kriminál

Odrastanje ćerke jednog od najpoštovanijih gangstera u Indoneziji

Za Vulan, odrastanje sa ocem koji je bio okoreli gangster je bilo zanimljivo, ali često i frustrirajuće.

pisao Dea Karina
29 Novembar 2016, 7:52am

Sve fotografije: Dea Karina

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Indonesia

Nije se dogodio neki šokantni incident koji je naveo Vulan Majastiku da se po prvi put zapita čime se njen otac bavi. Postepeno je shvatala da nešto kod njenog oca nije logično. Kao prvo, tu je bilo njegovo ime – rođen je kao Gunardi, ali svi u kraju su njenog tatu zvali „Gan Džek", sa određenom dozom poštovanja i straha. A zatim je tu bio i njegov posao – držao je štand sa bakso ćuftama, ali su mu kola bila puna oružja i tipova koji su bili spremni da ga upotrebe.

„Prvi put sam počela da sumnjam da je moj tata preman (indonežanski gangster), kada sam shvatila da je njegova dnevna rutina bila suprotna od rutine ostalih članova porodice", kaže Vulan. „Radio je noću, a danju je spavao. Kada sam bila u osnovnoj školi, počela sam da pomišljam da je nešto čudno, zato što su njegovi prijatelji bili strašni – bili su krupni i nosili su oružje – ali su bili veoma ljubazni prema meni.

„Onda me je jednog jutra mama vozila u školu. Dok sam vezivala pertle u kolima, ispod sedišta sam našla neke mačeve. Pitala sam mamu čiji su, a ona mi je rekla da su tatini".

Vulan je odrasla u Badranu – opasnom kraju u centru Jogijakarte, koji je u prošlosti bio kinesko groblje. Nekada su se lopovi krili u grobnicama kada ih je policija tražila. I danas kriminal ima snažno uporište u Badranu. „Ako si iz Badrana, ili si kriminalac, ili kockar, ili alkoholičar, ili varia (transrodna žena), ili si jednostavno lud", objašnjava Vulan.

U kraju u kome haraju kriminalci, Gan Džek se uzdigao do vrha. Bio je „preman" – inodonežanska iskarikirana verzija engleske fraze „free man", kojom se opisuju raznorazni grubijani, ulične siledžije i gangsteri koji operišu na marginama društva i kontrolišu veći deo crne i sive ekonomije u Indoneziji. Gan Džek je obezbeđivao zaštitu za lokalne kockarske jazbine – i ubirao harač za moćne ljude, koji su operisali u senci.

U Jogiji je Gan Džek bio poznat po svojoj dobroti i otvorenom umu. Kada mu je umro otac, usvojio je jednog trinaestogodišnjeg momka iz susednog grada pod imenom Solo. Danas je taj dečak, poznat kao Mas Doni, tridesetšestogodišnjak, i jedini od potomaka Gan Džeka koji je krenuo njegovim stopama.

„Morao sam da se okrenem ulici sticajem okolnosti", kaže Mas Doni. „Ali Babe (otac, na betavi dijalektu) me zbog toga nije osuđivao. Nikada nije osuđivao nikoga. Želeo je da ljudi budu ono što jesu... zbog toga sam posvetio svoj životu Babeu, da mu se odužim za njegovu dobrotu."

Gan Džek u mlađim danima

Za Vulan, odrastanje sa ocem koji je bio okoreli gangster je bilo zanimljivo, ali često i frustrirajuće. Do njenog rođenja, Gan Džek je već odslužio kratku kaznu zatvora, zato što je ubio čoveka prilikom tuče u lokalnom bilijar klubu. Posle toga se više nije vraćao u zatvor, ali je zadržao naviku da odlepi kada ga neko isprovocira.

„Moj otac nije poštovao pravila, on ih je pisao", objašnjava Vulan. „Jednom me je odveo u Malioboro i parkirao se na mestu gde je parkiranje bilo zabranjeno. Naravno, službenik parking servisa je počeo da grdi mog tatu, a tata je pozvao svoje prijatelje koji su ga prebili. Nije mi se dopadalo to što sam videla, pa sam izašla iz kola i otišla peške kući. Tata me je pratio i sve vreme mi se izvinjavao. Bila samo tako ljuta. Rekla sam mu da više nikada neću negde da odem s njim".

Kada je imala problem sa čovekom koji je radio u kantini u blizini njene škole, njen tata je došao sa čitavom bandom, spreman da mu „očita lekciju". Jednom drugom prilikom, banda Gan Džeka se sukobila sa nekim rivalima. Kada je Vulan došla kući, zatekla je razbijene prozore. „Svi naši prozori su bili razbijeni. Na štand sa bakso ćuftama mog oca su bacili bombu. To je bio veoma traumatičan događaj – o njemu su pisale i novine".

Ali bilo je i pozitivnih stvari: neznaci su davali Vulan poklone na ulici. Vlasnici restorana su odbijali da joj naplate račun. Čak bi se i lokalni policajci potrudili da joj pomognu da bezbedno pređe ulicu. Svaki put kada bi tata došao po nju u školu, sva deca iz kraja bi klicala, „Gan Džek, Gan Džek."

„Svi su znali mog oca", sa uzdahom kaže Vulan.

Gan Džek, sleva

Kada je Vulan odrasla, otac joj je otkrio još jednu skrivenu stranu svog života: „Moj otac je mislio da me je sramota zbog njega. Jednog dana me je posadio da sednem i izvadio legitimaciju BIN-a (indonežanska obaveštajna služba). Otkrio mi je da zapravo radi kao tajni agent i da bi trebalo da budem ponosna na njega. Od tog trenutka smo bivali sve bliskiji".

„Uvek sam se pitala zašto je toliko često odlazio iz grada. Govorio bi mi da ima posla van grada, ili čak i van zemlje – kao kada je dvehiljaditih došlo do nasilja u Posu, i kada se 2002. godina na Baliju dogodio bombaški napad. Pretpostavljam da je zbog toga odlazio. Radio je za našu obaveštajnu službu".

Vulan sada ima 22 godine, i još uvek živi u Badranu. To što je ćerka premana ju je od ranih dana zainteresovalo za to kako ljudski um funkcioniše, pa je završila psihologiju na Univerzitetu Gađa Mada, i trenutno traži posao.

Badran

Gan Džek je umro od limfoma 2011. Za nju njen grad više nije isti otkako je on umro. Nova vrsta premana je preuzela kontrolu nad Jogijom – bande mladića koji zastrašivanjem i silom prekidaju događaje koje organizuje brojna populacija liberalnih umetnika i aktivista u ovom gradu. To je velika razlika u odnosu na Gan Džeka, čoveka koji je jednom pokušao da osnuje farmu na kojoj bi transrodne seks radnice mogle da nađu utočište.

„Bilo bi sjajno da mediji više pišu o njemu, zato što je bio dobar uzor", kaže Vulan. „Naročito za ljude koji u Indoneziji žive na ulici – njima je potreban primer. Život je haotičan, ljudi se zaslepljeni tuku oko moći i materijalnih dobara. Potreban im je neko na koga će da se ugledaju, ko će ih naučiti kako da časno žive na ulici i kako da poštuju svoju braću i komšije".

I za Masa Donija, Gan Džek ostaje inspiracija. Za njega, on je bio čovek koji je poklanjao pirinač udovicama i sopstvenim rukama pomagao u izgradnji džamija. „Bio je veoma velikodušan. Sa svima se dobro slagao – sa prostitutkama, vozačima rikši, uličnim prodavcima, kafedžijama, alkoholičarima. Starao se o marginalizovanim grupama. Kada je Babe bio živ, Badran je bio poštovan širom zemlje. Tog poštovanja više nema".

Sve fotografije: Dea Karina

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu