto postigli."

Pogledajte ove snimke na Jutjubu i videćete da su počinioci u većini muškarci, a da su žrtve uglavnom žene. Toni se slaže da je ovaj obrazac očigledan, zato što su gegovi sredstvo kojim muškarci održavaju svoj dominantan položaj u kulturi, u društvu koje nagrađuje agresivno i dominantno ponašanje muškaraca – ili, po njegovim rečima, „hegemoniju muževnosti".

„Kada uplašiš nekoga", kaže Toni, „stičeš moć i kontrolu nad njim. Intenzivan psihološki poriv za dominacijom posledica je okruženja koje veliča takve vrednosti Zašto to radi? Zato što može. Može da uplaši nekoga. Može da kontroliše nekoga. Ti muškarci na ljude koje plaše nikada ne gledaju kao na 'žrtve'. Oni tu osobu ne uzimaju u obzir. Ni ne trude se da to čine. Ta osoba je za njih objekat za postizanje cilja – a ne osoba."

„Prilikom jedne studije, 78 studenata su pitali da li bi radije ubili nekog insekta, pomogli pri ubijanju nekog insekta, oribali klozet ili uronili ruke u ledenu vodu. Više od 53 odsto volontera je izabralo da zgnječi insekta."

„Svakodnevni sadizam" je etiketa koja se pripisuje nonšalantnim sadističkim činovima. Oni mogu da se kreću od naizgled benigne kompetitivnosti prilikom igranja igrica, do podmuklijih oblika ponašanja, kao što su krađe ili manipulacija. Konstantna nit je zadovoljstvo koje se javlja kada drugi pate. Pitam se da li postoji element svakodnevnog sadizma u gegovima na internetu. „Tu postoji određeni stepen samoljublja. Kao i nedostatak saosećanja", kaže Toni.

Psihološkinja Erin Bakls je sprovela istraživanje2012. godineo tome da li su „obični, prosečni ljudi" sposobni za sadističke činove ili ne. Sedamdeset osam studenata se dobrovoljno prijavilo za istraživanje, misleći da im ispituju toleranciju na izazovne i neprijatne zadatke, i birali su između ubijanja insekata, pomaganju pri ubistvu insekata, ribanja klozeta i stavljanja ruku u ledenu vodu.Više od 53 procenata volontera je dalo prednost ubijanju i pomognju u ubijanju insekta u odnosu na druga dva zadatka.

„Ubijanje insekata" je organizovano tako da nijedna buba nije zapravo stradala, iako to volonteri nisu shvatali, i odlučivali su se za to da zdrobe insekta mašinom koja je ispuštala zvuke mrvljenja egzoskeleta insekta. Studenti sa većim sadističkim sklonostima su osećali zadovoljstvo tokom ubijanja insekata, i što su više insekata ubili, njihovo zadovoljstvo je bilo veće. „To je pojačalo sadističko ponašanje preko prijatnih iskustava", zaključila je Erinu svojoj studiji.

Ovo možda objašnjava pomamu za klovnovima, od pasivnih klovnova koji plaše ljude, do klovnova koji aktivno sprovode nasilje.

Geg Moronija Matea sa ubistvom sekirom

Moroni Mateo vodi Jutjub kanal sa gegovima pod nazivom DM Pranks Productions. Rani gegovi su uključivali uglavnom blage „ gegove sa velikom slinom " i „zbunjivanje ljudi", ali na nekim od novijih snimaka koje možete naći na njegovom kanalu možete videti čoveka u vojničkoj uniformi koji sa bacačem plamena u rukama juri nepoznate ljude , krvavog „zombija" koji se pravi da nekome sekirom odseca glavu , i naravno, veoma bukvalnog klovna – ubicu.

Kada pitaš Matea šta ga nagoni na to da plaši ljude, on je neobično iskren, i opisuje jedan od svojih gegova kao „ostvarenje dečačkog sna".

Kako se oseća kada napravi geg? „Osećam se veoma dobro", kaže on. „Priprema mojih snimanja je veoma naporna, ponekad je potrebno više meseci i na hiljade dolara. Napravio sam kanal 2013, kada sam video gegove drugih i pomislio da bih ja to mogao bolje. Želeo sam da kvalitet slike u gegovima bude najbolji mogući."

„To u velikoj meri", kaže dr Džeremi Filips, profesor forenzičke psihologije na Univerzitetu u Česteru, „pokreće jednostavna potreba da čovek bude voljen."

Kao i Toni Blokli, on prepoznaje uticaje moći i kontrole. „Ljudsko ponašanje je nepredvidljivo. Uglavnom ne možemo da kontrolišemo kako će neko reagovati na nas. A ako neko ne dobija reakciju – bilo to poštovanje ili validacija – koja je potrebna za njegovo samopouzdanje, potražiće je ekstremnim oblicima ponašanja", kaže on.

Dr Filips veruje da društvene mreže to pothranjuju – anonimne povratne reakcije na gegove samo pojačavaju potrebu da ih ljudi izvode. „Ljudi vide kako drugi stiču slavu preko tih činova, i požele da izazovu istu reakciju", tvrdi on. „Ne staneš pored puta obučen kao klovn bez ikakvog razloga. Očekuješ reakciju. Očekuješ da će neko da te snimi."

Naravno, iako je lako zavaliti se i osuđivati to, i za uspeh snimaka sadističkih gegova okriviti pojedince koji ih smišljaju, svi smo mi saučesnici. To je klasičan materijal za naslađivanje tuđom nesrećom. A u kulturi u kojoj je sve sadržaj, kada kliknemo na snimak i smejemo se nečijoj nevolji, svi pomažemo da plašenje ljudi na internetu postane nešto što vredi činiti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu