Pozvali su me na prikazivanje jednog filma koji će ostati neimenovan, o ženi koja uči kako da prihvati sopstveno telo, a onda krene da uči druge žene da prihvataju svoja tela. Na plakatu je prikazana zgodna milfasta plavuša u joga fazonu (ova koja je prihvatila svoje telo) kako sedi gola. Dok sam istraživala njenu priču, izgledalo mi je kao da je njeno prihvatanje sopstvenog tela nastupilo u trenutku otkrovenja koje se potom nekako zadržalo tokom dužeg vremenskog perioda. To nije moje iskustvo s trenucima otkrovenja, naročito kad je u pitanju borba sa telesnom dismorfijom i poremećajima u ishrani. Umesto toga, moji trenuci otkrovenja obično su destruktivne prirode. Ako se osećam dramatično inspirisana da uradim nešto, verovatno se radi o nekakvoj lošoj ideji.
Reklame
Deluje lako radikalno prihvatiti svoje telo kad si tako zgodna, pomislila sam.Naravno, to je uprošćavanje. Moje iskustvo s poremećajima u ishrani nikad se nisu svodili na želju da izgledaš zgodno. Naravno, izgledati zgodno jeste neka vrsta zvezde Severnjače, koja me vodi ka nedostižnoj iluziji "da se osećaš dobro". Ali sama barka (ili što bi neko rekao, veslači na toj barci) uvek se svodi na stvaranje iluzije sigurnosti u nečem što deluje kao jedan krajnje nesiguran svet. Dajte mi bilo šta nad čim ću imati kontrolu, uprkos svom tom haosu. Dajte mi nešto što je moje i samo moje, čemu niko drugi nema pristupa.Nakon što sam odbila poziv za gledanje filma, pojela sam dva mafina od 100 kalorija, pola kile dijetalnog sladoleda i pola šolje cerealija izmerenih u šolji za merenje. Bilo je 6:30 popodne. Tad sam prvi put jela toga dana, ako ne računamo još jedan mafin od 100 kalorija i jogurt u jedan sat. Ograničavam sebi obroke tokom čitavog dana, ali dopuštam sebe mini-"gozbe" dijetalne brze hrane krajem dana. Kasnije te večeri, pojela sam i proteinsku čokoladicu, još pola kile dijetalnog sladoleda (moja zavisnost od dijetalnog sladoleda košta me između 150 i 200 dolara mesečno), sa punom šoljom cerealija u njemu. Dan je bio težak, ali je zato veče bilo izvrsno. Svaka kalorija je bila izmerena.Ovo nije prvi put da pišem o svom sjebanom odnosu/neprekinutom putovanju kad su u pitanju hrana i telesni izgled. Nije čak ni drugi put. Štaviše, nije se mnogo šta promenilo kod mene otkako sam poslednji put pisala o tome. I dalje nisam spremna ili sposobna da se promenim — možda zato što sa tim svojim ponašanjem nisam dotakla dno: tačku u kojoj je bol koji izaziva takvo ponašanje veći od zadovoljstva.
Reklame
Na Tviteru vrlo retko pišem o svom poremećaju u ishrani. To je zato što nailazim na žestok otpor kad to radim, pogotovo ako to radim na duhovit način. Više nego tvitovi o anksioznosti, depresiji, zavisnosti ili romantičnoj opsesiji, upravo su tvitovi o poremećaju u ishrani ti koji nailaze na najviše negativnih reakcija. Ne želim da uvredim nikoga (ili da me dožive kao da nekoga vređam), te se onda obično suzdržavam.Ali ako ćemo pravo, kad tvitujem ili govorim na humorističan način o svom poremećaju u ishrani, ja ne promovišem sam poremećaj u ishrani. Ja samo s vama delim svoje iskustvo i koristim humor da pronađem nekakvo osnaženje u jednom inače bolnom narativu. Time što sam iskrena, izražavam svoje verovanje da je ono što čuvate u mraku uvek opasnije od onoga što iznosite na svetlo. Ako neko pati od poremećaja u ishrani, zašto bismo patili od poremećaja u ishrani i da nas je još sramota zbog toga? Tajnovitost nikad nije pomogla ni u čijem oporavku.Koliko zdravi treba da budemo da bismo smeli o nečemu da govorimo? Možemo li o tome da pričamo samo kad smo bezbedno na drugoj strani, kad smo tako nešto već proživeli? Je li pogrešno o tome govoriti sa tačke u kojoj se nalazimo kad to nije savršeno stanje? Šta ako smisao za humor pomaže i nama i drugima da se osećaju manje usamljeno?"Vi niste greška", kaže Džinin Rot u svojoj knjizi Žene, hrana i Bog. "Vi niste tek tamo neki problem koji treba rešiti. Ali toga nećete postati svesni sve dok niste spremni da počnete da udarate glavom o zid posramljivanja, zatvaranja i strahovanje od samog sebe."
Reklame
Kada kažem "SJEBANA SAM!" pomirena s tim u kom stanju se nalazim (i u kom stanju su drugi ljudi), ja ne reklamiram svoju sjebanost niti se trudim da preobratim bilo koga. Ja samo izveštavam iz rovova: palim svetlo za druge koji su takođe prisutni, da bismo mogli da se vidimo."Kad bez pouzdanog saznanja verujete da ste u svojoj srži oštećeni, vi verujete i da morate da krijete to oštećenje da bi vas bilo ko voleo", kaže Rot. "Prolazite kroz život stideći se samog sebe… Postajete ekspert u pronalaženju eksperata i programa, u stremljenjima i naporima, pa onda još većim naporima, da promenite sebe, ali taj proces samo potvrđuje ono što već verujete o samom sebi — da vašim potrebama i izborima ne može da se veruje, a prepušteni sebi vi ste van kontrole…"Čini se da u velnes krugovima postoji verovanje da možemo sami sebe da izlečimo i da zauvek postanemo celi, dobro, zdravi. Zauvek u glavama držimo scene "pre" i "posle": bila sam tamo gde si ti sada, ali više nisam. Ja sam sada potpuno nova osoba. Ali da li to znači da dok tamo ne stignemo, ako uopšte ikad budemo stigli (pod pretpostavkom da "tamo" uopšte postoji), da do tada moramo da ćutimo? Šta ako nikad tamo ne stignemo? Šta ako umremo pre nego što dovršimo svoje putovanje do savršenstva?A ko je uopšte ta osoba koja se oseća savršeno dobro? Da li ona uopšte postoji? Pokažite mi savršenu osobu i ja ću vam pokazati papirnu lutkicu. Pokažite mi savršenu osobu i pokazaću vam nekoga koga nikad ne želim da upoznam.
Reklame
Knjigu So Sad Today: Lični eseji možete da kupite na Amazonu. Pratite je na Twitteru.Ilustracije: Joel BenjaminJoš na VICE.comO čemu govorimo kad govorimo o depresijiNe terajte me stalno da vodim brigu o sebiTrinaest viđenja poremećaja anksioznostiPratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu