Mentalno zdravlje

Da li su višestruki identiteti znak mentalnog poremećaja

Pripadnici multiple zajednice insistiraju na tome da žive zdravo, zadovoljno, čak normalno – iako sadrže i po stotinak različitih ličnosti u jednom telu.

pisao Tori Telfer
05 Januar 2017, 9:14am

Foto: Flickr user Shardayyy

Kada je Fala Liang imala pet godina, počela je da u glavi oseća prisustvo čoveka zvanog Lark. Skoro da je mogla da ga vidi: Ptičije građe, sede kose, smirujućeg prisustva.

Kad je postala tinejdžer, prisustvo Larka se proširilo i utemeljilo. Znala ga je po imenu. Imao je svoj glas. „Dobro sam znala da u mojim godinama nije uobičajeno imati imaginarne prijatelje", kaže ona, „pa sam Larka krila od sveta. Nas dvoje bi smo po ceo dan pričali u sebi, istraživali kompleksne mentalne svetove. Znala sam da je nešto više od fantazije, ali nisam znala šta je bio. Anđeo čuvar nije odgovaralo, ni demon, ni alter ego. Muza je nekako pristajalo, pa ga i danas smatram svojom muzom. Tek prošle godine smo počeli da se ispravno izražavamo."

Termini koje je otkrila bili su „sistem", „multiplicitet", i „frontovanje" – rečnik multiple zajednice, grupe koja potiče sa mejling lista osamdesetih godina. Multiji, kako sebe zovu, smatraju da su potpuno zdravi i sposobni, da ne pate od psihičkih poremećaja niti ikakve „urođene patologije", kaže Fala. Očajnički bi želeli da ih ceo svet na taj način vidi.

Terminologija je bogata, ali osnove su sledeće: „Multipli sistem" označava grupu identiteta unutar jednog tela. Ovaj sistem mogu činiti dve osobe, ili dve stotine njih. „Spoljni svet" označava fizičku ravan na kojoj svi mi postojimo, a „unutarnji svet" je skup subjektivnih domena u kojima članovi sistema obitavaju kad „frontuju", odnosno kad ne upravljaju telom u spoljnom svetu. Tokom razgovora sa Falom frontovala je ona, a ne Lark.

Multipla zajednica insistira na tome da ih tretiraju kao zdrave – normalne – osobe. Ovo je realnost u kojoj živimo, tvrde oni. Nemojte nam nametati vašu. Zajednica ne prihvata termine kao što su disocijativni poremećaj ličnosti (DID), ni njegovu raniju verziju, poremećaj višestrukih identiteta (MPD). Većina članova smatra da im uopšte i nije mesto na Dijagnostičko-statističkom priručniku (DSM), ne zato što veruju da niko na svetu ne pati od disocijativnih poremećaja, već zato što su ubeđeni da oni od toga ne pate. Kažu da je svako kome se ustanovi disocijativni poremećaj član multiple zajednice, ali nije svaki član zajednice oboleo od disocijativnih poremećaja. Prkoseći dijagnozi, multi žele da se svaki identitet iz pojedinog sistema tretira kao zasebna osoba. Nisu fragmenti, nisu alter-ego, nisu višestuke ličnosti, već nezavisne individue koji sticajem okolnosti obitavaju u istom telu.

Pre godinu dana, Fali i Larku pridružili su se Stiven i Rejn; par meseci kasnije stigli su Markus, Santrija, i Aljenor. „Nismo otvoreno multi", kaže ona. „Svi se zajedno krijemo pod jednom maskom, jednom ličnošću za javnost. Praktično se pravimo da nismo multi pred većinom ljudi iz spoljnog okruženja. Interno smo sposobni da delimo sećanja i međusobno komuniciramo, tako da nam taj privid ne pada teško. Maska nam dobro stoji, izgledamo kao prosečna nemulta studentkinja prirodnih nauka, iako je ponekad naporno nositi je."

Multipla zajednica ne odobrava način na koji su predstavljeni u medijima, npr. u TV seriji United States of Tara.

Drugi ljudi nekad ipak čudno gledaju takoreći maskirane multije – primete kad ovi počnu drugačije da govore ili se drugačije ponašaju – ali teško im je da odrede šta se tačno dešava. Miakoda Kombis, kompjuterski tehničar i deo devetočlanog sistema, primetila je da su klijenti neobavešteni o njenoj multi prirodi postaju nervozni . „Osetili bi da mi se menja identitet, ali ne bi znali kako to da objasne. Pretpostavljam da su brinuli zato što nisu mogli da odrede šta se dešava."

Pa ipak, klijentima svesnim činjenice da je Miakoda deo multi sistema to nimalo ne smeta. „Dešavalo se da neke mušterije nas radije biraju nego kolege", kaže ona. „Par njih bi nas prepoznalo odmah sa vrata." Multipla priroda takođe im omogućava da se suptilno podsmevaju napornom šefu. „Kad na sastanku po hiljaditi put ponovi istu stvar, mi se interno šalimo na njegov račun a on ne čuje."

Ali kad su Miakoda i njen sistem zbog upale unutrašnjeg uha izgubili posao, šef je odbio da joj uplati doprinos za nezaposlene. „Iako smo radili za njega pet godina, on je insistirao na tome da multi prosto neće moći da nađe novi posao," kaže ona.

Ovo je samo jedan primer negativnih posledica otvorenog identitetskog multipliciteta. Džuli, još jedna članica istog multi sistema, piše da su joj u detinjstvu pogrešno postavili dijagnozu hiperkinetičkog poremećaja koncentracije (ADHD) i prepisali joj terapiju. Ovo je izazvalo teške fizičke posledice jer je njeno telo negativno reagovalo na lekove kao što su ritalin, deksadrin, velibutrin, zoloft, i brojni drugi. „Može socijalno da oduzme decu", kaže Džez Abotlejn, još jedna multi osoba. „Iako je zakon na našoj strani i možemo da ih povratimo, ipak se desi to što se desi. Deca budu uplašena, nisu ni znala da im takva mogućnost preti."

Džez se godinama borila za prava na medicinsku zaštitu (nevezano za njen multi identitet) pa dobro zna kako stoje stvari sa zakonom. Zato je „preduzela korake" da joj niko ne ugrozi prava. Njen sistem se zove Ore Gaja i toliko je brojan da „nema pojma" koliko trenurno ima članova. I mama i baka su joj bile multiple, iako kaže da od njih ništa nije naučila. „Imalo smo sjebano detinjstvo", kaže ona kratko. Danas Džez  vodi grupu po imenu Pluralni aktivizam koja pruža podršku multiplim osobama i zalaže se za nepristrasno predstavljanje u medijima. Trenutno se trude da ublaže negativnu reputaciju koju im nameće The Crowded Room, novi film Leonarda Dikaprija. U ovom delu se predstavlja nasilna strana Bilija Miligana, čija je dijagnoza poremećaj višestrukih identiteta dobro poznata u javnosti.

Džez dugo nije bila otvoreno multi, jer je front njenog sistema bila žena po imenu Debi. „Debi se plašila same ideje multipliciteta," kaže Džez. „Nije htela da ima posla sa tim. Znala je samo ono što joj je okruženje nametalo celog života: da su multiple osobe bolesne, užasne, da se ne sme tako živeti. Ispostavilo se da poživela dovoljno dugo da bi promenila mišljenje. Debi je u međuvremenu umrla – jedan mrtav identitet u još uvek živom telu.

 „Ne treba svima nametati jedan te isti model stvarnosti." – Entoni Templ

Sistem po imenu Astrea održava jedan od najstarijih i najtemeljnijih onlajn vodiča za multiplicitet identiteta, koji su osnovali još 1995.  Astrea je politički aktivan sistem po raznim pitanjima: osim multipliciteta, zalažu se i za LGBT prava i za prava životinja. Iako na internetu predvodi svoj pokret, oflajn ovaj sistem krije svoju multiplu prirodu. „Samo par ljudi znaju naš stvarni identitet i prihvataju nas kao množinu", kaže mi troje članova.

„Kad god multipla grupa živi u strahu od posledica koje bi moglo da nosi otkrivanje njenog identiteta, građanska prava tog skupa osoba su uskraćena", kaže Entoni Templ, jedan od članova Astrea sistema. „Ne treba svima nametati jedan te isti model stvarnosti. Društvo može da se promeni i treba da se promeni da bi prihvatilo one koji su drugačiji, umesto da diktira jedan standard normalnosti i kažnjava sve koji se u njega ne uklapaju."

Ideja da postoje različite stvarnosti za svakog od nas je fascinantna, zabrinjavajuća, i neopisivo nategnuta. Nije u pitanju nešto iza čega bi stale sve osobe sa psihološkim problemima. Pitali smo psihološkinju koja se bavi disocijativnim poremećajima ličnosti da li bi trebalo prihvatiti subjektivnu realnost, a ona je to odmah odbacila. „Naravno da ne postoji više osoba u istom telu."

Pa ipak, priznaje da je multiplicitet „njihovo iskustvo i jedina stvarnost koju osećaju", pa se nameće pitanje: kako razlikovati iskustvo od realnosti? Ko živi kao deo multi sistema, taj živi u svojoj stvarnosti potpuno nezavisnoj od šireg konsenzusa. Znači, nije bitno da li su multipli identiteti objektivno realni, o tome ovde ne pričamo. Pričamo o tome da li bi trebalo da pokušavamo da menjamo ljude sa čijim se tumačenjem stvarnosti ne slažemo. Da li je neophodno da svačija percepcija stvarnog sveta bude ista kao naša?

„Naša zajednica ima komplikovan, kontroverzan odnos prema MPD/DID/DDNOS dijgnozama" kaže Fala Liang. „Mnogi su ogorčeni prema psihijatriji zbog patološke etikete primenjene na prostu neurološku različitost nalik levorukosti. Multiple identitete predstavili su kao čudake i invalide, još insistiraju na integraciji kao nekoj vrsti leka."

Sa druge strane, anonimni psiholog sa kojom sam pričala blago je prezirna prema ideji da se multi sistemi tretiraju kao sasvim zdravi, funkcionalni, i tako otežavaju da se potrebne dijagnoze ljudima koji zaista pate od disocijativnih poremećaja. „Obolelima od DID neophodna je dijagnoza, njihovi poremećaji su stvarni" , kaže ona.

 Foto Flickr user Holly Lay

 Da bi se došlo do dijagnoze disocijativnog poremećaja, potrebno je zadovoljiti nekoliko kriterijuma koje navodi DSM-. Na primer: „Simptomi mogu izazvati klinički značajan stres i otežano funkcionisanje u društvenom, radnom, i ostalim okruženjima." Ova stavka posebno nervira multiple. Oni priznaju da im se javljaju problemi, od nervoze do depresije, ali ne i da su ti problemi vezani za njuhovu multi prirodu; ta vrsta problema je, kažu oni, prisutna kod svih ljudskih bića.

Dr Maks Krusof, neurohirurg u medicinskom centru Univerziteta Djuk, otvoreno priznaje koliko je klizav teren postaviti dijagnozu po ključu. „Dijagnostika se uglavnom vodi patofiziologijom – anatomski primetnim pojavama," kaže on. „Kod psihijatrijske dijagnoze, sa druge strane, često nema nikakvih primetnih uzroka. Ne mogu da uradim biopsiju mozga, pogledam kroz mikroskop, i zaključim poremećaj višestrukih identiteta."

Pa ipak, kontroverzni termin „poremećaj" po njemu je samo opisno sredstvo kojim se omogućava efikasan tretman za one koji ga žele i/ili kojima je neophodan. „Ako ljudi nikome ne škode, ne predstavljaju pretnju, ne traže sami pomoć", kaže on „nema potrebe tražiti ih i insistirati na tretmanu. Poremećaji se uočavaju u vrlo širokom opsegu, naše tumačenje duševnog oboljenja konstantno evoluira. Ako se čovek oseća bolesno, ako misli da mu treba pomoć, onda treba dozvoliti doktoru da postavi dijagnozu da bi mogao da mu odredi prigodnu terapiju."

U drugim kulturama, verama, i istorijskim periodima, fenomeni slični multiplim identitetima bili su zabeleženi – od muza preko fantoma do fluidnog „sopstva". Sokrat je u antičkoj Grčkoj imao svog demona, misteriozno biće koje bi uticalo na njega; tretirao ga je kao božiji dar. U autonomna ali vantelesna bića veruju tibetanski budisti, koji meditacijom prizivaju ove imaginarne fenomene i omogućavaju im da postanu svesni. Posednutost je ritualizovana u raznim religijama, od pentakostalngo hrišćanstva do haićanskog vudua. Čak se i Dekartov čuveni stav „mislim, dakle postojim" može tumačiti u multi svetlu: ako više bića u jednom telu misle nezavisno jedno od drugog, zar onda ne postoju svako od njih?

Poenta je u tome da multiplicitet identiteta nije izmišljen na internet forumima devedesetih godina od strane usamljenih gejmera prinuđenih da izmišljaju prijatelje. U raznim oblicima, ovakve pojave primetne su već vekovima unazad.

„Ne igramo se, nismo izmišljeni likovi, nismo poremećeni. Mi smo samo ljudi." – Samari iz Monokrom sistema

Rezultati istraživanja disocijativnog poremećaja ličnosti pokazali su sledeće: Prvo, telo osobe obolele od DID reaguje različito na lekove u zavisnosti od toga koja od višestrukih ličnosti trenutno frontuje. Drugo, jedna ličnost u istom telu je mogla da vidi tokom prvog ispitivanja, a druga ličnost tokom drugog ispitivanja je bila slepa. Treće, zabeležene su vidljive razlike u moždanoj aktivnosti kod osoba obolelih od DID i kod glumaca koji tokom ispitivanja prosto glume zadati lik.

 Sve ovo sugeriše da se multi osobe ne pretvaraju, iako tako možda deluje spolja u trenutku kad „promene" aktivni front identiteta.

Odgledala sam video koji je snimilo šestoro članova sistema Monokrom, odgovarajući na pitanja tipa „koja ti je boja kose" i „koji ti je omiljeni citat". Van konteksta, pomislila bih da je u pitanju glumačka demonstracija jer je na ekranu sve vreme ista ženska osoba. Drugačije se oblačila, drugačije govorila, menjala frizuru, ali konstantno je bila ista devojka tamne kose sa šiškama. Jedno telo, a iz toga bih zaključila i jedan um.

Monokrom sistem je tako veliki da oni misle o sebi kao o gradu; neki tu žive stalno, drugi samo posećuju. Mentalni turisti, takoreći. Preko Skajpa pričala sam sa Samarom, jednom od članica ovog sistema, čiji su glas i ponašanje bili stabilni tokom intervjua, i u skladu sa njenim delom snimka koji sam prethodno pogledala. Na pitanje šta je za nju najteži aspekt multi identiteta, kaže: „Teško mi je da objasnim ljudima ko smo. Da se ne igramo, da nismo izmišljeni likovi, da nismo poremećeni. Mi smo samo ljudi."

Na snimku Samari kaže da joj je kosa ružičaste boje, iako govori iz tela devojke smeđe kose. Mnogi multi identiteti postoje u istom telu, ali ne identifikuju se svi sa njim. Bilo koji od članova sistema mogao bi da bude mlađi ili starijiji od tela u kom obitava. Mogao bi da bude drugog pola. Mogli bi da budu prekriveni tetovažama od glave do pete, u telu koje igle nikad videlo nije.

„Kad je devet ljudi prinuđeno da živi zajedno, svađe se dešavaju," kaže Miakoda iz sistema JC Klač. Ove svađe obično se baziraju na telu koje dele. „Jedan od nas hoće tetovažu, ostali se ne slažu. Dvoje bi da ofarbaju kosu, ne mogu da se dogovore koju boju žele, ostali neće uopšte da se farbaju," U šali opisuje telo koje dele kao „mesnato vozilo". Devet članica sistema voze ga naizmenično.

Ova vrsta disocijacije može da počne da muti vodu. Naiđe se na slučajeve kao što je Bili Miligan koji je silovao tri žene a onda se pozvao na neuračunljivost. Tvrdio je da su zločine počinili drugi članovi njegovog sistema višestrukih identiteta, da sam Bili nije bio svestan šta se dešava. Drugim rečima, telo jeste učestvovalo u zločinima, ali zbog disocijacije Bilijeve ličnosti od tog tela, on navodno nije kriv.

Zanimljivo je da mnogi multipli ne odobravaju Miliganovu odbranu. Oni prihvataju odgovornost za sve postupke svog tela, nezavisno od disocijacije pojedinih ličnosti. „Pozivanje na višestruke ličnosti radi pravne odbrane treba zabraniti; ako jedna osoba u sistemu počini zločin, telo treba da ide u zatvor i tačka."

„Dobro znam kroz kakvo zlostavljanje ti ljudi prolaze u medicini i psihijatriji samo zato što nisu kao mi ostali." – Džim Bankelman

Multi terminologija osobe sa samo jednim umom u telu zove „singlet". Džim Bankelman je „singlet saveznih" zajednice multiplicitera. Upoznao je Rondu na poslu; ona je radila u produkciji, on je bio honorarac. Jednog dana je u nekom društvu njena sestra pomenula Rondin multiplicitet. 

„Nije se videlo da je Ronda bila nervozna zbog toga, ali bila je", priča Džim. „Nije znala da li će me njena multi priroda uplašiti." Pošto je i sam bio neobična ličnost, tolerantno vaspitan diplomirani fizičar svestan da ni u šta nije moguće biti potpuno siguran, Rondina priroda mu nije smetala. „Oduvek sam smatrao da su i univerzum i ljudski um fantastične stvari beskrajnog potencijala," kaže on. A Ronda mu se ozbiljno sviđala. „Bila je jedno strašno slatko, dobro biće; svi su je voleli i prihvatali njen sistem. Ko god bi upoznao Rondu i proveo vreme sa ljudima iz njenog sistema, ne bi bio skeptičan."

Džim i Ronda su se venčali, a on je sa vremenom upoznao ostalih 70 članova njenog sistema. Čak se zaljubio u još jednu od njih, identitet po imenu Glorija; njih dvoje su se venčali u Rondinom dvorištu. „Bili su prisutni moji prijatelji i deca. U Rondi sam imao čitavu porodicu. Ništa lepše nikad nisam doživeo."

Džim and Ronda Bankelman

Posle 15 godina braka, Ronda Bankelman je preminula. Džim je u žalosti tražio način da ovekoveči svoje sećanje na nju. Na internetu je naišao na Pluralni aktivizam, organizaciju koju drži Džez Abotlejn, i pridružio im se. „Moja jedina veza sa zajednicom je činjenica da sam živeo sa multi osobom i dobro znam kroz kakvo zlostavljanje ti ljudi prolaze u medicini i psihijatriji samo zato što nisu kao mi ostali."

„Naše shvatanje veze između fizičkog mozga i svesnog uma stalno evoluira, značenje identifikacije samog bića, šta čovek tačno misli kad kaže 'to sam ja' u kontekstu mozga", kaže Dr Krucof. „Teško je reći šta je poremećaj a šta je varijanta normalnog."

Džim je Rondi podigao spomenik u Los Anđelesu; na tri stuba ispisana su imena svih osoba u njenom sistemu. Kaže da je događaju prisustvovalo preko 5,000 ljudi. „Toliko toga se još uvek ne zna. Neverovatno mi naivno zvuči kad njihovu svest proglašavamo nemogućom samo zato što je nismo sami iskusili", kaže on.

„Gde je centar svesti? Gde se završava mozak i počinje um?" – Dr Maks Krusof

Pre neki dan sam u kafiću pokušala da se povučem u sopstvenni um. U velikoj meri se identifikujem sa svojim fizičkim telom: sa očima, sa prstima, sa kosom koja me nervira. Pokušala sam da zamislim kako bi to bilo da se mojim telom kreću druge osobe, ali bila sam preplavljena osećajem jedinstvenog identiteta. Osetila sam da moj um, moje „ja", okupira svaki delić mog tela, da mi ispunjava lobanju iznutra, da se proteže do vrhova prstiju. Čekala sam da se pojavi neki drugi glas i kaže mi „zdravo", ali prosto nije bilo mesta ni za koga drugog.

Pitanja identiteta su beskonačno komplikovana. Lična stvarnost? Subjektivna. Mozak? Misteriozan organ koji neuurologija tek počinje da upoznaje. Svest? Neuhvatljiivi fantom. „Kad se zakopa ispod površine," kaže Dr Krusof, „naiđe se na čitav niz pitanja. Gde je centar svesti? Gde se završava mozak i počinje um? Šta je prvo, kokoška ili jaje? Kad se misao javi spontano, da li je to bilo nasumično aktiviranje neurona, ili je sama mmisao učinila da se neuroni aktiviraju? U izvesnom smislu nismo još ni počeli da shvatamo kako mozak funkcioniše."

Može da bude lepo zanositi se u malo misterije, da se naseli naše sopstveno nepoznato. Možda priznanje da ne razumeo baš sve je ključni stav za sve nas: za one koji traže pomoć i lečenje, "popravku", za one koji kažu da im ne treba pomoć, lečenje ili "popravku", i za one među nama koji su sa strane, nesigurni u sopstvenu ulogu u komplikovanom carstvu uma.

PratiteTori Telfer na Twitteru.

Još na VICE.com

Zašto je biti introvertan možda bolje po vaše mentalno zdravlje

Zeleni mir: Kako priroda zaista pozitivno deluje na vaše mentalno zdravlje

Da li treba da kažeš šefu za svoje mentalno stanje

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu