Mnogo para ti utiče na ličnost

Ovaj članak je prvobitno objavljen na Tonic-u.

Bez obzira da li ga imamo ili ne, teško je izbeći uticaj novca. Naše obrazovanje, naša profesija, naš partner i naše zdravlje su pod direktinim njegovim uticajem. Tako da verovatno ne iznenađuje to što su psiholozi otkrili da novac dramatično menja naš pogled na svet.

Decenijama unazad, istraživanja u ovom polju su bila retka. Ali od recesije 2008. godine su sve redovnija, kaže Majkl Kraus, profesor organizacionog ponašanja na fakultetu za menadžment na Jejlu. „Ljudima je stalo do toga šta novac čini našem društvu, i šta novac i položaj čine pojedincu", kaže on. „Bogatstvo stvara trajne društvene kontekste u kojima živimo tokom čitavog svog života".

Kada imaš novac, imaš više autonomije i kontrole nad sopstvenim životom. Imućni ljudi su skloniji tome da budu narcisoidniji i da misle da su sposobniji i veštiji od prosečnih ljudi. S toga možda novac može da te učini sebičnijim i nemoralnim: imućni ljudi mogu da opravdaju težnju za sticanjem bogatstva kao dobru stvar, i da smišljaju priče kako su „sve stvorili sa ovih deset prstiju", čak i kada su rođeni privilegovani (to je narativ koji prodaje slavna porodica koja se sada bavi i politikom, i za koju smo možda čuli).

Kada neko nije imućan, po logici bogataša, to je tako zato što nisu dovoljno talentovani ili nemaju ambicija da dostignu taj nivo. Ovde je teško ne uočiti vezu sa politikom, ali Kraus kaže da te dve stvari nisu toliko direktno povezane koliko bismo očekivali, iako bogati političari iz obe partije obično sistematski guraju zakone koji uvećavaju nejednakost u zaradi. Studije pokazuju da imućni ljudi lošije prepoznaju emocije drugih, čak iako misle da su u stanju da to dobro rade. „Da li od novca postaješ zao", pitao je psiholog Pol Pif tokom svog TED toka 2013. Dokaza za to ima napretek.

„Na mnogo načina, stvarno je dobro kada ishod zavisi od tebe, a ne od drugih – tako se oslobađaš mnogo emotivnog posla koji drugi imaju, i to te oslobađa da se fokusiraš na sopstvene ciljeve", kaže Kraus.

I obrnuto, manje imućni ljudi imaju manju kontrolu nad svojom okolinom, i ustanovljeno je da su empatičniji, saosećajniji i darežljiviji prema drugima. To je možda zato što u nedostatku bogatstva koje bi im donelo autonomiju moraju da se oslanjaju jedni na druge da bi se postarali za to da sastave kraj sa krajem, kaže Kraus; u jednoj drugoj teoriji se sugeriše da siromašni moraju da budu pažljiviji u svojoj okolini, ako nije bezbedna.

Zbog veće brige za druge, siromašni daju veći deo svog imetka u dobrotvorne svrhe. Siromašni takođe možda lošije prolaze na kognitivnim testovima delom i zbog toga što, kako piše u studiji, „brige vezane za siromaštvo troše mentalne resurse, ostavljajući malo kapaciteta za druge zadatke". Problemi s novcem su takođe i ključni faktor kod razvoda, i finansijske brige odvraćaju parove od pomirenja.

Ove činjenice su posebno bitne danas, kada kod Amerikanaca postoji visoka stopa nejednakosti u prihodima, kao i malo društvenoekonomske mobilnosti. Nivo prihoda sa kojim smo rođeni stvara obrasce po kojima doživljavamo svet, i koji jačaju kako naš život odmiče. I uprkos lekcijama iz priča kao što su Pepeljuga i Kraljević i prosjak, ne možeš da se pretvaraš da imaš para. „To je toliko preovlađujući segment naših života, da bi trud da se pretvaramo da ih imamo bio preveliki", kaže Kraus. „Imetak i položaj utiču na deo grada u kome živiš, na školu koju pohađaš, na odeću koju nosiš, na sigurnost tvog zaposlenja, a i supružnik obično dolazi iz iste klase. Pretvarati se bi značilo da se praviš da imaš gomilu sposobnosti koje nemaš".

Možda je to u redu – iako ti novac osloboađa mozak da se fokusiraš na druge stvari, on nije garancija da ćeš biti srećniji. Kraus kaže da ima još mnogo pitanja o psihološkim efektima bogatstva koja čekaju na odgovor. Postoje veći napori da se zaista imućni ljudi – govorimo o milionerima – privole da učestvuju u istraživanjima, i da se analizira veza između bogatstva i politke, uz pomoć praćenja odluka koje donose javni radnici kao što su kongresmeni. Krausov tim sve više istražuje vezu između nejednakosti i rase.

Ova pitanja su samo iteracije iste teme – imetak utiće na skoro sve u našim životima, uključujući i našu psihologiju, i mi tu ne možemo ništa da učinimo. „Apsurdno je da su stvari toliko proizvoljne da lutrija našeg rođenja određuje sve vezano za našu budućnost", kaže Kraus. „Ne želimo da živimo u društvu u kojem je to istina, iako ipak živimo u društvu u kojem je to istina".

Ovakve studije možda sugerišu da su izgledi za napredak sumorni, ako nisi rođen u bogatoj porodici, ako želiš da smanjiš jaz nejednakosti, ili ako si rođen bogat, a ne želiš da budeš potpuni seronja; mogli biste da pomislite da Kraus ima najdepresivniji posao na Jejlu. Ali on vidi svetlo na kraju tunela. Bogati ljudi nisu pokvareni, kaže on – samo moramo da ih nateramo da shvate da su možda nesvesno pristrasni, i da ih privolimo da moć koriste na etičkiji način, da ih ohrabrimo da dok zarađuju pare usput i pomažu ljudima. I on ima sreće da svake godine stane ispred 300 privilegovanih ljudi, u nadi da će im pomoći da to čine kada steknu neizbežnu moć. „Ovo nisu dobre vesti. Ali još uvek se nadam da će racionalni umovi prevladati i da je pravednije društvo moguće".

Još na VICE:

Sve užasne stvari koje bogati rade na letovanju

Nauka je našla način da prevarite svoje slomljeno srce

Koliko se Srbija radi kokainom